7 priča o stripovima u Jugoslaviji

Priče u slikama na naše prostore stižu iz američkih dnevnih novina, a sam termin za novi medij smislio je novinar Dušan Timotijević

Deveta umetnost: Od vica do stripa

Priče u slikama na naše prostore stižu iz američkih dnevnih novina, a sam termin za novi medij smislio je novinar Dušan Duda Timotijević

Kad god se povede priča o istoriji devete umetnosti, jedni tvrde da su priče u slikama nastale kad i prva umetnička dela - u pećinama koje su naseljavali praistorijski ljudi, drugi se pozivaju na hijeroglife, Trajanovu tablu ili Tapiseriju iz Bajea, treći se sete fresaka poput „Silaska u Ad”... Međutim, koliko god sve te teorije imale ili nemale utemeljenje, strip kakav danas poznajemo, sa kaiševima slika i oblačićima, nastao je u američkim dnevnim novinama.

Oblačići i kaiševi

Istovremeno kad i u Americi i Evropi, sredinom 19. veka, prve priče u slikama počele su da se objavljuju i u srpskim listovima. Doduše, ne u Beogradu, već u Budimpešti i Novom Sadu. I za to je najzaslužniji bio pokretač tih listova - pesnik Jovan Jovanović Zmaj. Te priče su, kao i one u svetu, bile duhovite. Zapravo, to su bili vicevi u dve ili tri slike. I baš zato u to vreme u Americi počinje za novu formu da se koristi engleski termin comic strip, u prevodu komični kaiš.

Naravno, ni ovaj termin, kao ni sam medij nisu odmah zaživeli kod nas.
- U srpske novine strip je ušao indirektno - preko dodataka za najmlađe. U vreme kad je novi medij tek utirao put ka osvajanju stalnog prostora, u Beogradu se 7. januara 1932. pojavio ilustrovani dečji list Veseli četvrtak. Na njegovim stranicama prvi put se mogao videti Miki Maus Volta Diznija u storiji pod naslovom „Doživljaji Mike Miša”, ali u obradi domaćih autora: crtača Ivana Šenšina i scenariste Božidara Kovačevića. Tih godina Miki Maus bio je predmet interesovanja i drugih stvaralaca u Srbiji - u Dečjem vremenu izlazio je strip „Doživljaji miša Mike i majmuna Đoke” ruskog emigranta Sergija Mironovića Golovčenka - piše Zdravko Zupan u radu „Zlatno doba srpskog stripa ili strip u Srbiji 1935-1941”.

Iz kinematografa

Ipak, revolucija u devetoj umetnosti kod nas se dogodila 20. oktobra 1934. Dok se Jugoslavija još nosila sa ubistvom kralja Aleksandra Karađorđevića u Marselju, a Politika na naslovnici pisala kako je pucanj u našeg monarha u stvari atentat na poredak u Evropi, na 12. strani tog lista prvi put je iskorišćena reč strip. „Najnovije čudo našeg vremena: Roman koji se čita po dva minuta dnevno” glasio je naslov teksta kojim je najavljeno objavljivanje priča o avanturama „Detektiva Iks-9” Dašajela Hameta i Aleksandra Rejmonda, uz podnaslov „Manje se čita, a više se gleda; imate bioskop kod svoje kuće”.
- U sutrašnjem broju počeće Politika da objavljuje i jedan nov roman potpuno nepoznate vrste kod nas: roman u slikama ili, kako to zovu Amerikanci, roman u „stripovima”, što će reći kaiševima, dakle kaiševima slika. Ova vrsta romana, koja je u Americi doživela senzacionalan uspeh, direktno je potekla iz kinematografa. Danas se u celom svetu brzo živi, u Americi možda najbrže. Publika često nema vremena da pročita svoj redovni podlistak u novinama. Bioskopi su je navikli na brzo preživljavanje svih peripetija jednog romana, na akciju izraženu u slikama, a ne u rečima, na to da junaka romana za koje se interesuju vidi svojim očima, a ne da ih zamišlja prema opisima. A da bi se pratili njihovi doživljaji, nije više bilo potrebno provoditi četvrt sata dnevno u čitanju: jedan kaiš slika pregleda se za nekoliko minuta u tramvaju, na ulici, između dva zalogaja za vreme ručka - pisalo je u tekstu.

Istraživači stripa kažu da je za odluku da se iz originalnog engleskog naziva comic strip zadrži samo drugi deo sintagme zaslužan novinar i urednik Dušan Duda Timotijević. I taj naziv se i danas samo kod nas koristi, dok je u engleskom jeziku opstao termin comics (koji je prešao i u druge jezike poput ruskog) iako je deveta umetnost odavno prestala da bude isključivo komična.

Miki Maus: Knez, Maršal i Dizni

Slavni miš često je bio na udaru cenzora i u svetu i kod nas, a epizodu „Miki i njegov dvojnik” cenzurisali su i Kraljevina Jugoslavija i socijalistička Jugoslavija

Pojava stripa u Jugoslaviji možda je kasnila u odnosu na Ameriku, ali kada su crtani romani stigli kod nas, lako su se primili. I to ne samo da su ih čitaoci gutali, već su se autori snašli u novoj formi, pa su radili sve - od imitacija i prerada stranih stripova do priča o Baš-Čeliku, Hajduk Stanku, Kraljeviću Marku...

Mika Miš

Miki Maus američkog autora Volta Diznija postao je glavna inspiracija našim crtačima, pa su prve revije posvećene devetoj umetnosti obavezno imale priče o Miki Mišu ili mišu Miki, kako bi se ko odlučio da ga nazove. Naravno, počelo je i licencno objavljivanje Diznijevih stripova. I dok je u susednoj Rumuniji Miki Maus zabranjen jer su nadležni mislili da će se deca uplašiti džinovskog miša, u Jugoslaviji je strip stekao veliku popularnost. Za to je bio zaslužan novinar i urednik Politike Dušan Duda Timotijević, koji je junacima dao naša imena - Šilja (Goofy), Paja Patak (Donald Duck), Pluton (Pluto), Belka (Clarabelle Cow), Hromi Daba (Black Pete)... Međutim, popularnost nije donosila samo dobro.
- Uvek brižni cenzori su i u sadržini stripova pažljivo tragali za prikrivenim napadima na vlast. U istoriji srpskog stripa zabeleženo je više takvih primera, naročito posle Drugog svetskog rata, a prvi poznati slučaj cenzurisanja stripa u Srbiji potiče iz 1937. godine - piše Zdravko Zupan u radu „Zlatno doba srpskog stripa ili Strip u Srbiji 1935-1941”.

U Politici je tada počelo objavljivanje epizode „Miki Maus i njegov dvojnik”. U njoj glavni junak odlazi u kraljevstvo Medioka i privremeno zamenjuje tamošnjeg princa Mihaila, na koga liči. Međutim, kako lažnom princu skoči popularnost, njegov stric i regent naređuje saradnicima da huškaju narod protiv njega.
- Da bismo uspeli, vojska mora da bude na našoj strani. Recite svim mojim pristalicama da budu spremni, sutra ćemo izvršiti udar - poručio je stric u kaišu objavljenom 28. novembra 1937.

I to je bila kap koja je prelila čašu. Naime, tih dana se po Beogradu govorilo da knez Pavle Karađorđević, regent kralja Petra II, planira da izvede državni udar i bratanca skine sa trona. I cenzor je jednostavno rešio da strip ne izađe sledećih pet dana, a da se nakon toga pojavi nekoliko kaiševa koji će samo na brzinu završiti priču.

Imperijalizam

Ovaj antidržavni rad Mikija Mausa, ipak, nije bio cenjen u vreme Josipa Broza Tita. U prvo vreme upravo su Dizni, dokazani antikomunista, i njegovi junaci bili na udaru kao simboli potrošačkog društva i imperijalističke ideologije. Međutim, samo šest godina posle rata vratili su se u novine.

U jednom trenutku došao je red da se ponovo u novinama pojave „Miki i njegov dvojnik”. Ovog puta bilo je to u Politikinom zabavniku 1953. Naravno ni tad nije prošlo bez cenzora. Umesto da sačeka povratak Mihaila, Miki ovoga puta abdicira i ukida monarhiju. I na samom kraju epizode, Mihailu šalje telegram:
- „Kralju” Mihajlu, Medioka. Ja odoh. Stop. Ako nekoga baš moraš da pogubiš, biraj između svojih ministara. Stop. Miki. P. S. Kada te najure, nemoj se čuditi, jer nijedan kralj nikada ništa nije dobro učinio.

NOR i oblačići: Od Kapljica do Mirka i Slavka


Priče u slikama nisu prestale da izlaze ni tokom rata, a borba protiv Nemaca postala je glavni motiv posleratnog stripa. Vrhunac toga bio je strip Mirko i Slavko

Popularnost stripova u Jugoslaviji kritičare nije ostavila bez teksta. Naprotiv, oni su se utrkivali ko će što brutalnije da ih napadne. Tako je čitanje „crtanih romana” proglašeno uzaludnim naporom, a prerada dela poput „Hajduk Stanka” kasapljenjem. „Strip i narodna poezija!

Ratni stripovi

Međutim, kritika nije nikako uspevala da smanji popularnost stripa. Narod ga je toliko voleo da priče u kaiševima nisu prestale da izlaze ni tokom Drugog svetskog rata. I štampale su ih sve strane, od ljotićevaća i nedićevaca do partizana. Zanimljivo je da u to vreme izlaze čak i stripovi o Draži Mihailoviću i četnicima, ali ne u Jugoslaviji, već u Americi.

U partizanskoj štampi bilo je stripovanih priloga o spasavanju dece iz ustaškog logora, objavljivane su „Radina priča”, „Pionir iz Ležajića”, „Kapljice”... Provukli bi se tu i Paja Patak i Pluton, ali najdugovečniji u ratu bili su Ćira i Mira, pioniri koje su smislili Branko Ćopić i Ivo Kušanić. Međutim, njihov nestanak iz štampe 1945. označio je promenu odnosa komunista prema devetoj umetnosti - doneta je sudska i zakonska zabrana stripa. Srećom, to nije dugo trajalo.

U službi KPJ

- Novonastala situacija izazvana razlazom sa Moskvom otvorila je ponovo jugoslovensko tržište za strip. Bez obzira na antikomunističke akcije američkih strip junaka, oni su brzo posle Titovog sukoba sa Staljinom napravili proboj i na jugoslovensko tržište - piše Radina Vučetić u knjizi „Koka-kola socijalizam”.

To je vreme kad ponovo izlaze Tarzan, Princ Valijant, Robin Hud, Flaš Gordon, Petar Pan...
- Ubrzo je i strip, kao i film, kao i skoro sve što je predstavljalo amerikanizaciju i okretanje Zapadu, počeo da radi za komunizam - sama nadležna služba Agitpropa priznavala je da zvanični omladinski listovi objavljuju stripove, jer ih bez njih niko ne bi kupovao. Prihvatajući da američki stripovi budu i mamci za domaće političke sadržaje, vlast kao da je pokazivala čvrstu veru u svoju politiku i ideologiju, i u njenu superiornost - piše Vučetićeva.

Kako navodi, vlast raspisuje konkurse za strip o NOB, pa izlaze „Diverzanti”, „Majstorije druga Srećka”, „Doživljaji Nikoletine Bursaća”, „Skojevci iz male luke”, „Kurir pete čete”...


Italijanski vestern: Od Teksa do Mikija

Priče o herojima Divljeg zapada iz tada susedne nam zemlje zahvaljujući Zlatnoj seriji i Lunovom magnus stripu postali su sinonim za devetu umetnost u Jugoslaviji

Vestern je, kažu stručnjaci, žanr koji se bavi pričama sa Divljeg zapada. Iako bi trebao da se dešava u drugoj polovini 19. veka, ima onih koji su smešteni na sam kraj 18. ili početak 20. veka (film „Divlja horda”, na primer). Ali to nije ni bitno.

Stvarni likovi

Svi znaju osnovne elemente vesterna: revolveri, vinčesterke, šeširi, kauboji i Indijanci. I to je to! Vestern je takav žanr od početka i zahvaljujući tim jednostavnim elementima, priče o neustrašivim revolverašima, odmetnicima, časnim poglavicama ili najlepšim damama prerije stekle su slavu još kad su se pojavile u ediciji petparačkih romana 1860.

Prva vestern priča bila je „Maleška”, a za njom su sledile fiktivne priče o stvarnim ličnostima - Divljem Bilu Hikoku, Vajatu Erpu, Doku Holideju, Biliju Kidu, Džesiju Džejmsu... Svakako najpoznatiji od njih bio je Vilijem Kodi ili Bufalo Bil.

Italijanski junaci

Ovom skautu i lovcu na bizone, neki kažu osrednjem, 1869. prišao je novinar Ned Bantlajn i ponudio mu da ga učini glavnim junakom romana. Za razliku od Hikoka i Vajata Erpa, koji su na ponudu odgovorili batinama ili pucnjavom, slave željan Kodi je pristao. Priče o njemu, a sve ih je izmislio Bantlajn, postale su bestseler, a Bufalo Bil megazvezda. Njegova popularnost mogla je da se meri sa onom koju su decenijama kasnije stekli Bitlsi. I to je iskoristio. Napravio je cirkus, zaradio velike pare i obišao mnoge delove sveta (pa i današnji Zrenjanin). Ali i doprineo tome da Divlji zapad postane deo globalnog folklora.

Naravno, čim je rođen strip, Bufalo Bil je i tu uguran, a kaiševi o njegovim avanturama objavljivani su širom sveta, pa i u Jugoslaviji. I u onoj predratnoj i onoj posleratnoj.

Popularnost vesterna kao žanra dovela je do toga da priče, filmovi i stripovi više ne nastaju samo u SAD, a kad je reč o devetoj umetnosti, centar vestern priča postaje Italija. Posle rata počinje objavljivanje priča o Teksu Vileru (1948), Kapetanu Mikiju (1951), Velikom Bleku (1954), Malom Rendžeru (1958), Zagoru (1961), Komandantu Marku (1966), Kenu Parkeru (1977) i drugima. I svaki od ovih bio je pravi hit, i to ne samo u Italiji već i kod nas.

Mnogi poznavaoci istorije stripa kažu da je ključan momenat za devetu umetnost u Jugoslaviji bila 1968. Tada je novosadski Dnevnik pokrenuo dve najpoznatije edicije - Zlatnu seriju i Lunov magnus strip.

Stručnjaci tvrde da su petparački vestern romani u 19. veku učinili više za opismenjavanje Amerikanaca nego sve škole. Slična je situacija bila sa ZS i LMS u u Jugoslaviji. Generacije dečaka naučile su slova prateći avanture preterano, čak apsurdno savršenih junaka - Veliki Blek, na primer, nabildovani je traper koji je 18 godina proveo u tamnici i godinama bio pirat, ali je stigao da se toliko obrazuje da je sa Volterom vodio filozofske rasprave na francuskom dvoru, dok je Miki 15-godišnjak koji je već postao kapetan rendžera Nevade i u stanju je da pretuče i po trojicu, četvoricu odraslih napadača, a da ne isprlja ili izgužva uniformu. Naravno, tada im ta apsurdnost nije smetala. Ali ipak, više od samih heroja, za popularnost ovih stripova zaslužni su njihovi simpatični i često komični prijatelji. Nema dečaka koji nije bio oduševljen nezgodama pijandura Smuka i Salasa, večitim rivalstvom Žalosne Sove i Floka, brbljivošću Frenkija...

Zagor: Svemogući Duh sa Sekirom

Iako Patrik Vajlding nije originalan junak, spajanje priča iz horor filmova sa vesternom pretvorilo ga je u najpopularnijeg na našim prostorima

Junaci italijanskih vestern stripova nestali su sa naših kioska devedesetih godina, u vreme ratova i sankcija, ali su se brzo vratili. Iako ih više kupuju oni koji su sa njima odrastali sedamdesetih i osamdesetih nego današnji dečaci. Posebno mesto u tom panteonu heroja bez mane i straha već decenijama zauzima Za-Gor Te-Nej.

Inspiracija

Zaštitnika izmišljene močvare Darkvud stvorili su scenarista Gido Nolita (pseudonim Serđa Bonelija) i crtač Galijeno Feri 1961. U tome nisu bili originalni. Ideju o čoveku koji primitivne narode pomoću izvesnih trikova uverava da je besmrtno biće uzeli su iz priče o prvom kostimiranom strip heroju Fantomu. Čak i nadimak je njim inspirisan - Zagor je Duh sa Sekirom, dok je Fantom Duh koji Hoda. Naravno, strip Lija Folka nije jedino delo koje su Boneli i Feri iskopirali - kretanje pomoću lijana i ratni poklič „gospodar Darkvuda” preuzeo je iz stripa o Tarzanu, gospodaru džungle. I dok je lik samog Zagora inspirisan licem glumca Roberta Tejlora, za samo ime su se ipak potrudili. Zapravo, Boneli je prvo novog junaka nazvao Ajaks, po junaku iz Ilijade (kod nas Ajant), ali je nekoliko dana pre štampe saznao da postoji prašak za pranje veša sa istim imenom, pa je rešio da ga promeni i izmislio ime Zagor.

Međutim, jedna stvar je bila originalna - Zagorova sekira. Ovaj komad ovalnog kamena kanapom privezan na drvenu dršku bio je potpuno različit od bilo kog tomahavka. A, realno, bio je nemoguć, nelogičan, to zna svaki dečak koji je pokušavao da ga napravi.
- Ta sekira je univerzalno oružje - kad je Zagor baci, ona se ne rotira već leti ravno, kad treba da seče - seče, kad treba da bude tupa da nekog ošamuti - onda je tupa, a kad treba nekog da usmrti, pretvara se u smrtonosno oružje. Suvišno je pitati se da li je nešto moguće u Zagorovom svetu -ispričao je jednom scenarista ovog stripa Moreno Buratini.

Vremenom se razvijao - otkriveno je da je njegovo pravo ime Patrik Vajlding i da mu je Salomon Kinski, predvodeći Indijance, ubio roditelje. Odrastajući uz skitnicu Fica, on uči da se bori i sprema osvetu, ali kada kucne taj čas, otkriva da je njegov otac bio krivac za masakr Indijanaca. Ipak, u borbi ubija Kinskog, kao i desetine Indijanaca i uništava njihovo selo. Međutim, to menja njegov odnos prema svetu i rešava da radi na miru između naroda.

Čiko i ljubav

Duh sa Sekirom živi u Darkvudu sa nerazdvojnim prijateljem i uglavnom potpuno beskorisnim, ali simpatičnim Meksikancem Čikom (Čiko Felipe Kajetano Lopez Martinez i Gonzales), a galerija neprijatelja koje je stekao za 45 godina je neverovatna - od zlih Indijanaca, korumpiranih oficira i Sila Majka do vanzemaljaca, Vindiga i Helingena. Kako kažu sami autori, oni su uglavnom inspirisani horor filmovima B produkcije.

Zagor je neustrašiv, ali se jedne stvari plaši - ljubavi, pa je često spreman da skoči pravo u Misisipi ne bi li pobegao od neke lepotice koja ga juri.
- Kad sam stvarao Zagora, pravio sam ga za decu, publiku mlađu od one koja je čitala Teksa Vilera. Mislio sam da je njima zanimljivije da gledaju kako se Duh sa Sekirom rve sa nekim čudovištem nego da bacim tri strane na to kako se ljubi sa devojkom. Ipak, vremenom je bilo mnogo zahteva da se to promeni, pa Zagor povremeno ima poneku ljubavnu avanturu, a prva i najčuvenija je Frida - ispričao je davno Boneli.
Superheroji: Od Supermena do Generacije Tesla

Prvi superjunak s nadljudskim moćima u stripu bio je Čovek od Čelika i on je inspirisao sve kasnije heroje sa plaštom i maskom

Superheroji su kao pojava neraskidivo povezani sa stripom iako ih danas ima svuda oko nas - na malim ekranima, srebrnom platnu, dečjim majicama, pidžamama, kačketima, privescima... Međutim, za razliku od drugih strip junaka, oni nastaju kao deo devete umetnosti.

Kostimi i tajni identiteti

Ljudi sa supermoćima, doduše, nisu nepoznati u književnosti. U stvari, tu su od njenih početaka. Već Gilgameš i Enkidu imaju nadljudske moći, a teško da se za Herkula ili Ahila može reći da su obični ljudi. Međutim, priče o superherojima koji nose kostime i imaju tajne identitete su mnogo novije, nastale su tridesetih godina u stripu.

Već su tu postojali nepobedivi junaci poput Fantoma i Zoroa, ali je odluka Amerikanaca Džerija Sigela i Džoa Šustera da naprave Supermena donela pravu revoluciju. Naravno, nije sve teklo baš glatko. Prvo su napisali priču sa ilustracijama „Vladavina Supermena” i on je bio naučnik koji je uspeo sebi da da supermoći, ali zao. Ta priča je objavljena u nekom fanzinu, ali nije privuikla ničiju pažnju. Međutim, kad su njih dvojica za „Ekšen komiks” 1938. napravili strip o avanturama poslednjeg preživelog stanovnika planete Kripton Kal Ela (glas boga na hebrejskom), koji je odrastao na Zemlji pod imenom Klark Kent, odmah su stekli popularnost.
- Iako Supermen nije leteo tokom prve četiri godine, sam strip je uzleteo kao nijedan drugi u popularnoj kulturi. U prvoj priči u „Ekšen komiksu broj 1”, čitaocima su date sve informacije o novom junaku: Supermen je siroče koje je otac poslao na Zemlju sa daleke planete, a kada je odrastao, otkrio je nadljudski snagu i iskoristio je za dobrobit čovečanstva: postao je borac za prava potlačenih, posvećen spasavanju; u prvom danu svoje karijere spasao je nevinu ženu smrtne kazne, otkrio prave ubice, bacio u more nasilnika koji je tukao ženu, spasao Lois Lejn od mafijaša i razbio njihovu bandu, a onda naterao korumpiranog lobistu da prizna sva zlodela - piše Lorens Maslon u knjizi „Superheroji”. Nakon pojave u stripu, Supermen je brzo dobio i crtani film, radio-emisiju, TV seriju, filmove...

Oko i Eksalmanah

Supermen je prvi put kod nas objavljen još u vreme Kraljevine Jugoslavije, i to u reviji Oko pod imenom Natčovek, a često se pojavljivao i kasnije. Ne kao samostalno izdanje, već u revijama od kojih je možda najpopularnija bila Eksalmanah kompanije Dečje novine. U njoj su objavljivani i drugi junaci poput Betmena, dok su se u nekim drugim revijama pojavljivali i „Marvelovi” superheroji poput Halka, Srebrnog Letača, Spajdermena...

Kao i uz druge stripove u Jugoslaviji, i uz ove su odrastale generacije mladih, pa su se vremenom pojavljivali i neki naši pokušaji stvaranja superheroja, ali ne veoma uspešni (Generacija Tesla i Borci sumraka su neki od njih). Inače, Supermen je ove godine napunio 78 godina, ali i dalje izlazi, i dalje je vitalan i priče se menjaju. Primera radi, u poslednjoj inkarnaciji Klark Kent više ne krije svoj identitet, zbog cenzure u medijima dao je otkaz u novinama, a u ljubavnoj je vezi sa Vander Vumen, a ne sa Lois Lejn. Osim ove verzije Supermena, postoji još nekoliko njih - svojevremeno je to bio alternativni Kal-El, koji je sleteo u SSSR, pa umesto čuvenog S na grudima nosi srp i čekić.

Alan Ford: Kao da su iz Juge

Osim sjajnog prevoda Nenada Briksija, za popularnost grupe TNT u SFRJ zaslužno je to što je sve u stripu podsećalo na našu samoupravnu domovinu, koja je poput Grunfove mašine samo čekala da se raspadne

Kad se spomene strip u Jugoslaviji, skoro da nema osobe koja prvo ne izgovori ime Alan Ford. To svakako nije čudno kad se ima u vidu koliko su avanture grupe TNT bile popularne na našim prostorima.

Humor

Satirični strip o grupi tajnih agenata iz cvećarnice u Njujorku kreirali su Maks Bunker (Lučano Seki) i Magnus (Roberto Raviola) 1969. godine.
- Alan Ford je ideja koja se dugo razvijala. U mojoj prirodi je izražena ta humorističko-satirična crta koju do tog momenta nisam imao načina da izrazim. Napisao sam prvi scenario 1967. i više puta ga preradio dok nije izašla definitivna verzija prvog broja. U načelu, ideja je bila napraviti satiru na Džejmsa Bonda po sistemu: koliko je on organizovan, toliko su ostali neorganizovani. I ideja je profunkcionisala - ispričao je Maks Bunker u jednom intervjuu.

Samog Alana nacrtali su po Piteru O’Tulu, Boba Roka po samom Magnusu. Uskoro su stigli i Sir Oliver, Broj Jedan, Jeremija, Šef, Grunf... Kako je Maks Bunker više puta pričao, malo je falilo da odustanu, ali je pojava Superhika nakon dve godine promenila stvar. Zanimljivo je to što je strip postigao neverovatan uspeh u Jugoslaviji čim se pojavio, mnogo veći nego u Italiji. Većina kritičara smatra da je za to možda najzaslužniji prevodilac Nenad Briksi, koji je fantastično uklopio žargon iz Zagreba u crni humor i apsurdne situacije u stripu. I danas većina pamti rečenice poput „Ako kaniš pobjediti, ne smiješ izgubiti”, „Bolje živjeti sto godina kao milijunaš nego sedam dana u bijedi”, „Tko leti - vrijedi. Tko vrijedi - leti. Tko ne leti - ne vrijedi”...

Poređenje sa samoupravljanjem

Ipak, osim sjajnog prevoda, za uspeh Alana Forda u Jugoslaviji sigurno je bilo zaslužno to što je svet ovog stripa bio apsurdan skoro kao tadašnja država, koja je nalik Grunfovim izumima samo čekala pogodan trenutak da se razleti na mnogo delova.

Primera radi, broj jedan je bio starac vezan za invalidska kolica koji je članovima grupe otimao svaki cent i držao ih u besparici pričajući o tome kako je njihovo geslo „sve za jednog, a jedan za sve”, dok je on živeo u svom tajnom skloništu, a klanjali su mu se i najmoćniji ljudi sveta. Otprilike kao što je Josip Broz obilazio svet i sretao se sa moćnim liderima dok se u Jugi govorilo o novoj devalvaciji dinara, demokratskim ili antibirokratskim reformama, a ponavljale maksime poput one „Lošije danas za bolje sutra” ili „Blago narodima koji imaju ovakvu omladinu, za svoju budućnost ne treba da brinu”. I poput mnogih lidera na ovim prostorima, Broj jedan je sebi dizao cenu pričajući o važnim poznanstvima, ali je to išlo do takvog apsurda da je pričao kako je lično savetovao Homera, Leonidu ili Cezara.

Osim njega, i Šef je bio kao svi tipični rukovodioci u nekom od OUR - gledao je samo kako da izbegne posao, da ga uvali nekom od podređenih, ali i da što više jede na tuđ račun. Kao likovi iz samoupravnih preduzeća bili su i večito ljuti Bob Rok, hipohondar Jeremija, prevarant Sir Oliver...

Sledeće subote: 7 stranih državnika koji su menjali našu istoriju