Zastrašujući je osećaj da se od čoveka neprestano traži da se opredeli, da se svrsta na jednu stranu. Odnosno, svi smo već unapred, i bez obzira na sopstveni izbor, nekamo svrstani, rekla je Mira Furlan.
Mira Furlan koja živi na realciji Zagreb - Beograd, dobijala je u rodnom gradu nagradu za predstavu koja se ne igra, a u Beogradu aplauze za učestvovanje u komadu "Pozorišne iluzije" u Jugoslovenskom dramskom pozorištu.
"Svaki gest je politiziran, pa tako i moj boravak u ovom gradu do kojeg je došlo zbog svih, samo ne političkih razloga", kaže Mira Furlan.
Pre četiri godine glumica Mira Furlan donela je odluku da svoj privatan i profesionalan život podeli na dva grada, Zagreb i Beograd. Posledice takvog opredeljenja danas, u situaciji kad su ta dva grada pre svega dva suprotstavljena republička centra, više su nego glavoboljne: jer, insistiranje na pravu pojedinca da se opredeljuje samo na osnovu ljudskih, etičkih i profesionalnih kriterijuma slabo prolazi u vremenima uzavrelih nacionalnih i svih ostalih, time izazvanih strasti.
Kako u slučaju Mire Furlan izgleda život između i u dva grada, Zagreba i Beograda?
"Život u dva grada postaje, kao što možete i pretpostaviti, krajnje traumatičan. To što avioni uglavnom ne lete, a što su vozovi nesigurni, to je manji problem. Bitno zastrašujući je taj osećaj da se od čoveka neprestano traži da se opredeli, da se svrsta na jednu stranu. Odnosno, svi smo već unapred i bez obzira na sopstveni izbor, negde svrstani.
Svaki gest je politiziran, pa tako i moj boravak u ovom gradu do kojeg je došlo zbog svih, samo ne političkih razloga. Ali, ovo nije vreme nijansi.
Ja prodavaču novina koji u Zagrebu odbija da mi proda "Vreme" zato što je to srpska novina, ne mogu da objašnjavam da postoji razlika između "Vremena" i nekih drugih novina. tj. da sve što je "srpsko" nije samim tim i "velikosrpsko", komunističko, hegemonističko itd.
Život postaje nesnosan kad se ja na šalteru JAT-a u Zagrebu osećam dužna da službenici koja mi prodaje kartu za Beograd objašnjavam, uz užasan osećaj krivice, da putujem zato što imam predstavu i da to nema apsolutno nikakve veze s Miloševićem i tenkovima.
Konstantni osećaj krivice, osećaj ugroženosti, nesigurnosti, izloženosti koji imam sada već u oba grada - to je, otprilike, situacija u kojoj se odvija moj život.
U ovoj zemlji razne grupe ljudi govore o svojoj ugroženosti. To je, naravno, uvek i jedino, nacionalna ugroženost. Šta je s ugroženošću individue, građanina, što je s njegovom suverenošću, s njegovim osobnim integritetom?
On je, bojim se, apsolutno ukinut.
Šta je, recimo, s pravom na nesmetano obavljanje sopstvene profesije? Da li bi se u borbi za to pravo čoveku tolerisalo, recimo, postavljanje omanje barikade ispred sopstvene stana ili proglašenje lične autonomije?
Po kojem kriterijumu je nacionalno pravo jedino legitimno? Itd. itd. Sve su to, naravno, bespredmetna naklapanja, jer mi smo, čini se već u ratu (i to kao neprijatelji), a u ratu ne smije biti neopredeljenih.
Oni, navodno, prvi stradaju, tako barem kažu oni koji znaju sve o tome kako se ratuje, a njih, izgleda, među nama ima zapanjujuće mnogo.
Šta u takvoj situaciji može da učini pojedinac, pri tom i umetnik?
Može samo stajati sa strane i zapanjeno da gleda, bez ikakve mogućnosti da na bilo koji način utiče na tok događaja. Zastrašujući je taj osećaj bespomoćnosti. Masa je uvek jača od pojedinca, a stravične prizore koji nam to uporno pokazuju sada već i uživo možemo gledati na televiziji.
Pojedinac ima dve mogućnosti ili da se prikloni masovnoj hipnozi i onda ubire plodove tog čina (koji nisu beznačajni, kao što vidimo), ili da istraje u svom vlastitom izboru i pritom bude spreman da snosi sve konzekvence, uključujući i to da bude proglašen izdajicom, pa zbog toga izložen sumnji, nepovjerenju, psihičkom maltretiranju ili samo tihom bojkotu.
A zapravo mislim da čovek nema pravo izbora tj. čovek, ipak, uvek radi onako kako jedino može i mora da radi, naravno, ako ima ono što se zove savest.
(Index/Yugopapir)