Teren Bliskog istoka je uvek bio poligon za demonstraciju političke, ali i vojne sile. Najviše se istaklo isprobavanje savremene vojne tehnike, koju su suprostavljeni tabora dostavljali saveznicima na terenu da bude ispitana u različitim uslovima.
Ponekad je ispitivanje takve tehnike bilo veoma osetljivo, posebno ako se odnosilo na prikupljanje informacija o rivalu i kretanju njegovih trupa. Nije bilo poželjno da što više ljudi zna za ovakve tajne operacije, pa su u njima isključivo bili uključeni sami isporučioci. Takav slučaj je bio i sa sovjetskim izviđačem MiG-25R na nebu Sinaja i Izraela.
Kada se pojavio sovjetski supersonični lovac MiG-25 postao je noćna mora svakog zapadnog pilota, a posebno vazduhoplovnih stratega koji su na njegov pomen doživljavali glavobolju zbog ekstremno velikih brzina koje je razvijao.
Zapad je o samom lovcu znao veoma malo, pa je njegova pojava povećala finansijska ulaganja u nove generacije lovaca. Potreba za informacijama o kretanju izraelskih trupa, nastala je iz frustracije egipatskog predsednika Gama Abdel Nasera koji je u šestodnevnom iznenadnom napadu Izraela na ovu državu izgubio kompletno Sinajsko poluostrvo. Sinaj se morao po cenu vratiti Egiptu, pa je u tu svrhu krenuo proces ponovnog opremanja egipatske armije tehnikom i svrsishodnijom obukom svih rodova vojske. Osim tehnike i obuke za povraćaj Sinaja bile su potrebne i obaveštajne informacije o kretanju i jačini izraelskih trupa i rasporedu na Bar -Lev liniji, koje nisu mogle biti prikupljene ubacivanjem agenata na teritoriju Sinaja.
Situacija je postala još gora, jer su Izraelci u periodu od 1968-1970. intenzivno počeli da upadaju u egipatski vazdušni prostor sa svojim izviđačkim avionima RF-4E Phantom II koji su bili osposobljeni za dnevno i noćno snimanje. Kada su Egipćanima stigli raketni sistemi Volhov, KuB i Neva, izviđanje je prekinuto.
Izraelci su tada počeli da koriste podzvučnu bespilotnu letelicu Teledayne Rayan 1247 koja je sa visine od 15.000 metara nastavila da izviđa egipatsku teritoriju. Egipatski komandanti, da bi uspeli da se bar približno dokopaju tačnih informacija, za pomoć su se obratili Sovjetskom Savezu.
Sovjeti su oberučke prihvatili ponudu Egipćana, jer je samim tim izazov za njih bio još veći pošto su se na tom prostoru angažovali i Amerikanci na strani Izraela, a videli su i kao priliku da se izraelskom RV revanširaju za okršaj od 4.aprila 1970 godine, kada su u vazdušnom okršaju migova i fantoma na nebu Sinaja stradali neki njihovi piloti na strani Aeapa. Moskva je obavestila Kairo, da će u Egipat stići nekoliko izviđačkih aviona MiG-25R kojima će upravljati sovjetski piloti, a na terenu brinuti rusko tehničko osoblje. Od Egipćana se tražilo samo da se na aerodromima gde će biti bazirani avioni poveća obezbeđenje i da kaponiri i hangari za smeštaj letelica budu dovoljno izdvojeni od bilo kakvih radoznalih pogleda, oficira i vonika koji nisu bili angažovani u samoj operaciji. Danas je ova eskadrila poznata pod oznakom X-500.
Namena eskadrile bila je da Egipćanima budu dostavljeni adekvatni i obaveštajno upotrebljivi aero-foto snimci, i da se, ako bude mogućnosti, čak i borbeno verifikuju stvarne mogućnosti aviona nad američkim i francuskim lovcima, sa kojima je raspolagao Izrael. Prvi migovi 25R počeli su da sleću na aerodrom kod Kaira već sredinom 1971. godine. Većina podataka o ovoj operaciji saznala se iz memoara pilota Stepana Mikojana, inače sina poznatog sovjetskog političara Anastasa Mikojana i sinovca Artema Mikojana jednog od konstruktora aviona MiG. Čitav plan preletanja izraelske teritorije zamislio je pukovnik Karmalov glavni vazduhoplovni savetnik egipatske vlade, a prvi let trebao je da izvede opitni pilot Nikolaj Stogov.
Priča o MiG-25 na nebu iznad Bliskog istoka tu se nije završila. Iako je Egipat opet vojno poražen, a masovni gubici u tehnici nadoknađeni sovjetskom vojnom pomoći koja je dostavljana vazduhom, decembra 1973. MiG-25 ponovo stiže u Egipat. Slični letovi su nastavljeni, ali ovaj put Izraelci se obraćaju svojim pokroviteljima Amerikancima, koji im dostavljaju rakete vazduh-vazduh AIM-7 Sparrow sa kojima je trebalo da obore MiG-25. Interesantno je da je ova raketa do tada imala veoma nizak stepen obaranja. Ipak sa njima su mogli da dejstvuju protiv ciljeva u doletu na većoj visini.
Međutim ostalo je sporno u celoj ovoj priči koliko su zaista sovjetski MiG-25 uletali u dubinu izraelske teritorije, kao i da su priče o letovima nad Tel Avivom zapravo fama. U tom kontekstu vredan je podatak da pri punoj brzini MiG-25 R potrebno 180 km za zaokret od 180 stepeni. U priču o MiG-25 nad nebom Levanta uključili su se i Sirijci, koji su takođe dobili izviđačku verziju i sa njom su opasno nervirali Izraelce u izviđačkim misijama. Izraelci su prvu i to lovačku verziju MiG-25, uspeli oboriti tek 13. februara 1981. godine posle dobro pripremljene zasede kombinovane od aviona RF-4E i lovaca F-15A uz pomoć E-2C u ulozi Avaksa.
(Andrej Mlakar)