Zlatni prsti Kikinđanke Branislave Ševo u stanju su da od savitljivog vrbovog pruća ispletu korpe za veš, stolice, stolove, hlebare, torbe za pijacu, balone za rakiju, razne korpe.
Kad je nakon trideset godina rada u administraciji, kao tehnološki višak, napustila firmu, ova kreativna i ambiciozna žena nije pala u očaj.
Uzela je sudbinu u svoje umešne ruke i zahvaljujući sredstvima NSZ otvorila firmu za pravljenje predmeta od vrbe, jedinu registrovanu za bavljenje ovom delatnošću u Kikindi i na severu Banata.
"Ovo je već neko vreme moja primarna delatnost i jedini izvor prihoda. Da je lako nije, jer crvenu vrbu treba nabaviti i skuvati. Taj proces traje između osam i deset sati. Iza toga sledi najteži pripreme sirovine, a to je ručno skidanje kore sa svakog pruta, koje potom sortiram po debljini," kaže ona.
Prema njenim rečima kad je materijal spreman, pristupa izradi raznih predmeta koje prodaje na pijaci, vašarima i seoskim slavama. Branislava priznaje da se u ovom, gotovo izumrlom zanatu, potpuno pronašla
"Umesto u preduzeću, moje radno vreme protiče u omalenoj radionici, u kojoj sve sama radim- dok se ne umorim. Rado bih u tajne ovog zanata uputila mlade ljude. Sjajno je kad ste u prilici da nešto lepo i funkcionalno stvorite sa vaših deset prstiju", iskrena je Branislava.
Jedinu severnobanatska korparka obradovalo bi ako bi na vrata njene radinoce pokucali šegrti, što želi i kolegama zanatalijama- užarima, grnčarima, saračima, opančarima, kovačima… Nažalost, i njih je sve manje.
Nekad bilo, sad se pripoveda
Martonoš kod Kanjiže, dugo je važio za vojvođansku prestonicu korparstva. Prva korparska zadruga je u ovom selu na severu Bačke osnovana 1904. godine. Zlatne godine za vredne martonoške korpare trajale su od 1950. do 1970. godine, kada su njihove rukotvorine stizale do kupaca širom Evrope, ali i Amerike i Egipta. U jednom trenutku, predmete od vrbovine, koja je rasla kraj Tise, izrađivalo više stotina korpara.
S.U.