Neda Arnerić (63), koja je danas s teškim povredama primljena u Urgentni centar i lekari se bore za njen život, ostvarila je do sada više od 100 uloga na filmu i pozorištu.
Ovo je njen intervju za Lisu u kojem je pričala o svom životu i ulogama.
Koliko ste u karijeri imali predstava koje su dugo igrane?
Ponosna sam što sam imala bar tri koje su igrane više od 200 puta. Mislim da smo Profesionalca izveli skoro 300 puta, a Mušicu u Pozorištu dvorištu ko zna koliko. Sa tom predstavom smo godinama zimi putovali, a leti je igrali u Kapetan Mišinom zdanju.
Zbog čega je "Igra parova" kao priča o emotivnim igrama između polova, o prijateljstvu i prevari, toliko popularna?
Verujte da smo svi mi koji u njoj igramo prijatno iznenađeni i da nismo ni pretpostavljali da će biti dugovečna. Žanr je neodrediv, to je i drama, i komedija, čak i triler, u njoj je sve tužno, a u stvari smešno. U tome je veličina umetnosti.
Kakav stav imate prema brojevima u privatnom životu? Da li obeležavate rođendane i „okrugle“ datume?
Ne, ne, ne. Čak sam i „protivna“, što bi rekli klinci. Nit’ volim rođendane nit’ Nove godine, ne volim ništa zbog čega morate tog dana da budete svečano raspoloženi. Imam otpor prema tim brojčanim stvarima, ali zato su lepe one spontane. Koliko smo samo puta posle ove predstave sedeli do dugo u noć...
Imate li utisak da je od ove premijere prošlo više od sedam godina? Leti li vam vreme?
Za neke stvari vreme mi brzo prolazi, a za druge veoma sporo, tako da ne mogu da uhvatim šta mi više prija. Čini mi se da je ova predstava izašla prošle godine; možda zato što je igram ozbiljno, „iz petnih žila“, bez foliranja... A s druge strane imam utisak da sam živela deset života, a ne jedan, i kao da imam 150 godina, a ne ovoliko koliko imam. Razvukao mi se taj moj život.
Da li su tom lepom osećanju doprinela i putovanja?
Osim putovanja uticali su i promena kruga ljudi, promena klime, poslova, borba svaki put ispočetka... Sve to daje životu jednu tenziju, a tada se čoveku učini da vodi paralelnih više života.
Gledajući vaše slike sa premijere "Igre parova" i sada, uživo, stiče se utisak da se ne menjate. Kako to uspevate?
Pa, ne znam. Često me to pitaju. Ali, istina je da danas mogu da obučem svoje stvari iz rane mladosti. Genetika je to, ništa drugo. Sigurno je da i način ishrane, rekreacija i druge stvari čine jedan deo izgleda, ali apsolutno nema tajnog recepta. Čovek najbolje izgleda onda kad se dobro oseća.
Koliko vam posao doprinosi tome?
Volim da radim, a u poslednje vreme ne radim koliko bi trebalo. Zbog toga mi je nekako milo što imam dosta godina, pa nije strašno ako ne bude posla kao što sam navikla. Žao mi je mladih ljudi koji završavaju razne umetničke fakultete, a za njih ne vidim da ima mesta pod ovim srpskim nebom „ama baš ič“.
Kako provodite vreme između predstava?
Dosta putujem i paralelno živim, maltene u dva grada, u jednom malom mestu u Alpima u Austriji i u Beogradu. Kad se uželim mira, tišine i prirode ja odem u kućicu koja gleda na planine, a kad hoću da sam u haosu i u centru zbivanja onda biram Beograd koji je zaista postao velegrad. I kad se u Beogradu zatvorim u svoja četiri zida, iako ništa ne čujem, ipak me hvataju nervoza i tenzija, za razliku od Alpa ili Rovinja (kuda idem van sezone).
Kako sebi ugađate?
Iznenada, neočekivano, neprimetno, spontano. Najlepši trenuci u životu su oni koje ne planirate.
Koja izvođenja pamtite? Premijere ili jubilarna igranja?
Pamtim kada se zaboravi tekst, kada nema određene rekvizite na sceni bez koje ne možete da nastavite, kada glumac ne izađe na šlagvort, a vi treba da nastavite. To su stvari koje se pamte i prepričavaju.
Imate li savet za naše čitaoce kako da u današnje vreme sačuvaju živce?
Ne gledajte mnogo oko sebe, već koliko je to moguće usmerite se ka svojim najbližima i sebi. U suprotnom svi ćemo poludeti jer su stvarno ružna vremena već dvadeset i kusur godina.