Najnovije brojke iz evrozone prošle nedelje su naterale mnoge da se zbunjeno počešu po glavi.
Najnovije brojke iz evrozone prošle nedelje su naterale mnoge da se zbunjeno počešu po glavi. FT je pisao o naizgled paradoksalnom podatku da je privredni rast evrozone u prvom kvartalu bio snažniji od očekivanog, sa stopom rasta od 0,6 odsto u odnosu na poslednja tri meseca 2015, dok se istovremeno prognoza inflacije i dalje snižava.
Taj paradoks, naravno, i nije toliko veliki: on pokazuje da Evropa i dalje radi daleko ispod svog proizvodnog kapaciteta, kako objašnjava moja koleginica Kler Džons (Claire Jones). Ali ova zbunjenost bi mogla biti i korisna ako bi poslužila da se promene neki ukorenjeni stereotipi o evru - a prva među njima ideja da kontinentalna Evropa beznadežno zaostaje za SAD u pogledu dinamike rasta.
Niko drugi do Pol Krugmen (Paul Krugman), ugledni američki profesor ekonomije i kolumnista, koji nimalo nije izdašan u komplimentima evrozoni, ukazao je da je u godinama neposredno posle krize, uzevši u obzir demografske razlike, evrozona beležila jednako dobre rezultate kao SAD.
Prema podacima na koje Krugman skreće pažnju, ogromne greške u monetarnoj politici 2011. godine, pre svega uvođenje restriktivnih mera, ali i fiskalno pooštravanje, još drastičnije od onog koje je preduzeo Vašington, bile su razlog zbog kog je evrozona svojom krivicom skliznula u drugu recesiju, dok su SAD polako ali sigurno napredovale.
Krugman je mogao da doda i da je otprilike od 2013. privreda evrozone, uopšteno govoreći, išla u dobrom smeru i sustigla američku stopu rasta, a u nekoliko navrata je čak i prestigla. To je bilo naročito očigledno u prvom kvartalu ove godine.
Drugo, zar visoke stope nezaposlenosti u nekim delovima evrozone nisu jasan znak da je privreda u lošem stanju? Naravno da je to tačno, ali ne u tolikoj meri koliko se misli. Tabela objavljena na blogu FT pokazuje da je nezaposlenost i dalje izuzetno visoka u perifernim privredama evrozone, ali i da se velikom brzinom smanjuje.
Još važnije od toga, moramo imati na umu da zapanjujuće visoke stope nezaposlenosti za neke zemlje nisu ništa novo.
U Španiji, nažalost, jednocifrene stope tokom građevinskog procvata u prvoj deceniji 21. veka bile su samo izuzetak od pravila koje se može izvesti iz dugoročne analize nezaposlenosti.
Ova činjenica neće popraviti trenutno stanje, ali iz nje se vidi da veliki deo ovog traćenja ljudskih resursa nije ni ciklična pojava, niti se krivica za to može pripisati evru. Isto važi i za Italiju. Bilo kako bilo, izazovi vezani za zapošljavanje i dalje su u rukama lokalnih političara, koji su dopustili da taj problem decenijama ostane nerešen. Nasuprot tome, masovna nezaposlenost u Portugalu i Grčkoj je nešto novo, te se u većoj meri može pripisati načinu na koji se kriza rešavala.
I na kraju, opsesija kursom evra, koja se ispoljava na najmanje dva načina. Jedan je čudno uverenje da monetarni podsticaji Evropske centralne banke deluju samo tako što obaraju vrednost valute i da, prema tome, blago jačanje evra poslednjih meseci znači da je ECB nemoćan da pomogne evropskoj privredi.
To je, naravno, u potpunoj suprotnosti sa zdravim rastom kreditiranja i snižavanjem troškova zaduživanja, što je daleko važniji rezultat poteza centralne banke.
Drugi je jednako čudno uverenje da samo „konkurentska devalvacija“ može da dâ zamah privredi evrozone - da kontinentalna Evropa zavisi od potražnje drugih zemalja za njenim izvozom.
To jednostavno nije tačno, što pokazuje i detaljna analiza rasta BDP u evrozoni.
Otprilike od 2013. godine, rast potražnje u kontinentalnoj Evropi u potpunosti pokreću domaći činioci; doprinos neto izvoza rastu je čak postao negativan. Došlo je vreme da se glasno kaže: evrozona postaje lokomotiva rasta (spora, ali ipak lokomotiva) za ostatak sveta.
Martin Sandbu