Boris Vujičić, otac najpoznatijeg motivacionog govornika na svetu rodom iz Bele crkve, prvi put je otvoreno progovorio o Nikovom pokušaju samoubistva, rodbini u Srbiji, reakciji na rođenje sina bez ruku i nogu, i svađama, radostima i patnjama kroz koje su zajedno prolazili.
Iako se o Niku mnogo priča pred dolazak u Srbiju, zna se sve, sve, čini se, osim one najvažnije stvari.
Naime, planirao je da na ovo putovanje kroz Srbiju krene sa čovekom koji ga je duhovno i doslovno stvorio – njegovim ocem Borisom Vujičićem, ali to se neće ostvariti.
Istina je zapravo mračnija nego što smo mislili. Boris je, kako kaže, bio odlučan u nameri da sa Nikom, ovog proleća, krene u promociju svoje knjige "Moje savršeno nesavršeno dete" po Srbiji kada je saznao da ima zloćudan rak na jetri, plućima i pankreasu.
"Onkolog mi je dao mesec, do dva života, ali hvala bogu, još sam živ! Izgleda da On ima još neki plan za mene ovde. Koliko dugo, to samo On zna. Iz tog razloga nisam bio u mogućnosti da ovog aprila dođem u Srbiju. Za ubuduće, videću… U svakom slučaju, drago mi je da sam uspeo bar danapišem nešto o iskustvu odgajanja sina, Nika, u knjizi "Moje savršeno nesavršeno dete" i nadam se da će biti od koristi čitaocima", počinje priču Boris, ne ostavljajući ni u jednom trenutku utisak čoveka, koji se bori za život, već naprotiv tek planira pametno da ga iskoristi, što odmah pokazuje na koga je Nik.
Kroz dalju priču, stariji Vujičić osvrnuo se na, ovdašnjoj publici, malo poznate detalje iz njegovog života.
"Moji roditelji su bili siromašni i to je bio glavni razlog što su otišli u inostranstvo. Poslednju godinu, pre odlaska, proveo sam sa dedom i babom, jer su roditelji već bili otišli iz Jugoslavije. No, moram reći da mi je detinjstvo bilo bezbrižno i lepo, jer kao što to obično biva, sreća i nema mnogo veze sa bogatstvom. Odrastao sam okružen ljubavlju rođaka i prijatelja… Sećam se odlazaka na plažu, fudbala, dečjih uličnih igara… Sećam se i kako me je brat od tetke, u ono vreme gimnazijalac, vodio u Dom kulture na igranke, kako mi je puštao ploče.
Nikada neću zaboraviti ni nedeljna popodneva sa sestrom od tetke, uz odvrnut radio sa kojeg su se čule makedonske pesme. Živeli smo u multinacionalnom selu u kojem se nikada nije gledalo "ko je čiji i kome pripada". Svi smo bili iskreni prijatelji, uživajući u onome što moja deca, sestrići i sestričine nikada nisu imali. Tome samo mogu da se dive i zavide, jer nešto tako nisu mogli da iskuse u Australiji, iako su živeli u izobilju! Jednom rečju, moje detinjstvo je bilo siromašno, ali lepo."