Pokazivao sam prkos i otpor, a sad sam već umoran od toga. Bio sam vojnik bez naoružanja, imao sam pušku bez municije i pucao u prazno kao ludak. To sam debelo platio, kaže pevač
Zoran Kalezić obeležava 50 godina karijere, a centralna proslava biće 26. maja u Sava centru.
Nakon 12 godina života u Americi ovaj muzičar, koji je u međuvremenu stekao status zaslužnog umetnika, pre tri godine se vratio u rodni Danilovgrad. Sada često boravi u Beogradu zbog pripreme koncerta.
- Kad se vratim u ona vremena, onda je ovo dosanjan san dečaka koji je tada imao 16 godina. Beograd sam uvek doživljavao kao dobrog roditelja, koji svima daje šansu. Pre tri godine vratio sam se iz Amerike i više ne želim da živim nigde izuzev tamo gde sam rođen. Odlaskom u Ameriku sam spasao dušu, ali kad sam se vratio, razmišljao sam kako da se obratim ljudima i mislim da je ovo pravi način.
Da li će vam neko pored Halida Bešlića biti gost?
- Bane Obradović mi je rekao da Aca Lukas i Aco Pejović žele nešto da otpevaju. Rekao sam Dobrivoju Topaloviću da ga volim i pitao sam ga da dođe. Želim da vidim i Tozovca i Cuneta Gojkovića.
Niste pomenuli Lepu Lukić, s kojom imate duet.
- Lepa Lukić je izuzetan umetnik. Ako bude u prilici da dođe na moj koncert, sa zadovoljstvom ću je dočekati.
Da li vam je u Americi nedostajala domovina?
- Mnogo. Pre polaska u Ameriku operisao sam kuk, a nakon toga sam morao svaku noć da nastupam da bih vratio novac koji sam pozajmio, a na koji je išla i kamata. Pozajmio sam novac da bih snimio album „Kotrlja se život“. U Americi mi je sve falilo. Pokazivao sam prkos i otpor, a sad sam već umoran od toga. Nisam više budala, bio sam vojnik bez naoružanja, imao sam pušku bez municije i pucao u prazno kao ludak. To sam debelo platio i nije mi žao zbog toga.
Zašto ste otišli?
- Ljudi su se tada osilili, a ja sam imao oštar jezik. Bio sam osuđen zato što sam rođen u Crnoj Gori, a ja nisam mogao da biram gde ću da se rodim. Nisam bio izabran za predsednika Udruženja umetnika zato što sam bio lep, već zato što sam bio obrazovan, hrabriji od drugih i spreman da branim svoje stavove.
Neke kolege su vam okrenule leđa. Da li ste im to oprostili?
- Svima sam sve oprostio. Neka oni meni oproste što sam branio muziku.
Jesu li vas posećivali u Americi pevači s kojima ste ostali dobri?
- Umela je Lepa da spava kod mene. Žena može biti bolji prijatelj muškarcu nego muškarac muškarcu. Viđao sam se i sa čolom, Anom Bekutom, Snežanom Ðurišić, Miroslavom Ilićem, ma s mnogim kolegama.
Postoji li nešto što sebi nikad nećete oprostiti?
- Život mi je oduzeo mnogo topline koju sam mogao podeliti s decom. Kad sam dolazio kući sa turneje, ćerka Sandra je bežala od mene. Za nju i Filipa radio sam sve, žao mi je što im više vremena nisam posvetio. Znao sam da se ljubav ne može kompenzovati novcem, ali sam želeo da priuštim njima sve što je meni falilo.
Katarina Lekić
O Zdravkoviću
ŽENE SU TOMU LAŽNO VOLELE
Toma Zdravković bio je vaš najbolji prijatelj, kako je izgledalo druženje s njim?
- Toma je bio moj svetionik. Zvao me je pijan, trezan i kad je bio u kazinu, usred noći, sve njegove strasti ja sam pretvarao u vrline, jer je on za mene bio svemoćan. Privilegija je bilo disati pored njega. Toma je potrošio sve što je imao, ništa sačuvao nije. Damama zameram što su ga lažno volele, on je patio, zaustavljao vodopade, brao cveće, plakao, molio, klečao za ljubav, a žene su ga iskorišćavale.