POTRESNA ISPOVEST BATINOG SINA ZA STORY: Nisam dočekao da zagrlim oca
Sin legendarnog glumca Velimira Bate Živojinovića, Miljko Živojinović, u trenucima kad se njegov otac nalazi u ozbiljnoj zdravstvenoj krizi, ne može da se vrati iz Francuske u Srbiju jer su za njim raspisane dve nove poternice pa sa strepnjom iščekuje svaku vest od svoje ćerke Dine koja se ne odvaja od svog dede, s kojim se on poslednji put video pre pet godina u Parizu.
Ako je istinita čuvena misao reditelja Federika Felinija da nepravda čeliči karakter, kada je reč o Miljku Živojinoviću, sinu legendarnog glumca Bate Živojinovića, od njegovog karaktera sigurno bi se već mogao iskovati jedan od najtvrđih mačeva na svetu, piše Story.
Pre nepunih deset godina protiv njega je podignuta optužnica u slučaju nazvanom Stečajna mafija, s kojim se, nakon toga, nije desilo gotovo ništa. Tek prošle godine on je oboren na sudu. Za sve to vreme, Miljko je bio daleko od oca i majke, u Parizu, iz kog nije smeo da se vrati u Srbiju jer je za njim raspisana poternica iako je njegova adresa poznata sudu.
Međutim, čak i kad je postupak obustavljen, Miljko je preko svog advokata, koji ga zastupa u ovom slučaju, saznao da su za njim raspisane nove dve poternice. Ali, nije to ono što mu najteže pada. Razočaranje, tuga i bol koji su potpuno očigledni kod ovog pedesetpetogodišnjeg pravnika, supruga i oca troje dece, potiču od toga što u ovom trenutku njegov otac prolazi kroz ozbiljnu zdravstvenu krizu sa neizvesnim ishodom, a on ne može da bude uz njega...
- Bilo je to pre više od pet godina, ovde u Parizu. Ko je mogao i da pomisli da će nam to biti poslednji susret? Bili smo veseli i raspoloženi, kao što je celog života bilo u našoj porodici kada se okupimo, i pored velike nepravde koja nas već čitavu deceniju pritiska. Bata je zaista jedinstven čovek u svakom pogledu, brižan otac i deda, nežan suprug, odgovoran domaćin. Pored ogromnog rada i stotine ostvarenih filmskih i televizijskih uloga, porodica mu je uvek bila na prvom mestu. Njegove reči, pogled i toplina kojom zrači, uvek su nam davali snagu za sve napore i probleme s kojima smo se susretali. Tako je bilo i tog poslednjeg puta. Razgovarali smo o mnogim temama, od politike i situacije u Srbiji do onih najintimnijih i najtananijih osećanja koje svi nosimo u sebi. Kod njega je najlepše to što najvažnije stvari ne iskazuje rečima.
Story: Na koji način pratite očevo stanje? Da li vam u tome pomaže ćerka Dina?
- Cela porodica prolazi kroz verovatno najteži period u našim životima. Očevo zdravstveno stanje izuzetno je ozbiljno. Nekom čudesnom kombinacijom fantastičnih lekara i medicinskog osoblja s jedne strane i Batine neverovatne snage i volje za životom s druge strane, on uspeva da sve to prebrodi... Svakodnevno se po nekoliko puta čujem telefonom sa majkom, ćerkom Dinom i sestrom Jelenom koja je bukvalno preko noći avionom doletela sa Kube kako bi bila uz oca i majku. Svi zajedno pružamo bezrezervnu podršku i pozitivnu energiju jedni drugima. Lula je previše toga prošla sama i pomoć joj je neophodna u ovoj životnoj borbi. Iako nismo svi na okupu, svakodnevno se konsultujemo i donosimo brojne odluke. Ipak, mi smo samo mali kamičak u mozaiku koji, pre svega, čine divni ljudi u srpskom zdravstvu. Oni su duboko posvećeni svom pozivu i van pažnje javnosti, marljivo i stručno, ostvaruju neverovatne rezultate u Batinom lečenju. Za njih imamo najdublje poštovanje.
Story: Trenutno Bata još ne može da govori, a i u prethodnom periodu teško je komunicirao s okolinom. Koliko ste uopšte mogli da razgovarate telefonom ili digitalnim putem poslednjih meseci?
- Takvo njegovo stanje je privremeno i siguran sam da će ubrzo i to prebroditi. U poslednje tri godine, krize su se dešavale nekoliko puta. Majka to najbolje zna, ona se s tim najdirektnije suočavala i svaki put ga spasavala... Otkako sam van Srbije, već devet i po godina, nije bilo dana da se nismo čuli, bar nakratko. Ponekad bi to bilo preko Skajpa, kada bi držao neizbežnu cigaretu dok se gledamo i pričamo, a uglavnom preko Vajbera i Vatsapa. Teško je razumeti tu količinu duha i optimizma koju on poseduje. On je čovek pobednik, dečje duše i čelične volje, koji nesebično isijava toplinu svuda oko sebe. Dovoljno je da samo čujete njegov glas i odmah steknete utisak da je sve u najboljem redu.
Story: Postoji li nešto što mu niste rekli, a trebalo je?
- Praktično, ceo jedan život proveli smo odvojeno i to u najvažnijim, najzrelijim godinama. Za puno toga smo ostali uskraćeni, za mnoge slave, zajedničke proslave rođendana i sve one mirne trenutke kada otac i sin uživaju jedan u drugom. Porodični album ostao je prazan i propušteni su mnogi važni momenti. To niko i nikada ne može da nam vrati. Znate, telefonom ne možete jedan drugom da kažete sve ono što biste želeli. Jednostavno, to je drugačiji i nekako usiljeniji način razgovora. Ono što se nadam da ću mu ipak reći, čuvam u sebi kao najveće blago.
Story: Iz njegovih nedavnih intervjua videlo se da ga jako boli to što ste vi pod krajnje nepravednim okolnostima onemogućeni da boravite u svojoj zemlji i svom gradu. Mislite li da bi mu vaše pojavljivanje popravilo raspoloženje i opšte stanje?
- To je sigurno. Koji otac ne bi voleo da bude uz sina, uz svoju decu? Duša se hrani ljubavlju i lepotom, a duh hrani telo. To nisu oveštale fraze. Srećan i zadovoljan čovek ima veće šanse za zdrav i normalan život.
Story: Tokom poslednjih nekoliko meseci, možete li da se setite trenutka kad vam je bilo najteže?
- Bili su to periodi kada su se ocu događali moždani udari i kada je majka bila potpuno sama. To je bilo nehumano prema njima dvoma. Danima sam se vrteo u krug ne znajući šta da radim. Sve one dušebrižnike koji se pitaju: A zašto se ne vrati ako nije kriv, podsetio bih da su u tom monstruoznom procesu desetine ljudi proveli godine u istražnom zatvoru, da bi na kraju svi do jednog bili oslobođeni. Poruka ovog postupka otprilike bi mogla da glasi: Izvinite, šalili smo se.
Story: Vašoj ćerki Bata je najveći učitelj u životu, a nepobitno je da je on oduvek, u svakom razgovoru, bio riznica mudrosti, postoje li neke njegove reči koje vam i sada odjekuju u sećanju?
- Dok smo nedavno razgovarali o ovoj porodičnoj golgoti kroz koju prolazimo, rekao mi je lapidarno i u svom stilu: Oni koji su hteli da nam pomognu nisu mogli, a oni koji su mogli da nam pomognu nisu hteli.
Story: Da ovog trenutka može da vam se ispuni jedna želja, šta bi to bilo?
- Mi smo verujući ljudi. Svakodnevno se, pre svega, molimo za zdravlje i mir, kao i da otac što pre ozdravi.
Story: Koliko vam pomaže to što je Dina često sa Batom?
- Oni imaju izuzetno specifičan i nežan odnos, pun razumevanja i bez mnogo priče. To valjda priroda tako uredi, da se s nekima razumete i pogledom. Dina je velika podrška babi i dedi, kao i oni njoj, na kraju krajeva. U mom odsustvu njeno prisustvo zaista je dragoceno. Čini mi se da su je svi ovi porodični problemi naterali da pre vremena sazri. Svoje obaveze na fakultetu završila je briljantno, pre roka i na tom planu potpuno se ostvarila. Često joj ponavljam da sada počinje neka drugačija utakmica, u kojoj mora da pronađe svoj profesionalni put.
Story: Postoji li mogućnost da se po hitnom postupku pravno reguliše vaš dolazak u zemlju i da ne budete privedeni?
- Ovo je jedinstvena prilika da se objasni o čemu se radi. Potpuno je besmisleno i pravno neopravdano postojanje dve nove poternice protiv mene. Na njihovom ukidanju uporno radi moj kolega, advokat Aleksandar Lojpur. Kada je sredinom februara prošle godine Apelacioni sud ukinuo tada jedinu postojeću poternicu protiv mene, srpska policija bila je dužna da istog trenutka sprovede tu odluku i dozvoli mi da dođem u Srbiju. Nažalost, neko je odlučio da duže od mesec dana to ne uradi. I baš kada je konačno ukinuta poternica, u ponedeljak ,16. marta prošle godine, moj francuski advokat javio mi je da su nakon dva dana, 19. marta, podignute dve nove. Jasno je da je nesprovođenje odluke Apelacionog suda direktno koordinirano sa podizanjem novih poternica. A zašto se zapravo one dižu? Po zakonu, poternica se diže protiv onih lica koja nisu dostupna ili se kriju. Neko želi da predstavi da sam ja na nepoznatoj adresi i tako opravda njihovo podizanje. Međutim, u poslednjih devet godina ja sam se sudu obraćao na desetine puta u pismenoj formi, sve je bilo zvanično overenoj kod nadležnog notara i tu se vidi moja tačna adresa. Dakle, za srpsko pravosuđe ja nisam u bekstvu nego u odsustvu. To je suštinska razlika. Kao Francuz u Francuskoj, morao bih da ovde dobijam zvanične pozive, a ne da se dižu poternice koje blokiraju moj dolazak u Srbiju.
Story: Da li vas nekad zaboli to što ste, zbog profesije koju ste izabrali, dospeli u kontakt sa takvim ljudima da sad ne smete da uđete u Srbiju kad vam je to najvažnije?
- Mi nikako ne možemo da shvatimo kako to može svakom od nas da se desi. Zato su izuzetno važne reforme koje se sprovode, nove institucije koje se uvode i, pre svega, kontrola istih. To ljudima treba stalno i uporno objašnjavati. Sticajem okolnosti, u prilici sam da se već deset godina borim s ove strane sudske pozornice. Verujte da je to izuzetno ponižavajuće. Takođe, ceo ovaj proces prilika je da država pokaže svoju humanost na delu, a ne samo u političkim izjavama.
Story: Čemu se konkretno sada nadate? Šta bi dokazalo da pravde ipak ima?
- Kao što Andrić kaže: Neverovatno je koliko je malo potrebno ljudima da budu srećni, kao što je i neverovatno koliko im to malo stalno nedostaje, tako i svi ovi montirani postupci mogu brzo i pravedno da se razreše. Za to su potrebni hrabri i stručni ljudi od integriteta.
Story: Postojala je informacija da je poternica za vama ukinuta, pa se ispostavilo da nije, kako trenutno stoje stvari sa procesom koji vam je uskratio mogućnost da budete uz oca u najtežim trenucima?
- Ako pažljivo pročitate presudu Apelacionog suda, primetićete da je od 39 optuženih lica, 31 potpuno oslobođeno bilo kakve odgovornosti. Ne postoji ni jedna jedina osuđujuća presuda u tom procesu veka, kako su ga pojedini političari pre deset godina nazivali. Dokazano je da su na stotine krivičnih prijava i optužnica bile naručene i neosnovane. Dakle, što se samog procesa tiče, tu ne postoji poternica i mogao bih odmah da dođem. Problem su ona dva nova krivična postupka koja čame u nečijim fiokama, na osnovu kojih su podignute dve nove poternice. Za njih niko nema volje da ih izvadi iz fioke i konstatuje da su neosnovane. Duboko verujem da Srbija ogromnim koracima grabi ka razvijenim demokratijama i da je nikakve fioke neće sprečiti na tom putu. Naša porodica je već platila ogromnu cenu.
Story: Kako vaša majka podnosi sve ovo?
- Svi naši uspesi neraskidivo su vezani za nju, počevši od Bate do unuka. Ne poznajem nijednu drugu ženu koja je tako suštinski privržena svom čoveku, sa svim njegovim vrlinama i manama, i to celog života. Oni su zaista ljudi iz nekog drugog vremena. Znate, lako je biti hrabar, pozitivan i vredan sedmicu ili mesec dana. Ali, ona se već skoro deset godina bori uz oca suočena s njegovim najtežim i najdelikatnijim zdravstvenim problemima. Ona je naš heroj.
Story: Kako biste je utešili da ste ovde?
- Upravo onako kako to moja sestra Jelena čini. Bez mnogo priče i konkretnim postupcima. Njoj je neophodna pomoć, kako u emotivnom tako i u fizičkom smislu, da se izbori s očevim narušenim zdravljem. Iako je žena lav, nije ni ona od kamena.
Story