Neću u penziju. Ne vidim smisla u oproštajnim turnejama jer one kod nas nakon nekog vremena za sobom vuku povratničke turneje
Bruno Langer će proslaviti 40 godina rada u Beogradu na festivalu Manifest, koji se odražava od 27. do 29. maja na Kalemegdanu. Muzičar i lider benda Atomsko sklonište za Kurir otkriva kako je uspeo toliko dugo da opstane na sceni.
- Nije bilo teško opstati na muzičkoj sceni, ali počeci nisu bili laki. Zahvaljujući genijalnom Bošku Obradoviću, idejnom tvorcu Atomskog skloništa, uspeli smo da postanemo prepoznatljivi u zlatno doba Ju-roka, koji je, po meni, bio među pet vodećih na sceni u Evropi. Opstajemo toliko dugo isključivo zahvaljujući publici, ljubiteljima rokenrola koji nas generacijama prate i podržavaju.
Neki kažu da vas stižu godine. Planirate li oproštajnu turneju i odlazak u penziju?
- Ne planiram ni jedno ni drugo. Ne vidim smisla u oproštajnim turnejama jer one kod nas nakon nekog vremena za sobom vuku povratničke turneje. Dakle, nemam nameru ni sa kim da se opraštam, tu sam i nameravam da sviram rokenrol do poslednjeg daha, kao mnogi moji saborci i prijatelji.
Spremate li neki poseban repertoar za rođendanski koncert?
- U živim nastupima zna se prva i poslednja pesma, otvaramo sa „U vremenu horoskopa“, poslednja je „Devojka broj osam“. Ono između u samom nastupu spontano je i redosled numera nastaje na licu mesta. To daje čar svakom nastupu da bude poseban.
Po čemu ćete pamtiti prvu svirku u Beogradu?
- Atomci su imali prvi nastup na Tašu u sklopu Palilulske gitarijade, ako se ne varam, 1978. godine. Stadion je bio prazan i padala je kiša. Međutim, upravo Taš je bilo mesto koje je označilo našu karijeru jer smo već za godinu-dve napunili dva Taša zaredom. Kasnije smo tamo tradicionalno održavali koncerte početkom nove školske godine, i nikad više nije padala kiša. Na Tašu smo i snimili i album uživo „Jednom u životu“.
Gde mislite da ste grešili?
- Čovek uvek greši, ali nije bilo, srećom, kardinalnih grešaka jer ne bismo opstali ovih 40.
Niste imali sreće da vaše ćerke odaberu muziku. Da li u unucima vidite svoje naslednike?
- Unuk mi svira klavir, i to ozbiljnu muziku. Poslednja nada mi je unuka, koja ima tek pet godina, verujem da će postati rokerka.
- Nije bilo teško opstati na muzičkoj sceni, ali počeci nisu bili laki. Zahvaljujući genijalnom Bošku Obradoviću, idejnom tvorcu Atomskog skloništa, uspeli smo da postanemo prepoznatljivi u zlatno doba Ju-roka, koji je, po meni, bio među pet vodećih na sceni u Evropi. Opstajemo toliko dugo isključivo zahvaljujući publici, ljubiteljima rokenrola koji nas generacijama prate i podržavaju.
Neki kažu da vas stižu godine. Planirate li oproštajnu turneju i odlazak u penziju?
- Ne planiram ni jedno ni drugo. Ne vidim smisla u oproštajnim turnejama jer one kod nas nakon nekog vremena za sobom vuku povratničke turneje. Dakle, nemam nameru ni sa kim da se opraštam, tu sam i nameravam da sviram rokenrol do poslednjeg daha, kao mnogi moji saborci i prijatelji.
Spremate li neki poseban repertoar za rođendanski koncert?
- U živim nastupima zna se prva i poslednja pesma, otvaramo sa „U vremenu horoskopa“, poslednja je „Devojka broj osam“. Ono između u samom nastupu spontano je i redosled numera nastaje na licu mesta. To daje čar svakom nastupu da bude poseban.
Po čemu ćete pamtiti prvu svirku u Beogradu?
- Atomci su imali prvi nastup na Tašu u sklopu Palilulske gitarijade, ako se ne varam, 1978. godine. Stadion je bio prazan i padala je kiša. Međutim, upravo Taš je bilo mesto koje je označilo našu karijeru jer smo već za godinu-dve napunili dva Taša zaredom. Kasnije smo tamo tradicionalno održavali koncerte početkom nove školske godine, i nikad više nije padala kiša. Na Tašu smo i snimili i album uživo „Jednom u životu“.
Gde mislite da ste grešili?
- Čovek uvek greši, ali nije bilo, srećom, kardinalnih grešaka jer ne bismo opstali ovih 40.
Niste imali sreće da vaše ćerke odaberu muziku. Da li u unucima vidite svoje naslednike?
- Unuk mi svira klavir, i to ozbiljnu muziku. Poslednja nada mi je unuka, koja ima tek pet godina, verujem da će postati rokerka.
Istorija
O HITU „PAKLENI VOZAČI“
Ispričajte mlađim čitaocima kako je nastala pesma „Pakleni vozači“. Nedavno je snimljen film koji obrađuje sličnu temu, samo što motor vozi devojka.
- Film nisam gledao, a pesma je nastala kad je u Puli gostovao „zid smrti“, u kojem su dvojica hrabrih momaka vozili motore. Kasetofonom smo snimili najave pred svaku vožnju i to je postao šlagvort za tekst Boška Obradovića.