Moćni „Jutjub“ da preuzme odgovornost za pirateriju

U kojoj meri društvene mreže i ostali akteri internet usluga treba da budu odgovorni za informacije koje prenose? Da li je moguće tužiti ih ili javno kritikovati zbog onog što korisnici mreža objavljuju i rade na svojim kanalima?

Svakodnevno smo svedoci neprikosnovene moći i dometa američkih kompanija koje se bave internetom i potrošačkom elektronikom.

„Alfabetova“ (Alphabet) kompanija „Gugl“ (Google), „Fejsbuk“ (Facebook), „Amazon“ i „Epl“ (Apple) mogu uticati na živote miliona ljudi pokretanjem servisa ili podešavanjem algoritama koji odlučuju gde će se pojaviti reklame ili informacije.

Nedavno se podiglo mnogo prašine zbog toga da li je „Fejsbukov“ tim ljudi koji bira sadržaje favorizovao liberalne publikacije u odnosu na desničarske prilikom selekcije aktuelnih tema za 1,7 milijardi svojih aktivnih korisnika mesečno.

Osim toga, jedan džihadista iskoristio je prednosti onlajn reklamnog tržišta tako što je upotrebio „Guglovu“ mrežu pod nazivom edsens (AdSense) kako bi reklame kompanija „Sitigrup“ (Citigroup), „IBM“ i „Majkrosoft“ odvukao na svoj sajt pre nego što je blokiran.

Oba incidenta na različite načine pokreću pitanje koje je u središtu poslovanja društvenih mreža i pružalaca internet usluga - u kojoj meri bi oni trebalo da budu odgovorni za informacije koje prenose? Da li se nalaze u „sigurnim pravnim lukama“, u kojima ih ne možete tužiti, pa čak ni zasluženo kritikovati za ono što se dešava na njihovim mrežama, ili su poput izdavača i urednika koji snose odgovornost za ono što objavljuju?

Čini mi se da se odgovor na ovo pitanje menja i nastavlja da evoluira. Kad su društvene mreže i davaoci internet usluga bili manji i kad je tehnologija bila manje napredna, bilo je pogrešno ponašati se kao da su u potpunosti odgovorni za svoje korisnike, i to bi kočilo ekonomski napredak. I sada bi bilo pogrešno u potpunosti ih izbaciti iz „sigurnih luka“. Ali sad su njihove dužnosti šire.

To nas dovodi do diskusije koja traje već dugo i s kojom se iznova suočavamo: postupanje „Jutjuba“ (YouTube), „Guglovog“ onlajn sajta za deljenje video-sadržaja. Još od osnivanja 2005. godine „Jutjub“ je neprestano predmet kontroverzi u vezi sa zaštitom autorskih prava. Diskografske kuće i filmski studiji su na jednoj strani ove rasprave, dok su na drugoj korisnici koji pored sopstvenih materijala na internet postavljaju i piratske video-snimke i pesme.

„Jutjub“ je u pregovorima sa tri velike diskografske kuće „Juniverzal mjuzikom“ (Universal Music), „Vornerom“ (Warner) i „Sonijem“ (Sony) o novim ugovorima o dozvolama za postavljanje pesama njihovih izvođača na internet. Ove kompanije se žale da Jutjub nudi loše uslove u poređenju s muzičkim servisima Spotifaj (Spotify) i Dizer (Deezer). Spotifaj im u proseku plaća 18 dolara po korisniku godišnje, dok Jutjub plaća jedan dolar, prema podacima Međunarodne federacije fonografske industrije (IFPI).

U smislu obima poslovanja i uticaja, „Jutjub“ je izuzetno porastao otkad ga je 2006. godine kupio „Gugl“ za 1,7 milijardi dolara, što sad deluje kao niska cena. Postao je medij sam po sebi, omogućavajući zvezdama Jutjuba poput Pjudajpaja (PewDiePie), Zoele (Zoella) i Olasojdžermana (HolaSoyGerman) da privuku milione pretplatnika zahvaljujući neobičnoj muzici, modi i kratkim video-snimcima vezanim za igrice.

To ga je pretvorilo u platformu koja je za muzičare podjednako važna kao što je nekad bio „Viakomov“ (Viacom) muzički video-kanal MTV.

Čak je i „Juniverzal“ prilikom akcije odbrane albuma pevačice Tejlor Svift „1989“ od piraterije 2014. godine, koja je podrazumevala blokiranje skoro 144.000 otpremljenih klipova na Jutjubu i Saundklaudu (SoundCloud), i više od 500.000 zahteva da se obrišu linkovi za pretraživanje koji vode ka fajlovima koji krše autorska prava - ostavio njen singl „Šejk It Of“ (Shake It Off) na Jutjubu.

Uprkos povremenim nesuglasicama sa Spotifajem i drugim servisima za muzički striming koji korisnicima nude pretplatu i besplatne usluge, muzičke kompanije i dalje radije biraju njih nego Jutjub. Ne samo što plaćaju bolje - „Juniverzal“ kaže da sad dobija manje od desetine centa po puštanju pesme na Jutjubu - već i ne primaju sadržaj koji generišu korisnici, time smanjujući rizik od piraterije.

Na prvi pogled rešenje je očigledno. Ukoliko im se ne sviđa Jutjub ili njegovi finansijski uslovi, treba da prestanu da daju dozvolu da se njihova muzika emituje na toj platformi. Sada postoji više alternativa - „Amazon“ je ovog meseca pokrenuo sopstveni servis za otpremanje video-snimaka. Ipak, malo je verovatno da će uslediti bojkot. Uprkos primedbama, diskografske kompanije će verovatno ponovo pristati na nepovoljan ugovor jer tu bar znaju šta ih čeka, dok će istovremeno lobirati za promene u zakonu.

Oni priliku za to naslućuju u reviziji zakona o autorskim pravima koju bi pokrenula Evropska komisija, i u sličnom potezu američke kancelarije za zaštitu autorskih prava. Više je verovatno da će EU zbog naklonosti prema muzičarima i izdavačima, a ne SAD, ograničiti „sigurnu luku“ koja štiti internet platforme od odgovornosti za pirateriju njenih korisnika.

Potpuno uklanjanje Jutjuba i sličnih platformi iz „sigurnih luka“ bilo bi pogrešno. Možda bi diskografskim kućama odgovaralo da sadržaji koje generišu korisnici postanu predmet hitne pravne regulacije, ali su te luke prvi put pomenute u zakonu o autorskim pravima u digitalnom milenijumu 1998. godine u SAD, imale pozitivnu svrhu. One su podstakle procvat one vrste kreativnosti koja se može videti na Jutjubu.

Ipak, trebalo bi pooštriti regulative koje datiraju iz vremena pre nego što je „Jutjub“ osnovan. Mark Maligan (Mulligan) iz „Midija riserča“ (Midia Research) kaže: „Sigurna luka nije osmišljena da bi se koristila na način na koji se koristi sada.“ Glavni nedostatak je što je odgovornost za pronalaženje nezakonitosti u velikoj meri na vlasnicima sadržaja, a ne na internet kompanijama. Potonji nisu u obavezi da blokiraju pirateriju za koju ne znaju.Striktniji zakoni ne moraju da nanesu štetu „Jutjubu“. On je prvi upotrebio tehnologiju za detektovanje i sprečavanje kršenja zakona - njegov sistem „kontent ID“ (Content ID) omogućava diskografskim kompanijama da isfiltriraju piratske fajlove pre nego što se pojave. Ove kompanije kažu da „kontent ID“ ne funkcioniše tako dobro kao što se tvrdi, ali „Jutjub“ barem prihvata odgovornost. Internet grupe s dubljim džepom i stručnjacima u oblasti tehnologije trebalo bi da budu dovoljne da se ovaj problem reši.

John Gapper