Generalni sekretar NATO Jens Stoltenberg prošlog četvrtka je proglasio operativnom prvu bazu NATO protivraketnog odbrambenog sistema. Ona je smeštena u bivšoj bazi Deveselu rumunskog ratnog vazduhoplovstva, koja je bila zatvorena od 2002.
Time je Rumunija postala domaćin za sada jedine kopnene raketne baze protivraketnog štita.
Druga baza, opremljena jednako kao i Deveselu, trebala bi da postane operativna u poljskom Redzikovu 2018., na obali Baltičkog mora, a radovi na toj instalaciji počeli su prošlog petka. Treća instalacija se pak nalazi na jugoistoku Turske, ali za razliku od lokacija u Evropi, tamo je samo radar AN/SPY-1D. Komanda protivraketnog štita se pak nalazi u američkoj vazduhoplovnoj bazi Ramstein u Nemačkoj.
Pomorsku komponentu čine američki razarači opremljeni protivbalističkom varijantom borbenog sistema Aegis. Reč je o brodovima Donald Kuk, Ros, Porter i Carni, koji pripadaju prvoj seriji klase Arleigh Burke, a sva četiri su tokom 2012. i 2013. opremljena protivbalističkom varijantom sistema "Aegis" i raketama RIM-161 Standard 3, ili kraće SM-3.
USS Donald Kuk imao je pre nekoliko sedmica bliski susret sa ruskim taktičkim bombarderima Su-24M koji su ga više puta nadleteli na vrlo maloj visini. Pre zadnjeg zadatka u Baltiku, Donald Kuk je 2014. na zadatku protivbalističke odbrane bio i u Crnom moru, gde su ga takođe nadletali Su-24. Sličan susret, takođe u Crnom moru, imao je i USS Ros, što je u skladu s najavom Rusije iz 2012. da će oštro reagovati na pojavu protivbalističkih razarača blizu svojih granica.
U Mornaričkoj instalaciji podrške Deveselu, kako sada glasi naziv službeno američke baze u Rumuniji, postavljen je borbeni sistem "Aegis Ashore". To je kopnena varijanta "Aegis" koji se koristi na protivbalističkim razaračima, a sama instalacija je koštala oko 800 miliona dolara. Glavnu komponentu sistema čini radar pasivno elektronski skenirane rešetke AN/SPY-1D koji prati i zahvata balističke ciljeve za rakete SM-3.
Same rakete, SM-3 Block 1B, imaju maksimalni domet od 700 kilometara, mogu dosegnuti visinu od 500 kilometara, dok je cena jedne oko 10 miliona dolara, a planira se da ih u bazi bude 52. Namenjene su presretanju balističkih projektila kratkog i srednjeg dometa u srednjoj fazi leta balističke putanje, izvan atmosfere. Interkontinentalne projektile (ICBM-ove) ne mogu presretati jer njihov daleko veći domet znači da imaju mnogo veću visinu putanje.
Osim protivbalističke odbrane, SM-3 se mogu koristiti i u protivsatelitskoj ulozi: pre osam godina uspešno je uništen oštećeni satelit u niskoj orbiti.
Za smeštaj i lansiranje raketa koriste se standardni Mark 41 vertikalni lansirni silosi s brodova, u varijanti strike, odnosno udarne dužine. Ta verzija je dovoljno duga da osim raketa SM-3 prihvati i SM-6 koje služe protivvazdušnoj odbrani. Zanimljivo je da je udarna dužina jedina koja može prihvatiti i krstareće projektile BGM-109 Tomahavk, koji imaju domet od oko 2.500 kilometara. To je dovoljno da se iz Deveselua dosegne duboko u Rusiju, sve do Moskve.
Rusija je na proglašenje operativnosti negativno reagovala jer smatra da je raketni štit usmeren protiv nje, te da direktno ugrožava njenu sigurnost. Iako je protivraketni sistem "Aegis Ashore" defenzivnog karaktera, Rusija je zabrinuta da mu je cilj ograničiti njen strateški nuklearni potencijal. Već je 2007., kada je prvobitni plan raketne obrane NATO predstavljen, Rusija oštro protestvovala. Tada su nameravali da raketnu bazu grade u Poljskoj, dok je odvojena radarska stanica trebala biti sagrađena u Češkoj.
Godine 2009. SAD odustaju od tog plana, a zauzvrat Rusija otkazuje raspoređivanje taktičkih balističkih projektila 9K720 Iskander u Kalinjingrau. Ali zbog sukoba u Ukrajini i Siriji, početkom 2015. Iskanderi su ipak raspoređeni u Kalinjingradu. Reč je o projektilima dometa do 500 kilometara, koji mogu nositi široki raspon bojevih glava, od klasičnih eksplozivnih i kasetnih i do taktičkih nuklearnih.
Amerika odlučno tvrdi da štit nije usmeren protiv Rusije, nego za odbranu Evrope od mogućih napada iz odmetnutih država, poput Severne Koreje ili Irana. Najmoćniji balistički projektili kojima Severna Koreja raspolaže su KN-08 i KN-14, čiji bi maksimalni domet mogao iznositi i do 10.000 kilometara. U osnovi je reč o kopijama starijih verzija sovjetskog podmorničkog balističkog projektila R-29, ali do sada nije sproveden niti jedan probni let.
Severna Koreja i Iran
Severna Koreja za sada nije demonstrirala ni sposobnost da svoje nuklearne naprave minijaturizira kako bi mogle biti upotrebljene kao bojeve glave na projektilima. Do tada joj ostaju samo konvencionalne bojeve glave. Ali budući da pokazuje malo interesa za Evropu, pretnja Severne Koreje je minimalna. Da se to i promeni, Evropu može dosegnuti samo interkontinentalnim projektilima, protiv kojih su rakete SM-3 ionako potpuno neefikasne..
Iran je mnogo bliže te raspolaže projektilima srednjeg dometa Sejil-2 dometa 2000 km, a u razvoju je i Sejil-3 dometa 4.000 km. Te projektile SM-3 može presresti prije nego uđu u terminalnu fazu leta prema ciljevima. No Iran ima mnogo veću stratešku pretnju u Saudijskoj Arabiji, a nakon ukidanja sankcija te postizanja dogovora o iranskom nuklearnom programu, pretnja koju ova zemlja predstavlja Evropi je dodatno smanjena.
Saudijska Arabija
Za Evropu potencijalno opasnija može biti upravo Saudijska Arabija. Odande potiče radikalni islamistički pokret vehabija, gotovo sinoniman s džihadizmom, kojem je Saudijska Arabija izvorište, a saudijsko financiranje ekstremizma i terorizma su javne tajne. Stoga zabrinjava da saudijska vojska raspolaže kineskim balističkim projektilima srednjeg dometa DF-3 i DF-21, te pakistanskim Gauri-II, s kojima se SM-3 može nositi.
Budući da je značajno finansirala pakistanski nuklearni program, izvesno je da Saudijska Arabija može u kratkom roku dobiti određeni broj nuklearnih bojevih glava od Pakistana, a zbog napretka iranskog programa ne može se isključiti mogućnost da je to već i učinjeno. U slučaju prevrata ili puča ekstremista, te rakete lako mogu biti usmerene protiv “neverničke” vrope. No i Saudijskoj Arabiji je Iran daleko ljući neprijatelj od Evropljana, te je i ova opasnost po Evuropu vrlo mala.
Rusija pak, koja smatra da je štit usmjeren na smanjenje njenog strateškog potencijala, nije njime ugrožena. Eventualni strateški nuklearni udar na SAD kopnenim ICBM-ovima ionako bi išao preko Sjevernog pola, daleko izvan dohvata planiranih instalacija u europskom raketnom štitu. Udar na Europu također ne može biti spriječen, jer ICBM-ovi iskaču iz atmosfere i više od 1500 kilometara na vrhuncu svoje putanje, što je daleko izvan dohvata sadašnjih varijanti raketa SM-3, a za jedinu preostalu opciju, presretanje bojne glave u terminalnoj fazi, SM-3 nije osposobljen.
Zahvaljujući stalnom razvoju svojih nuklearnih kapaciteta, ruske strateške raketne snage danas raspolažu s 299 ICBM-ova s ukupno 902 nuklearne bojne glave, ne računajući podmorničke projektile. Više od polovine ruskog kopnenog arsenala čine novi projektili Jars i Topol-M.
Ali dok evropski raketni štit ne menja stratešku ravnotežu sile, mogao bi uticati na snižavanje praga taktičke eskalacije u ograničenom sukobu. Naime, u takvom slučaju bi uništenje izolovanih ciljeva zahtevalo upotrebu većeg broja projektila poput Iskandera kako bi se osiguralo probijanje kroz štit. Udari bi stoga bili snažniji nego je taktički potrebno, što bi pak zahtijevalo jači odgovor NATO-a, i time počinje spirala eskalacije.
Stoga je razumljivo da Rusija negoduje, posebno kada se uzme u obzir da protivraketne instalacije mogu prihvatiti krstareće rakete Tomahavk koje se mogu upotrebiti protiv Rusije, bez ranog uočavanja koje je slučaj s lansiranjem s mora. Taktičke balističke rakete, koje presretači SM-3 mogu uništiti, predstavljaju svojevrsnu protivtežu raketnom štitu. Time Iskanderi-M u Kalinjingradu nisu samo sredstvo odvraćanja, već i protivmera sistema "Aegis Ashore".
Protivraketni štit jeste simptom pokušaja SAD i NATO da suzbiju Rusiju, na isti način na koji se suzbijalo širenje komunizma iz SSSR za vreme prvog Hladnog rata: okruživanjem. To je vidljivo i u gradnji svojevrsnog bedema prema istoku: inicijativa Baltik – Jadran – Crno more predstavlja prvu crtu prema Rusiji. Zemlje koje s njom graniče, Poljska i tri baltičke države, intenzivno se naoružavaju zbog osjćaja ugroženosti nakon rata u Ukrajini.
No pokušaji suzbijanja ruskog uticaja su promašeni. Za razliku od SSSR, Rusija nema ambicije za globalnom dominacijom, i Zapad je stalnim pritiskom na nju u proteklih desetak godina sam od Rusije ponovno stvorio neprijatelja.
Rusija u osnovi želi imati svoje dvorište pod svojim nadzorom, A širenje prema svojim granicama vidi kao izravnu pretnju bezbednosti. Sada, s NATO-ovim snagama i protivraketnim štitom na svom pragu, može se očekivati da će Rusija još oštrije reagovati na aktivnosti NATO-a.
(Globus)