I vama se desilo, sigurno. Znate, ona prava klinačka ljubav? Prvi poljubac, prvi seks... Ali nadam se da vaša priča ima malo lepši kraj nego moja...Bili smo deca. Prava pravcata. Ali i deca se zaljube, pa polude. Bili smo mladi. Baš mladi. Ja 14, on 16. Zaljubljeni kao tetrebi.
Moje dete danas ima te moje godine i gledam ga onako blentavog, pa se pitam – ma jel moguće da sam ja u tim godinama imala ozbiljnu vezu? Kako li je to mojim roditeljima izgledalo tada i kako su to preživljavali?
I sad kad pomislim na to, i imali su zašto da se brinu. Bila sam luda od ljubavi. Spremna na sve, ni školu nisam morala da završim – odmah bih se udala, rađala mu decu, bila s njim doveka, bio je moj Apolon. A bio je, ma znala sam to i tada, samo sam bila zaljubljena pa nisam marila, prava bitanga. Naša pesma je bila „Bitanga i princeza“. I stvarno, ne ide to...
Voleli smo se kako samo može da se voli prvi put. A nama je oboma sve bilo prvi put. Počelo je idilično, držanjem za ruke, praćenjem kući, stidljivim poljupcima. Godine su prolazile, odrastalismo zajedno. Išli u škole, družili se, učili... To jest, ja sam učila. On je, kao što rekoh, bio bitanga. Ali ljubav nije bila slabija, samo je postajala ozbiljnija. Izazovi su bili pred nama...
Ne možeš kad si klinac da gledaš u samo jednog momka, u samo jednu devojku. Nije to prirodno.Počela je ljubomora. Počele su svađe, raskidi, teranje inata. On s jednom, uh kako sam je samo prezirala, baš je bila slatka ta Ivona, a ja odmah s drugim. Makar samo da se prošetam, da me vidi. Znate to? Nadmetali smo se ko će koga više da povredi.
Ali opet, opet, i opet, i uvek se mirili kroz suze, zaklinjanje na večnu ljubav i sve što ide uz to...Nije da ti drugi nisu bili više za mene, ali džaba. Mislim da u jednom trenutku, posle otprilike trigodine intenzivnog raskidanja i mirenja, više nisam ni znala da li ga zaista toliko volim. Ponos mi je postao mnogo bitniji od ljubavi. Nisam želela da budem ostavljena!
Ako neko treba u toj ludoj vezi nekoga da ostavi, onda sam to ja! Pa, na kraju, nije on mene dostojan – toliki fini momci su želeli da budu sa mnom, a ja sam se zakačila za tog koji me vara na svakom koraku sa nekim bože-me-sačuvaj devojkama.Nisam mu ostajala dužna. Imali smo i duže prekide, pa je bio jedan dečko s kojim je ličilo da može da postane ozbiljno... E, to ga je posebno plašilo! Mogućnost da se jednom ipak neću vratiti! Bila sam na korak... Ali vratila sam se, usput pokvarivši svaki promil šanse da ikada budem s tim finim dečkom koji me je voleo.
Posle te strašne epizode mislila sam da smo stavili tačku na sve te gluposti i da smo uplovili u nešto mirnije. Uostalom, bili smo već stariji. Više nismo bili baš deca.
Počeo je da radi, ja sam upisala Višu školu, sve je vodilo ka tome da ćemo se za koju godinu venčati.On je balansirao između prozivki društva da je postao papučić i naše ljubavi. Balkanac u njemu je pobedio. Počelo je s retkim izlascima, pa sa lažima, pa su mi drugarice redovno dojavljivale gde je bio i s kim...
Uvek je tu bila neka devojka. Osvetnica u meni se probudila i čekala pravu priliku. Došla je vrlo brzo u vidu njegovog najboljeg druga. Napravila sam karambol. Isto ono društvo balkansko, koje ga je zafrkavalo što se „zabio u kuću zbog žene“ sada ga je razapinjalo jer je dobio rogove. Nisu ni mene štedeli.
Ja sam ostala s njegovim najboljim drugom, ali ta veza nije mogla da uspe. Mučili smo se oboje. Umeđuvremenu, moj prvi dečko se odselio iz grada, ali je posle nekog vremena počeo da dolazi. Počeli smo da se viđamo prvo u gradu, izlazili smo na ista mesta, gledali se kao prvi put...Malo pomalo, i opet smo se viđali. Izgledalo je da smo sve oprostili jedno drugom i da smo spremni da počnemo iz početka.
I počeli smo. Ovog puta stvarno rešeni da istrajemo i da budemo zauvek zajedno. Bila sam srećna kao nikada, nije me bilo briga šta ljudi misle... Njega, međutim, jeste bilo briga, jer sam ga osramotila pred društvom, pred svima. Nije nikome hteo da kaže da smo opet zajedno.I tako se opet, malo-pomalo, po ko zna koji put, moj život pretvarao u agoniju. Bila sam besna na sebe!
Rešila sam da stavim tačku na sve to i rekla mu da je kraj. On se mirno složio, a ja... Poludela sam!
Očekivala sam da mi neće dati da odem. I tako se to se razvlačilo, taj naš raskid. Nisam mogla da ga ostavim na miru, pretvarala sam se u Glen Klouz iz „Fatalne privlačnosti“, mislila sam da ludim. A on... Nikad jači, nikad lepši, nikad ponosniji... Sve je to bilo deo tog paklenog plana, shvatila sam. Osveta će biti njegova na kraju.I bila je. Dupla. Ma trostruka!
U samo nedelju dana saznala sam da sam trudna, videla sam ga s novom devojkom, čula da su se verili. Rekla sam mu da sam trudna. Nisam računala na njegovu pomoć, samo sam htela da zna, da ga možda ipak nekada zaboli to što je uradio...Dok sam sama čekala red na abortus u toj ordinaciji s plavim zidovima, samo sam ponavljala u sebi: zar ti je ovo, budalo jedna, trebalo da shvatiš da vi zaista niste par?
Izgleda da jeste.