Obrušavaju na nas zakone, akta, zatrpavaju nas administracijom, nerazumevajući da su pozorište, umetnost, talenat, zanos i inspiracija sloboda duha
Današnji trenutak stoji na ivici žileta. Moramo da biramo - ili će naša duhovna, stvaralačka sila opstati, ili ćemo se survati u bezdan i potpuno uništiti. Ništa više nije trajno i postojano. Moderno doba guši lepotu, postavlja granice, ubija tradiciju i jezik kao osnovni temelj iz kojeg potičemo i na osnovu kojeg jesmo. Čini se da su na delu procesi kvarenja, da se uspostavlja javno stanje obmane, i to naizgled bez posledica. Gubimo snagu u borbi za opstanak umesto da je koristimo za stvaranje umetničkih dela.
Obrušavaju na nas zakone, akta, zatrpavaju nas administracijom, nerazumevajući da su pozorište, umetnost, talenat, zanos i inspiracija sloboda duha. I mi tako postajemo likovi očajnika, tihih pobunjenika osuđenih na poraz. Umetnost slabi, postaje besmislena jer je izložena udarcima onih koji su rđavo upućeni u nju.
I zato onaj ko ne zna šta je umetnost ne treba njome ni da se bavi.
Degradacija pozorišta, razaranje kulture, obezvređivanje umetnosti stvara društvo koje vulgarizuje život, tiraniše izuzetke, društvo koje pravda nepoštenje, društvo koje se divi i učestvuje u ljudskoj niskosti. U takvom trenutku Hamletova rečenica „Ja mrem, ti živiš. Ostalo je ćutanje“ ostaje zastrašujuća i surova istina.
Od nas zavisi kakav ćemo svet praviti i kako će svet na nas gledati. Mi odlučujemo o tome koje ćemo vrednosti slediti, a šta ćemo odbaciti, do čega nam je stalo i čemu dajemo prednost. Nama nisu potrebni zakoni koji nas guše. Pred silinom duha se ne postavljaju granice, mi stvaramo umetnost trenutka, mi nosimo ključeve pozorišta, mi jesmo odgovorni. Odgovorni za umetnost i duh čoveka sutra, a to sutra će doći mnogo brže nego što mislimo. Ne dozvolimo da nas iznenadi.