NIKO NIJE HTEO DA JE SAHRANI: Brat (87) šest dana spavao pored mrtve sestre (75)!

KOSTOLAC - Molim vas, pomozite mi, gladan sam. Volim mleko i slatkiše, keks, kaže nam Dragić Ivanović (87), koji je šest dana spavao pored mrtve sestre Dušice Pihe (75) u rudarskom naselju Stari Kostolac.

Preminulu ženu niko nije hteo da sahrani bez para. Na kraju se opština Kostolac smilovala i sahranila Dušicu bez opela i sveštenika. Tuga. Šta je bogu skrivila?
- Voleo bih da spremim banane i ribu za moju seku. Ne mogu da pronađem banane. Da odnesem na groblje, zavetina je - jedva govori starac i ispija čašu mleka.

Otkako je umrla, Dragić nije jeo. Pre svakog gutljaja namenjuje sestri, koja je umrla bez sveće i parastosa.

Nemoćan

Srbija u 21. veku, a kuća u kojoj nesrećni deka živi izgleda kao iz najstrašnijih horor priča i za ulazak unutra potrebni su vam maska i zaštitne rukavice. Dragić nas uz pomoć komšinice Biserke Milenković vodi u sobu u kojoj je njegova sestra ležala. Ne vidi, ne čuje i veoma slabo govori.
- Tu je moja Dušica ležala. Ovde je volela da gleda televiziju. Tu je umrla - plače pokazujući krevet na kome još stoje fleke. Govori nešto dok muve obleću oko njegove glave, ali ga više ne razumemo. Biserka nam objašnjava šta se dogodilo.

Bez opela i sveštenika

- Bilo je strašno. Dušica je šest dana ležala mrtva. Dragić je star, teško se kreće, a slabo govori zbog bolesti. Dušica je umrla 26. maja, a Dragić je shvatio da je ona umrla četiri dana kasnije - kaže Biserka.

Kako kaže, odmah su pozvali policiju i Hitnu pomoć.
- Došli su i ustanovili smrt, ali je telo ostalo u kući. Sva je bila crna i natečena. Krevet je bio pun krvi. Izneli su je u utorak, u jorganu na kome je ležala, sahranili su je odmah, bez popa i porodice - objašnjava naša sagovornica i dodaje da je Dušica preminula u snu.

Dušica i njen brat Dragić živeli su petnaestak godina sami.

U trošnoj kući prepunoj smeća nema vode ni kupatila. Imaju dve sijalice i televizor jer, kako kaže Biserka, redovno plaćaju struju.
- Ona je radila kao čistačica, a Dragić je čistio ulice. Imali su male penzije, pa su mogli da kupuju hranu. On je veoma star, ali voli da prošeta do prodavnice, posedi, ispriča se - navodi naša sagovornica.

Okrenuli leđa

Od dvoje starih i nemoćnih svi su odustali.
- Niko ne pita za njih. Dušica je bila u boljem stanju od brata, odlazila je kod rođaka i kupala se, davali su joj hranu. Njega niko nije okupao dve godine, otkako je pao i povredio se. Tada je primao infuziju dve nedelje, hranili smo ga na cevčicu i izvukao se. Lekari kažu da je zdrav, ali da mu trebaju nega i pomoć da bi poživeo još - priča Biserka, dok je deka Dragić gleda i ponavlja da je zahvalan bogu što je uz njenu negu preživeo.

Onda se okreće ka dvorištu zaraslom u korov i pokazuje nam obor.
- Imam dve svinje, berem travu i dajem im da jedu. Ovo su moja drva, spremio sam ih za zimu, a imam i motor - kaže nam deka, a oči mu zasjaje kao detetu.

Iako u trošnoj kući ima radijatora, starci su ložili šporet. Drva koja je deka skupio zapravo su panjevi.

Pomoć

- Pomozite mi. Nisam jeo, gladan sam. Volim mleko i slatkiše, keks - dodaje deka i ispija već treću čašu mleka.

Starina bi voleo da ode u dom gde bi neko pazio na njega.
- Hoću, hoću u dom. Pitajte ih da me odvedu. Sada sam sam, noga mi je povređena - kaže sićušni starac. Bez obzira na siromaštvo, prljavštinu i jad u kome živi, u njegovim plavim očima se vidi nada dok se pune suzama.

Biserka Milenković vodila je računa o nesrećnim starcima. Međutim, ona mora da se vrati u Italiju, gde živi sa porodicom. Najveća želja joj je da neko pomogne deda Dragiću jer sumnja da zbog tuge za sestrom deka neće dugo izdržati sam. Polazimo ka groblju i pozdravljamo se sa dekom. Gleda za nama i maše. On čeka pomoć. On živi u Srbiji. U 21. veku!