Bivši fudbaler Partizana Igor Duljaj nedavno je promovisan u pomoćnog trenera Šahtjora iz Donjecka, kluba u kome je proveo šest godina kao igrač.
Nekadašnji as crno-belih i doskorašnji član Skupštine kluba govorio je vremenu provedenom u Partizanu i obavezama koje ga očekuju na novoj funkciji.
Kao da je juče bilo – počinje svoju fudbalsku priču Igor Duljaj.
– Sećam se da su te 90-te u Topoli, mesta u kome sam rođen, na prijateljsku utakmicu došli igrači Saša Ilić i Veljko Paunović, jednom rečju veliki Partizan. Prodavao sam hleb u pekari i sa žalom posmatrao kako se drugi spremaju da prisustvuju utakmici, jer mene nije imao ko da zameni, sve dok komšija nije rekao mom ocu: Nikola, daj pusti malog nek’ ide da gleda utakmicu, nađi zamenu za toliko!
Moglo bi se reći i da je komšija krivac za Vaš dolazak u Partizan?
– Pa donekle i da. Tokom utakmice jednog od naših igrača je čini mi se zaboleo stomak i trener, kome sam i dan danas zahvalan, čika Žika Andrić, je dobacio: Mali hoćeš li da igraš?
Tada nisu postojale kopačke već patike sa kramponima. U Partizanu su tada bili pokojni Blagoje Paunović, Miša Radaković... Odmah su pitali gde mi je otac i sve ostalo je već poznato...
Skoro pet godina si putovao iz Topole za Beograd na treninge?
– Prošao sam sve kategorije od predpetlića do petlića, kadeta, omladinaca i dr. Bio sam četvrti razred i živeo na relaciji Beograd – Topola i onda ušao u prvi tim Partizana. Od tada još znam Sašu Ilića, ali i druge igrače koji su ponikli među crno-belima, ali su se ostvarili u nefudbalskim vodama.
Dres Partizana je uz idole bio ostvarenje svakog sna uz jaku selekciju talentovanih dečaka.
– Idol i uzor mi je kao i mnogima bio Peđa Mijatović, koji je tih 90-tih kao igrač motivisao sve klince koji su sanjali da obuku dres Partizana i uđu u prvi tim. Strahopoštovanje i radost što si u Partizanu je nešto što je urezano svim generacijama unazad.
Uz tri trofeja za osvojeno prvenstvo i dva Kupa, potom i utakmica na evro sceni, ipak se najviše pamti plasman u Ligu šampiona sa Lotarom Mateusom.
– Ta osećanja ne mogu opisati. Igrate protiv Njukasla u kvalifikacijama za ulazak, a onda i u čuvenoj grupi po ulasku u Ligu šampiona – Partizan, Real Madrid, Porto, Olimpik Marsej, rame uz rame sa Bekamom, Zidanom, Raulom, Figom. I to je nešto što želim svakom igraču. Čekam da jednog dana ponovo odgledam sve utakmice koje smo tada igrali, jer to nisam uradio od tada.
Odlazak iz Partizana je za svakog igrača emotivno težak.
– Posle mi je zaista bilo svejedno iz kojeg ću kluba otići u koji, ali odlazak iz Partizana je odlazak iz voljenog kluba. Sve se brzo izdešavalo u roku od pet minuta. Proveo sam predivne godine u Šahtjoru i Sevastoplju, gde sam i dobio priliku da pri kraju igračke karijere počnem da razmišljam u drugom pravcu. Šahtjor je veliki klub sa dušom i tradicijom sa dobro poznatom i jasnom hijerarhijom u svakom segmentu, pa mi je drago da sam baš u njega otišao, a ne u neki drugi klub.
Izgleda da su drugi u tebi videli ono čega možda ni sam nisi bio svestan?
– Glavni krivac je sadašnji trener Krasnodara g. Oleg Kononov, koji je tada radio u Sevastoplju u kome sam bio. Pitao me je, koje su mi ambicije u budućnosti, a na moj odgovor da sam sada fokusiran samo da dobro igram, rekao mi je da razmislim da počnem da mu pomažem. Dobio sam podršku kluba koji me je poslao u Kijev na obuku. U međuvremenu, on je otišao u Krasnodar, ali je ta ideja ostala da živi sa jasnom željom čelnika da me žele jednog dana kao glavnog trenera Sevastoplja. Posle svima poznatih dešavanja u Ukrajini, napustili smo Sevastopolj i vratio sam se u Beograd. Zahvaljujući mom prijatelju Dariju Srni dolazim u Šahtjor na praksu i tako je sve krenulo. Korak po korak, uz praksu, obuku i rad, počinjem da radim sa drugim timom.
Godinu dana si radio sa B timom, a od srede si zvanično i pomoćnik glavnog trenera prvog tima Šahtjora gospodina Paula Fonseke.
– Sve se brzo izdešavalo. Tek treba da se upoznam sa glavnim trenerom, kako bismo videli kakve su moje obaveze prema klubu, uloga u prvom timu i slično. Pripreme počinju 13. juna i za mene je velika čast da ljudi iz kluba, kao i predsednik gospodin Rinat Ahmetov veruju u mene. Ovo je i način da mu se zbog poznate situacije u zemlji odužim, zahvalim na poverenju i dam sto posto od sebe. Mlad sam trener, imam još mnogo da učim, ali mislim da mogu mnogo da dam klubu i fudbalu.
Posle igračke karijere u Partizanu, mnogo utakmica u nogama, šta bi ti poručio crno-belima na putu ka novim trofejnim i evropskim uspesima.
– Ostala mi je u glavi rečenica poznatog trenera koji je rekao: Kada budeš znao kakav fudbal želiš da tvoj klub igra, tada možeš da pričaš o trenerskom poslu. Tako je i sa Partizanom, morate da znate kakav je vaš stil igre i da to svaki sledeći trener još više razvija. Primera radi, Šahtjor ima određeni prepoznatljiv stil i trener koji će sada doći treba samo da ga usavrši. Tako treba da bude i sa Partizanom. Ako igramo napadački tako treba da igramo u Evropi i u prvenstvu. Tako treba uvek da se ponašamo bez obzira na protivnika. Dati odgovore u kom pravcu tim i klub žele da se razvijaju i onda postavljene ciljeve slediti – završava Igor Duljaj.