7 priča o političarima predratne Jugoslavije

Ovi ljudi su zauzimali neke od najvažnijih položaja u Kraljevini

1. PETAR ŽIVKOVIĆ: PREMIJER PEDER

Oficir iz Negotina bio je blizak s kraljem Aleksandrom i ovaj ga je spasavao od priča o orgijanju s vojnicima, ali je prozvan „Pera peder“

Petar Živković bio je ministar, predsednik vlade i jedan od najbližih saradnika kralja Aleksandra Karađorđevića, za čiji račun je spremao atentat na kraljevog brata Ðorđa.

Osnovao „Belu ruku“

Rođen 1879. u Negotinu, u porodici sitnog trgovca, Živković se opredelio za vojni poziv jer je to bio način da se izbavi iz siromaštva: tokom školovanja imao je obezbeđenu hranu i stan, a docnije sigurnu platu. Završio je prvo za podoficira, a onda se doškolovavao uz službu. Prišao je zaverenicima protiv kralja Aleksandra Obrenovića i u noći Majskog prevrata otključao im je vrata i pustio ih dvor.

U godinama koje su usledile zaverenici su bili neformalna vlast u zemlji, suprotstavljajući se u mnogim pitanjima i samom kralju. Petar Živković odvojio se od njih i okupio istomišljenike u udruženje „Bela ruka“, ponudivši savezništvo Aleksandru Karađorđeviću. Tako je otpočeo njegov uspon.

Ima dokaza da je Petar Živković 1908. pokušao da otruje Ðorđa Karađorđevića kako bi Aleksandar postao prestolonaslednik. Veruje se da je Živković stajao iza afere zbog koje je Ðorđe godinu dana kasnije morao da se odrekne prestola.

U vreme balkanskih ratova, prvi put je u javnosti počelo da se govori o homoseksualnim sklonostima Petra Živkovića. Kao komandant Timočke konjičke divizije, 1913. nije izvršio naređenje da pomogne u opsadi Jedrena jer je u obližnjem gradiću orgijao s vojnicima. Docnije se i jedan oficir požalio višoj komandi da je Živković pokušao da ga primora na seksualni odnos.

Živković je bio inicijator i organizator montiranog sudskog procesa u Solunu 1917. godine, na kojem je Dragutin Dimitrijević Apis sa još nekolicinom oficira zaverenika osuđen na smrt. Naredne godine tužio je jednog potpukovnika zbog „javnih tvrdnji da je pederast“, ali je Aleksandar sprečio da se to izrodi u skandal širih razmera. U narodu je Živković prozvan „Pera peder“.

Aleksandrovom voljom, Petar Živković postavljen je 1921. godine za ministra vojske, a tri godine kasnije general Dragutin Okanović, komandant Konjičke divizije, napustio je vojnu službu i u javnosti napao ministra Živkovića optuživši ga da je „nervni bolesnik, zlo za vojsku i politički život, nenormalna ličnost koja ne zaslužuje da bude na poziciji koju zauzima“. Skandal je došao i pred Skupštinu, ali ga je Aleksandar opet zataškao. A kad je 1929. zaveo diktaturu, postavio ga je za predsednika vlade i ministra unutrašnjih poslova.

Naljutio i Ajnštajna

Živkovićev mandat je upamćen po mnogobrojnim političkim ubistvima protivnika diktatorskog režima u Jugoslaviji, u prvom redu komunista, što je izazivalo proteste i ogorčenje svetske javnosti, a jedan apel da se represija u Jugoslaviji zaustavi potpisao je i Albert Ajnštajn.

Posle ukidanja diktature Živković je zbog pritiska javnost smenjen i postavljen za komandanta Garde, a Aleksandrovo ubistvo u Marselju iskoristio je da se približi knezu Pavlu.

Za vreme Drugog svetskog rata bio je u emigraciji u Londonu, podržavajući Dražu Mihailovića. Komunističke vlasti u Jugoslaviji osudile su ga u odsustvu na smrt. Umro je u Londonu 1947.

2. MILAN STOJADINOVIĆ: BEZ MORALA

Doktor ekonomskih nauka iz Čačka bio je na najvažnijim položajima i na svakom od njih se eskrupulozno bogatio

Milan Stojadinović bio je tri puta ministar finansija i dva puta predsednik vlade i ministar spoljnih poslova. Na svakom od tih položaja beskrupulozno se bogatio, pa je na vrhuncu moći važio za jednog od najbogatijih u Jugoslaviji.

Mahinacije sa obveznicama

Rođen 1888. u Čačku, u porodici sudije i viđenijeg člana Radikalne stranke, Stojadinović je sa svega 23 godine postao doktor ekonomskih nauka na Beogradskom univerzitetu, a onda se kao stipendista Kraljevine tri godine usavršavao u bankama Nemačke, Engleske i Francuske. Izbegao je mobilizaciju kao „neophodno potreban“ činovnik, pa je Prvi svetski rat proveo na Krfu, u Ministarstvu finansija, a 1922. Pašić mu u svojoj vladi poverava resor finansija. Taj položaj iskoristio je za mahinacije obveznicama ratne štete: prvo ih je svojim odlukama obezvredio, zatim su ih u njegovo ime i u ime nekih ministara, pa i kralja Aleksandra, njegovi ljudi otkupili od građana, da bi im zatim odlukama ministarstva mnogo puta povećao vrednost... Bio je akter još nekih velikih afera, a samo u jednoj, zabeležila je ondašnja štampa, šteta naneta budžetu bila je ravna sumi za 80.000 lekarskih plata. Recimo, oko 50 miliona evra danas!

„Jedino što je Milana Stojadinovića sprečilo da postane veliki srpski državnik bio je nedostatak osećaja za moral“, zapisao je jedan hroničar. Njegove ljubavnice - jedna mu je bila kuma - važile su za vrlo uticajne žene u beogradskim političkim krugovima.

U politici je bio desničar, a njegova Jugoslovenska radikalna zajednica imala je neka obeležja fašističkih stranaka. U unutrašnjoj politici je uspešno pokrenuo oporavak privrede, industriji dao zamah. U spoljnoj politici, pred Drugi svetski rat, nastojao je da sačuva zemlju sporazumom o prijateljstvu s Francuskom. Poseban naglasak stavljao je na odnose s Hitlerovom Nemačkom, koja je bila najveći trgovinski partner Jugoslavije.

Dogovor s Pavelićem

Englezi su izazvali pad njegove vlade 1939. godine. Na samom početku rata jugoslovenske vlasti su ga izručile Britancima, koji su ga sve do 1948. držali u internaciji na Mauricijusu. Posle toga je otputovao u Argentinu. U toj zemlji se uspešno bavio ekonomskom naukom i bio savetnik vlade. Jugoslovenska Udba vrbovala ga je 1952. za svog doušnika, koristeći činjenicu da su mu sestra i brat ostali u Beogradu. Stojadinović se u emigraciji, najverovatnije po nalogu Udbe, približio poglavniku NDH Anti Paveliću i sa njim potpisao sporazum o razbijanju i podeli Titove Jugoslavije, što je Pavelića kompromitovalo kod Hrvata koji nisu mogli da zamisle bilo kakav dogovor sa Srbima. Milan Stojadinović je umro kao bogat čovek 1961. godine.

Nišlija je bio na čelu vlade Kraljevine Jugoslavije koja je 25. marta 1941. potpisala sporazum sa nacističkom Nemačkom , a samo dva dana kasnije je srušena u puču

Dragiša Cvetković bio je predsednik vlade, ministar nekoliko puta i gradonačelnik Niša u tri mandata.Rođen je u Nišu 1893. godine, u oficirskoj porodici. Otac mu je bio iz jednog sela kod Vlasotinca, a majka Cincarka. Kad je već postao uticajan u političkom životu, pronosili su se glasovi o njegovom romskom poreklu. U svojim memoarima Milan Stojadinović je objasnio zbog čega su Cvetkovićevo ime često vezivali uz pojam Ciganin: „Postojalo je u narodu opšte verovanje da je on ciganskog porekla. Svakako, po svom spoljnjem izgledu on je davao potvrdu tom tvrđenju, a isto tako i svojim postupcima u javnom i privatnom životu.“

Dragiša Cvetković je u balkanskim ratovima bio dobrovoljac bolničar, a uoči Prvog svetskog rata odlazi na lečenje u Švajcarsku. U vreme rata on u Francuskoj pomaže u dočeku srpskih ranjenika.

Radnički savez

Studirao je u Evropi medicinu i tehniku, obe nauke neuspešno. Diplomu pravnika steći će kad već uveliko bude političar i ministar, u 41. godini, i to na fakultetu u Subotici.

Nakon povratka u zemlju u Nišu se angažovao u radu omladine Narodne radikalne stranke, tada najjače partije. Sa trideset godina (1923) prvi put je biran za gradonačelnika Niša, a 1928. je postao ministar vera.

Kao prvi čovek Niša, znatno je doprineo razvoju tog grada. U njegovo vreme izgrađeni su vodovod, tramvajska mreža, tri električne centrale važne za razvoj industrije... Urbanizovao je Niš, podigao zgradu Narodnog pozorišta, spomenike kralju Aleksandru, oslobodiocima Niša, Stevanu Sremcu, Nikoli Pašiću...

U državnoj politici sledio je Milana Stojadinovića. U njegovoj vladi bio je ministar socijalne politike i narodnog zdravlja i v. d. ministra za fizičko vaspitanje naroda. U okviru Stojadinovićeve Jugoslovenske radikalne zajednice formirao je Jugoslovenski radnički savez (JUGORAS) - radnički sindikat čiji su članovi nosili plave pantalone i košulje i pozdravljali se fašističkim pozdravom.

Ali upravo je svojom ostavkom 1939. godine Dragiša Cvetković izazvao pad Stojadinovićeve vlade, a on dobio mandat da sastavi novu. Postigao je dogovor s hrvatskim političarem Vlatkom Mačekom i pocepao do tada jedinstvenu Jugoslaviju formiranjem Banovine Hrvatske s posebnim pravima.

Protiv Jevreja

Vlada Dragiše Cvetkovića 1940. godine donela je dve uredbe protiv Jevreja: jednom im se oduzima pravo da trguju prehrambenom robom, a drugom ograničava upis u srednje škole i na fakultete. Potpisao je 25. marta 1941. u Beču Trojni pakt, a dva dana kasnije njegova vlada je srušena.

Odbio je saradnju s Nemcima i gotovo ceo rat proveo u svojoj vili u Nišu. U dva maha je nakratko bio hapšen i držan u logoru na Banjici. Pred oslobođenje zemlje pobegao je preko Bugarske i Turske u Pariz, gde je umro 1969. godine. U socijalističkoj Jugoslaviji bio je proglašen za narodnog neprijatelja.

U Nišu je 2007. godine jedna ulica u centru dobila njegovo ime, a dve godine kasnije je i sudski rehabilitovan. Proces pred sudom trajao je 15 minuta.

Lider Demokratske stranke bio je član vlade u Londonu, ali je 1945. ušao u vladu nove Jugoslavije. Napustio ju je zbog bezakonja

Milan Grol bio je književnik, ambasador i ministar. Uoči Drugog svetskog rata predvodio je Demokratsku stranku. Pokušao je da sarađuje i s vlastima socijalističke Jugoslavije.

Rođen je 1876. godine u Beogradu, kao sin potomka nemačkih doseljenika u Bačku i majke Srpkinje iz Hercegovine. Još dok je bio dete, otac mu je poginuo kao srpski vojnik u ratu s Bugarima 1885. godine. Po završenoj gimnaziji nameravao je da se zaposli kako bi izdržavao majku i sestru, ali mu je kao darovitom čuveni profesor Bogdan Popović isposlovao stipendiju za studije.

Diplomirao je na vreme i već sa 23 godine zaposlio se u jednoj od beogradskih gimnazija kao profesor francuskog. Honorarno je radio i u Narodnom pozorištu, i to će mu vremenom postati glavno zanimanje. Bio je sekretar, dramaturg, pa upravnik... Stekao je ugled kao kritičar i član mnogih pozorišnih i književnih žirija.

Tokom Prvog svetskog rata je zbog znanja jezika i obrazovanja postavljen na mesto šefa srpskog pres-biroa u Ženevi sa zadatkom da izveštava svetsku javnost o stradanju i borbi Srbije. Posle rata se vraća na mesto upravnika Narodnog pozorišta, gde ostaje sve do 1924. Tada je postavljen na mesto podsekretara u Ministarstvu inostranih dela, a zatim i na mesto ambasadora Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca u Turskoj. Na izborima 1925. godine postao je poslanik na listi Demokratske stranke, a tri godine kasnije je postao ministar prosvete i na tom mestu ostao godinu dana. Posle smrti prvog predsednika Demokratske stranke Ljube Jovanovića, Grol preuzima vođstvo ove partije.

U vreme nemačke okupacije Jugoslavije, Milan Grol je član emigrantske vlade u Londonu. U to vreme kritikuje nacionalističke ispade Draže Mihailovića, a kritikuje čak i kralja, ukazujući na „apsurdnost zalaganja za monarhiju i moralno bolesnog mladića“. Vođen patriotskim razlozima i uverenjem da je sa Titom na čelu moguće izgraditi demokratsku državu, u martu 1945. ne ulazi u vladu nove Jugoslavije. Ali već u avgustu iste godine podnosi ostavku, protiveći se bezakonju komunističkog režima. Jedan od najbližih Titovih saradnika Milovan Ðilas ostavio je zapis o tom vremenu: „Grol je negodovao, pa i intervenisao, protiv hapšenja i streljanja, koja su 1945. organi bezbednosti najčešće vršili bez suda. Organi bezbednosti su pratili Grolovu aktivnost, verovatno i dok je bio u vladi. Raščulo se bilo u našim vrhovima da je on nekom prilikom rekao: ‚Ovo nije država nego kasapnica!“

Odmah posle toga pokrenuta je kampanja protiv njega: optuživan je za neprijateljski odnos prema novoj državi, a nedeljnik Demokratija, koji je pokrenuo posle ostavke, mladi komunisti spaljivali su na ulici.

Milan Grol se povukao iz javnosti i živeo u Beogradu pod policijskom prismotrom do smrti 1952. godine.

Slobodan Jovanović, rektor Beogradskog univerziteta, predsednik vlade Kraljevine u izgnanstvu, važi za najvećeg srpskog pravnika i jednog od najumnijih Srba 20. veka. Bio je prvi Srbin koji je poneo ime Slobodan. Njegova sestra zvala se Pravda.

Zadužen za propagandu

Rođen u Novom Sadu 1869. u porodici Vladimira Jovanovića, ministra finansija, potpredsednika Državnog saveta, profesora na Velikoj školi, ideologa Liberalne stranke, ekonomiste i predsednika Srpskog učenog društva, bio je predodređen za naučnu karijeru.

Studirao je prava u Ženevi i Parizu kao stipendista Kraljevine. Nakon povratka radi kao pisar u Ministarstvu inostranih dela, a zatim odlazi za atašea našeg poslanstva u Carigradu. Imao je 28 godina kad je izabran za vanrednog profesora na Pravnom fakultetu. Jovanović je bio nastavnik Pravnog fakulteta u Beogradu pune 43 godine, sve do penzionisanja 1940. Akademik je postao 1905.

Tokom balkanskih ratova i Prvog svetskog rata zadužen je za propagandu - obavlja dužnost šefa Pres-biroa pri Vrhovnoj komandi. S vojskom je prešao Albaniju, a kad je rat završen, Jovanović je jedan od pravnih eksperata pri jugoslovenskoj delegaciji na Konferenciji mira u Parizu 1919. Između dva rata je rektor Univerziteta i predsednik Srpske kraljevske akademije; osnivač je i prvi predsednik uticajne parapolitičke (danas bismo rekli: nevladine) organizacije Srpski kulturni klub u periodu od 1937. do 1941. godine.

Vlada u Londonu

U politiku se direktno uključio 27. marta 1941. godine, kada je prihvatio mesto potpredsednika u pučističkoj vladi generala Dušana Simovića. A kad su ovoga početkom 1942. smenili - vlada je tada bila u izbeglištvu u Londonu - postao je premijer. Istog dana Draža Mihailović postavljen je za ministra vojske, vazduhoplovstva i mornarice. Na čelu vlade bio je do leta 1943. godine, a onda opet potpredsednik, sve dok 1944. kralj Petar II, pod Čerčilovim pritiskom, nije postigao sporazum sa Titom. Mesto predsednika vlade nije odgovaralo njegovim etičkim principima i temperamentu, pa je opšta ocena da je bio loš premijer. Posle rata živeo je skromno u Londonu, i tu je i umro 1958. godine. Nije se ženio i nije imao potomstvo.

Sud nove Jugoslavije mu je na suđenju Draži Mihailoviću u odsustvu izrekao „kaznu lišenja slobode s prinudnim radom u trajanju od dvadeset godina, gubitak političkih i pojedinih građanskih prava u trajanju od deset godina, konfiskaciju celokupne imovine i gubitak državljanstva“.

Slobodan Jovanović autor je kapitalnih dela iz istorije moderne srpske države. U socijalističkoj Jugoslaviji štampana su tek 1990. godine, uprkos protivljenju Komunističke partije. Rehabilitovan je 2007. godine, a u decembru 2010. njegovi posmrtni ostaci preneti su iz Londona u Beograd, gde je sahranjen u Aleji zaslužnih građana.

Diplomata i ministar potpisao je akt o bezuslovnoj kapitulaciji Jugoslavije. Osuđen je i pogubljen 1947.

Aleksandar Cincar-Marković bio je diplomata Kraljevine Jugoslavije. Sticajem okolnosti, njemu je zapalo da potpiše kapitulaciju zemlje 1941.

Čuvena porodica

Rođen je 1889. u Beogradu, kao izdanak čuvene porodice koja se proslavila još u Prvom srpskom ustanku. Otac mu je bio komandant žandarmerije Srbije, a stric Dimitrije ubijen je u Majskom prevratu 1903. kao predsednik vlade.

Studirao je prava u Frajburgu i Berlinu, a doktorirao u Francuskoj. Kao rezervni pešadijski oficir učestvovao je u balkanskim ratovima i Prvom svetskom ratu. Karijera Aleksandra Cincar-Markovića počela je kada ga je Nikola Pašić poveo kao svog sekretara na mirovne pregovore. Od tada pa do 1941. i početka Drugog svetskog rata, on će radni vek provesti u diplomatiji. Bio je konzul, prvi sekretar, otpravnik poslova, savetnik i poslanik, odnosno ambasador, a službovao je u Zadru, Trstu, Tirani, Budimpešti, Parizu, Beču, u dva navrata u Sofiji i u Berlinu. U ove dve poslednje navedene prestonice bio je ambasador - u Sofiji od 1934. do 1935, u vreme kad je kao vojni ataše tamo službovao Draža Mihailović, a u Berlinu od 1935. do 1939, dok je dopisnik vladine informativne službe bio Miloš Crnjanski. Crnjanski u memoarima o njemu govori podrugljivo... Kaže da je ambasador s malo kim u Berlinu razgovarao i da je Nemačku slabo poznavao. Berlin će, videćemo, biti Cincar-Markovićev usud.

Dragiša Cvetković uzeo ga je u februaru 1939. godine za ministra inostranih poslova, delom i zbog njegovog „nemačkog iskustva“. Obaranje vlade Milana Stojadinovića Hitler je shvatio kao okretanje leđa, pa ga je trebalo umilostiviti. I Cvetković i Cincar-Marković mislili su da vode „izbalansiranu politiku“ između Nemačke i Engleske.

Kapitulacija

Dragiša Cvetković i Aleksandar Cincar-Marković s jedne i nemački ministar spoljnih poslova Joahim fon Ribentrop s druge strane u bečkom dvorcu Belvedere 25. marta 1941. potpisali su Trojni pakt. Dva dana kasnije, posle puča, Cincar-Marković je proteran u Brus. A kad se Jugoslavija posle nemačkog napada raspala, uputio se na Pale. Kralj i vlada već su bili pobegli, ostacima vojske formalno je komandovao general Danilo Kalafatović. On je ubedio Cincar-Markovića da kao bivši ministar u pregovorima s Nemcima predstavlja bivšu državu i da zajedno sa generalom Radivojem Jankovićem u Beogradu potpiše akt o bezuslovnoj kapitulaciji oružanih snaga Kraljevine Jugoslavije. Posle rata komunističke vlasti su Aleksandra Cincar-Markovića osudile na smrt i pogubljen je 1947.

7. MOMČILO NINČIĆ: LIDER SVETA

Ekonomista iz Jagodine bio je ministar u mnogim vladama, a 1926. postao je i predsednik Lige naroda, prethodnice Ujedinjenih nacija

Momčilo Ninčić bio je ekonomista i diplomata, dugogodišnji ministar inostranih poslova. Rođen je u Jagodini 1876, u porodici Arona i Pauline Ninčić, koji su vukli poreklo od Jevreja iz Kanjiže. Aron je bio poznati advokat i sudija, a krajem 19. veka i ministar pravde Kraljevine Srbije.

Tvorac prvih novčanica

Momčilo Ninčić je diplomirao prava u Parizu i doktorirao na Sorboni 1899. Po povratku u zemlju radio je kao profesor, a onda otpočeo političku karijeru.

Bio je profesor univerziteta (od 1902), a zatim ministar finansija, građevinarstva, prosvete, pravde, trgovine i industrije i, najduže, inostranih dela. Bio je ministar finansija u nekoliko navrata od 1915. do 1919. godine i tvorac prvog budžeta novostvorene Kraljevine SHS, a na prvih 10 novčanica koje je izdala ova država nalazi se njegov potpis.

Od 1926. do 1927. godine bio je predsednik Lige naroda, organizacije koja je prethodila Ujedinjenim nacijama. Ovo se zaboravljalo kad se Vuk Jeremić slavio kao „prvi naš čovek“ koji je dosegao funkciju predsednika Generalne skupštine UN.

O Momčilu Ninčiću hroničar onog vremena Milan Jovanović Stoimirović piše: „On je u sebi sadržavao osobine jednog profesora i jednog mondena, jednog ekonomiste i jednog političkog filozofa... Kralj Aleksandar neće da proba ni nove čizme dok ga ne pita.“

Posle 1927. godine Ninčić je zbog intriga prestao da se aktivno bavi politikom. U oktobru 1934. godine, uoči svog puta u Francusku, kralj ga je pozvao u dvor na večeru i na filmsku projekciju. Kad se vratio kući, Ninčić je rekao svojima: „Kralj je rešio da okrene list; nagovestio je da će mi poveriti vladu kada se vrati.“ Ali kralj se nikad nije vratio - ubijen u Marselju.

Deca partizani

U vladi Dušana Simovića, formiranoj nakon puča 27. marta 1941. godine, Momčilo Ninčić držao je resor inostranih poslova. Tu dužnost obavljaće i u vreme Drugog svetskog rata u izbegličkoj vladi u Londonu, sve dok u januaru 1943. na zahtev Britanaca nije bio smenjen. U komunističkoj Jugoslaviji Momčilo Ninčić bio je jedan od 23 osuđenih u procesu Draži Mihailoviću. Kažnjen je 1946. u odsustvu sa osam godina robije. Umro je u Švajcarskoj 1949, a u Srbiji rehabilitovan 2006.

Ninčićeva ćerka Olga bila je u Drugom svetskom ratu Titov prevodilac, a potom profesor na Filozofskom fakultetu, a sin Ðuro komesar u partizanima, pa diplomata nove Jugoslavije. Od 1924. do 1946. godine banatsko selo Međa nosilo je ime Ninčićevo, u znak zahvalnosti ministru inostranih poslova što ga je u pregovorima uzeo Rumuniji i pripojio Kraljevini SHS.