(VIDEO,FOTO) ON JE RATOVAO ZA RUSE I AMERIKANCE: Neverovatna priča heroja iz Drugog svetskog rata
Džozef Beirl je bio padobranac iz Mičigena, koji je neverovatnim sticajem okolnosti završio kao ruski vojnik u Drugom svetskom ratu.
Rođen je 1923. godine maturirao 1942. godine, a odbio je bejzbol stipendiju za Univerzitet Notre Dame i umesto toga otiša u vojsku da služi kao padobranac.
Beirl je bio specijalizovan za radio komunikacije i miniranje.
Stacioniran u Engleskoj pred Dan D 1944. godine, Beirl je vodio misije iza neprijateljskih linija. Dva puta, on je sletao u okupiranu Francusku kako bi dostavio zlatom za francuski Pokret otpora.
Onda je došao Dan D i Operacija Overlord. Pre dolaska više od 5.000 savezničkim brodova poslatih na plaže Normandije 6. juna 1944,, oko 1.200 aviona je letelo nad tim zemljištem kako bi ispustilo hiljade padobranaca nad Nemce. Žrtve u ovom prvom talasu su bile jako velike.
Neobično, Beirl je preživeo pad iako je avion iz kojeg je skočio bio pogođen. Beirl je iskočio na nadmorskoj visini od 120 metara i imao jako teško sletanje na krov Crkve Come-du-Mont.
On se nikada nije sastao sa ostatkom njegovih rasutih trupa, ali je uspeo da završi nekoliko diverzantskih operacija, uključujući dizanje elektrane.
Nemački vojnici su ga, ipak, zarobili pa je proveo nekoliko narednih sedam meseci kao ratni zarobljenik. On je prošao sedam logora i bežao je iz okupirane Francuske dva puta ali neuspešno. Prilikom drugog pokušaja, Beirl i njegovi saborci ukrcali su se u voz za koji su mislili da je krenuo za Poljsku, kako bi se mogli sresti sa Crvenom armijom i nadajući se da će zajednički interes sa Amerikancima dovesti do saradnje a zatim, sa malo sreć, i do slobode.
Voz ih je, umesto toga, odvezao u Berlin. Tamo su se prijavili i bili zarobljeni. Beirl je pretučen i mučen od strane Gestapoa, koji je insistirao da je američki špijun koji je sleteo padobranom u Berlin. Ipak, nemačka vojska je intervenisala sprovođenjem jurisdikcije nad ratnim zarobljenicima, koje Gestapo nije imao.
Beirl je tada stavljen u logoru za ratne zarobljenike Stalag III C u Alt Drevicu, u zapadnoj Poljskoj. Beirl je u svoj treći pokušaj da se oslobi krenuo u januaru 1945. i ovaj put je uspeo. Kako se kretao ka istoku, a Sovjeti napredovali na zapad, Beirl je naleteo na jedan ruski tenkovski bataljon.
Tu je upoznao jedinog ženskog kapetana koja se priključila Crvenoj armiji kako bi osvetila svoju uništenu kuću u kojoj su ubijeni njen suprug i cela porodica tokom nemačke invazije.
Aleksandra Samušenko je imala 22 godine kao i on, i bila je jedina Ruskinja komadant tenkovske jedinice, a on je ubrzo ubedio da pusti da se bori uz nju tenk komandant, uskoro biti uvjeren je američki vojnik je sačuvan pustiti ga da se bori uz nju.
Samušenko je bila tinejdžerka kada se pridružila Crvenoj armiji kao vojnik u pešadiji. Ona je prošla kroz akademiju i postala oficir. Kada je njen tenkovska jedinica zarobila tri nemačka tenkova u bici kod Kurska, stekla je Orden Crvene zvezde. Ova bitka je bila glavna prekretnica za Sovjete u Drugom svetskom ratu gde su dve suprotstavljene vojske poslale preko 15.000 tenkova.
Beirl je proveo mesec dana boreći se u svom novom bataljonu. Sjajna stvar za njega je bila što su oslobodili Stalag-III C, poslednji logor u kojem je Beirl držan.
Početkom februara, Beirl je ranjen u napadu nemačkih bombardera i prebačen u bolnicu u Poljskoj. Sovjetski maršal Žukov se zainteresovao za njega, kao jedinog Amerikanca u bolnici, i došao da razgovara sa njim i čuje njegovu priču. Ubrzo je dao Beirlu papire za lociranje i povratak u trupe SAD.
Iz bolnice u Poljskoj, Beirl je uskočio u konvoj nazad za Moskvu da traži američku ambasadu. Na žalost, njegova priča je dobila loš obrt koji je mu je otežao povratak kući.
Naime, Beirlovu pločicu su pronašli u Normandiji ubrzo posle Dana D, pa se mislilo da je mrtav. Njegova porodica u Mičigenu je bila obaveštena o smrti njihovog hrabrog volontera u septembru 1944. godine.
Nepotrebno je reći, američka ambasada nije verovala da je on zaista taj koji je tvrdio da jeste. Nakon upornog insistiranja, Beirl je uspeo da natera ambasadu da preuzme njegove otiske i njegov identitet je zaista potvrđen.
21. aprila, 1945. godine, Beirl se vratio kući u Mičigen. Drugi svetski rat i njegov dug put su došli do kraja.
Godine 1994., povodom 50. godišnjice Dana D, Beirl je počastvovan u Beloj kući i od strane predsednika SAD Bila Klintona i ruskog predsednika Borisa Jeljcina. U narednih deset godina, Beirl je dobio veliki publicitet kako u SAD i tako i u Rusiji za neverovatan put koji je preživeo i postao je simbol saradnje. Umro je 2004. godine, u 81. godini.
Nažalost, njegova drugarica Samušenkova je umrla oko 70 km izvan Berlina, kada je pregazio prijateljski tenk u mraku. Beirl je rekao da je ona bila simbol ruske hrabrosti.
(War History Online)