Gazeći po crepu i obrušenoj građevini spasioci vatrogasne stanice Zvezdara evakuisali devetomesečnu Katarinu i petogodišnjeg Vladimira
BEOGRAD - Goreo je krov zgrade, četvoro stanara već je bilo evakuisano.
Hodnik pun gustog crnog dima, ne vidi se prst pred nosom. Idemo stepenicama, a iz jednog stana se čuje: „Pomozite nam.“ Jara od plamena je jaka jer pored nas gore stepenice koje vode do potkrovlja, obrušava se krov. Šestočlana porodica, među kojima je petogodišnji dečak i njegova devetomesečna sestra, strpljivo čeka u svom stanu iza vrata.
Strahota
Ovim rečima beogradski vatrogasac spasilac Ivan Perišić (29) počeo je da opisuje strahotu požara koji se dogodio na Gundulićevom vencu pre mesec dana. Krov zgrade gutao je plamen koji su skoro svi Beograđani mogli da vide.
Perišić i njegove kolege, a bilo ih je 47, spasli su od gotovo sigurne smrti 12 stanara, a među njima bebu, dečaka i jednu nepokretnu osobu.
- Prioritet nam je da spasemo život. U zgradu sam ušao s kolegom Slobodanom Koturom. Došli smo do drugog sprata, gde su gorele drvene stepenice. One su se obrušavale i stvarale jaku jaru, koja je počela da hvata ulazna vrata dva stana koje je trebalo da proverimo - priča gotovo u jednom dahu vatrogasac.
On dodaje da su kolege koje su ušle pre njih već bile u stanu iz kojih se čuo vapaj preplašenih stanara, a oni je trebalo da otvore drugi.
- Iza njih se ništa nije čulo, a već su počela da gore. Ušao je Kotur, koji je inače otac četvoro dece, u hodniku je bila šestočlana porodica. Kolega je prvo ugledao preplašenog petogodišnjeg dečaka. Zgrabio ga je, stavio mu spasilačku kapuljaču sa kiseonikom i krenuo napolje. Ispred mene je bila žena s bebom u naručju - opisuje vatrogasac trenutak koji će, kako kaže, pamtiti do kraja života.
Prema njegovim rečima, deca nisu plakala, a u očima majke s bebom video je strah.
- Trebalo je da joj uzmem dete iz naručja. Skinuo sam rukavice da bih imao bolji osećaj, pružio ruke prema njoj i rekao: „Verujte mi.“ To je sve što sam mogao da kažem jer nam je vreme isticalo. Uzeo sam devojčicu, a kada sam joj stavio kapuljaču s kiseonikom, počela je da plače. Uplašila se jer vazduh u njoj šišti - kaže sagovornik Kurira i nastavlja:
- Kolege iza mene izvodili su bebine roditelje, a za njima baku i deku, neko od njih bio je invalid. Nadvijen nad tim malim bićem, krenuo sam hodnikom iz zgrade. Svaka sekunda nam je bila bitna jer je kiseonik u boci brzo izlazio. Gazio sam po obrušenim biber-crepu i građi, molio sam boga da se ne sapletem ili da nam se krov ne obruši na glavu... Temperatura u hodniku koji je ceo goreo bila je ko u paklu - priča ovaj mladi hrabri čovek, koji je ujedno i Kurirov heroj za protekli mesec.
Zahvalnost
Perišić je šest i po godina vatrogasac, spasao je mnogo ljudi, ali ovo spasavanje će, kako kaže, pamtiti do kraja života.
- Prvi put sam spasavao bebu... Iznenadili su me njeni roditelji kada su sutradan doveli svoju dečicu kod nas u brigadu da nam zahvale. Devojčica je mali anđeo, smejala mi se sve vreme, čak me je i hranila medenjacima. Taj trenutak bacio je senku na pakao koji smo zajedno preživeli... Pamtiću ga dok sam živ i siguran sam da će mi dati snagu da i dalje idem tamo odakle svi beže - iskren je Perišić.
Vatrogasci
POKLANJAJU ŽIVOT
Dragan Miković, komandant vatrogasno-spasilačkog bataljona Zvezdara, gde radi i naš heroj Perišić, kaže da boca s kiseonikom koju vatrogasci nose sa sobom na leđima ima vazduha za oko pola sata.
- Kada vatrogasac stavi spasilačku kapuljaču, vazduh ide nekontrolisano sve vreme. Kiseonik brže izlazi i to znači da u tom trenutku vatrogasac svoj život poklanja osobi kojoj pomaže - kaže Miković.