Kap po kap, reč po reč. U Kurirovoj „Čašici razgovora“ proslavljeni vaterpolisti Danilo Ikodinović i Nikola Rađen. I Bilo je suđeno da se nađu baš u Dačinoj kafani „Tako je suđeno“. Dača: Gde si, bre, Džoni, šta ima? Nikola: Znaš već šta ima. Dača: Vraćaš se u bazen, briga te. Nikola: Šta da ti kažem... Dača: Koliko bre, čoveče, ima otkad si kažnjen, godinu dana? Nikola: I više, godina i četiri meseca... Dača: Ma, gde ćeš, brate, sad u bazen? Nisi ti više mladić, nemaš više 22 godine pa da se vratiš u formu za dva meseca, nije to baš tako... Nikola: Slažem se, ali videćeš me kakav sam. Ali i ovo što sad radim u međuvremenu uopšte nije loše, iskreno. Dača: Ovo za Vind? Nikola: Tako je, uopšte nije loše i nisam daleko pobegao od sporta. Dača: Ako može da se pomogne, ja sam tu, rekao sam ti. Nikola: Jeste, imao si i ti prilike da šljakaš. Dača: A da, ono, kladionica, finale Lige šampiona. Dobro, lepa priča. Ostao sam i ja u krugu sportista, dolaze mi sportisti u kafanu. Ha-ha. Nikola: Tebi u kafanu, meni u agenciju, pa dobro. Ha-ha. Dača: Svi sportovi dolaze, vaterpolo, košarka, odbojka, rukomet. Tako da sam zadovoljan. Mogu da ti kažem da su sportisti najbolji i najkulturniji gosti. Nikola: I najteži gosti. Ha-ha. Dača: Ma nisu. Nikola: Po kilaži! Dača: A, to da.
Foto: Dragana Udovičić
Nikola: Nego, ak se sećaš, Dačo, pre tri godine mi smo uzeli Ligu šampiona sa Zvezdom. I onda smo ovde kod tebe proslavili titulu, hvala bogu. Dača: Jedva sam vas izbacio napolje. Nikola: Dobro, bre, nemoj da si nakraj srca, bre. Dača: Čoveče, bliže se Olimpijske igre. Ja idem, ne znam da li ćeš ti da ideš, ali ja idem da gledam. Skupio sam nešto para i mogu da idem, ha-ha... Nije jeftino, ali nećemo da kukamo. Ma stvarno, idem da gledam Maju, da gledam vaterpolo, daj bože, košarkaši će da prođu. Nikola: A jesi bio nekad u Riju? Dača: Nikad u životu. Čuo sam oprečne stvari. Dobro i katastrofu. Nikola: Mi smo igrali 2010. Stefan, Prle i ja. Igrali smo za Fluminense. Bili smo tri nedelje i bilo je super. Igrao sam ja prvi deo s Prletom, pa je onda došao Španac. Onda sam ja bio slobodan. Uživali smo, od klope do ambijenta. Dača: Ma, ovo su Olimpijske igre, samo pričaju o toj sigurnosti. Nikola: Neće ništa da ti bude, brate. Skineš „armani“ i kajle i šetaš. Ha-ha. Dača: Nemam ništa od toga, je l‘ mogu bos? Nikola: Mogu i japanke. Dača: Napraviš kabriolet, ha-ha-ha!
Foto: Dragana Udovičić
Nikola: Čekaj, što se žališ da nisi mogao da nas izbaciš iz kafane? Baš smo bili pristojni gosti. Dača: Jeste, jeste... Samo se sećam Denisa i Prleta, ne znam već ko je... Veeeee, vaaaaa... I onda gledam sebe nekad, ha-ha! Nikola: Izvini, nisam te prepoznao, ha-ha! Dača: Sad sam ga dobro ladnuo, u poslednje vreme sam se smirio. Nego, ne možeš da izdržiš taj ritam. Ma nema lepše, idem malo da trčim, pa malo vežbice kod kuće. Istrčim pet-šest kilometara u Banjičkoj šumi... Nikola: Ti trčiš? Da mi je neko pričao... Dača: Ma, Sora sam sreo, sreli smo se dva puta na stazi, trčali smo prošlog leta. Nikola: A je l‘ plivaš? Dača: Ne, ne mogu da gledam bazen. Nikola: Ne mogu ni ja, brate. Dača: Ne mogu, majke mi. Da li je ladna voda, da li ima hlora, da li ima tu da se istuširam. Ne mogu, bre. Nikola: Teram sebe, dođem na ivicu, stanem i gledam. Dača: Ali dok sam bio na rehabilitaciji, išao sam svaki dan. Išao sam pet-šest puta nedeljno. Plivao sam po dva kilometra. Nogicama, ono... Nikola: A ti si nogicama uvek brćkao, svaka ti čast. Dača: Bez nogica nikad ništa i ne bih napravio u vaterpolu. Treba malo da se baviš sportom, zbog sebe. Nikola: Jesi me slušao kao komentatora? Jesi du*e. Dača: Ovo sad, Partizan - Zvezda finale? Nikola: Da. Dača: Pa nisam te čuo. Nikola: Kako nisi, bre? Dača: Ha-ha, ne, gledao sam prvu utakmicu dve četvrtine, ali nisam slušao. Maja i ja gledali, a onda sam morao da idem. Ono kad su ih razneli sa 12:6.