BREGZIT OTVORIO NOVO PITANJE: Zašto su izbori loši za demokratiju?
Bregzit je prekretnica u istoriji demokratije na Zapadu. Nikad ranije tako krupna odluka nije doneta referendumom u jednom krugu zasnovanom na prostoj većini.
Nikad pre sudbina jedne zemlje, pa i celog kontinenta, nije bila promenjena takvim zamahom sekire, koju su držali loše informisani građani, piše “Gardijan”.
Međutim, ovo je tek jedan u nizu zabrinjavajućih udaraca koje je primila demokratija.
Pre nekoliko godina veliki istraživački projekat pokazao da je 92 odsto od 73.000 ispitanika iz celog sveta, demokratiju smatrao najboljim načinom upravljanja nekom zemljom. Međutim, isto istraživanje pokazalo je da je u proteklih 10 godina širom sveta došlo do skoka potražnje za “jakim liderima koji ne moraju da se zamaraju parlamentom i izborima”, kao i da je poverenje u vlade nacionalnih država i političke partije dostiglo istorijski minimum.
Izgleda da se ljudima sviđa ideja demokratije, ali ne i praksa.
Pada i poverenje u demokratske institucije. U poslednjih pet godina zvanični istraživački biro Evropske unije otkrio je da manje od 30 odsto Evropljana ima poverenja u svoj nacionalni parlament i vladu.
Svuda na Zapadu političke partije – ključni igrači u demokratiji – nalaze se među institucijama kojima se najmanje veruje. Iako je određena količina skepticizma ključna komponenta slobodnog građanskog društva, pitanje je da li takva vrsta nepoverenja zdravu sumnju može lako pretvoriti u otvorenu averziju.
Postoji nešto opasno u eri u kojoj interesovanje za politiku raste, a vera u politiku (ili politike) opada. Šta za stabilnost države može da znači to što sve više ljudi oprezno prati aktivnosti vlasti, sumnjajući u svaki njen potez? Koliko nepoverenja jedan sistem može istrpeti, naročito u vreme kada svako svoje mišljenje može izraziti putem interneta?
Pre pedeset godina živeli smo u svetu veće političke apatije, a opet većeg poverenja u politiku. Sada su prisutni strast i nepoverenje. Ovo su turbulentna vremena, a događaji iz protekle nedelje to jasno pokazuju. Pa ipak, u svemu tome, ima vrlo malo osvrta na alate kojima se služi demokratija na Zapadu. I dalje je jeres upitati da li izbori, u ovom obliku u kakvom jesu, predstavljaju zastarelu tehnologiju za pretvaranje kolektivne volje naroda u vlade u politike.
Diskutuje se i debatuje o referendumu, a da se niko ne zapita o njegovim principima. To je u najmanju ruku čudno.
Suština referenduma je da se ljudi direktno upitaju šta misle kada nisu dužni da misle – iako su svakako prethodno bili bombardovani svim oblicima manipulacije. Međutim, problem nije ograničen samo na referendume, nego i na sve vrste demokratskih izbora.
Sistem delegiranja vlasti izabranom predstavniku možda je bio neophodan u prošlosti, kada je komunikacija bila spora, a količina informacija ograničena, ali je u potpunom neskladu sa načinom na koji građani međusobno komuniciraju danas.
Čak je i u 18. veku Žan Žak Ruso primetio da sami izbori nisu garancija slobodi.
“Ljudi Engleske se zavaravaju kada misle da su slobodni; jesu, ali samo tokom biranja članova parlamenta. Čim ih izaberu, ponovo su u lancima”.
Referendumi i izbori su samo instrumenti javne rasprave. Ako uporno odbijamo da unapredimo demokratsku tehnologiju, možda ćemo dobiti sistem kom više nema pomoći, a 2016. već rizikuje da postane najgora godina za demokratiju, još od 1933.
Možda će i kasnije ove godine Tramp postati predsednik SAD, ali to ima manje veze sa samim Trampom, ili specifičnostima američkog izbornog sistema, nego sa opasnim putem kojim su krenule sve zapadne demokratije: svođenje demokratije na glasanje.
Zar nije bizarno da je glasanje, naša najveća građanska dužnost, svedeno na pojedinačnu akciju izvedenu u tišini iza zavesice glasačke kabine? Zar je to zaista mesto u kom svoja unutrašnja osećanja i stavove u prioritete društva? Da li se baš tu najbolje služi opštem i dugoročnom dobru?
Prošlog vikenda Španija je održala druge opšte izbore za šest meseci, nakon što poslednji nisu rezultirali vladom.
Pre nekoliko nedelja, Austrija je umalo izabrala svog prvog ekstremno desničarskog predsednika, dok je holandski referendum u aprilu oborio trgovinski sporazum između Ukrajine i Evropske unije. Belgija je postala predmet podsmeha u Evropi pre nekoliko godina tako što 541 dan nije uspela da sastavi vladu. Više se niko ne smeje, jer deluje da se mnoge zapadne demokratije polako pretvaraju u “belgijske”.
Mnoga zapadna društva pogođena su onim što bi se moglo nazvati “sindromom iscrpljenosti demokratije”. Simptomi uključuju referendumsku groznicu, pad broja članova partija i malu izlaznost glasača. Impotencija naše vlade i politička paraliza je pod budnim okom medija, nepoverenjem javnosti i populističkim prevratima.
Ali zamor demokratije nije toliko delo naroda, političara ili partija – izazvan je procedurom. Nije problem u demokratiji, problem je u glasanju.
Gde je u svemu tome glas razuma? Gde građani dobijaju šansu da dobiju najbolje moguće informacije, komuniciraju jedni s drugima i kolektivno odlučuju o budućnosti? Gde građani dobijaju šansu da oblikuju sudbinu svoje zajednice? Sigurno ne u glasačkoj kabini.
Deluje da je ključni uzrok sindroma zamora demokratije u činjenici da smo svi postali izborni fundamentalisti: cenimo izbore, ali preziremo izabrane.
Slepa vera u glasačku kutiju kao bazu na kojoj počiva suverenitet države najvidljvija je u međunarodnoj diplomatiji. Kada se zemlje Zapada nadaju da će države razorene ratom – poput Konga, Iraka ili Avganistana – postati demokratske, oni zapravo misle sledeće: kod njih se moraju održati izbori, po mogućstvu prema zapadnom modelu, sa glasačkim kabinama i kutijama, sa partijama, kampanjama i koalicijama, sa listama kandidata, baš kao i svi ostali. A tek tada mogu da dobiju novac.
Lokalne demokratije i protodemokratske institucije (seoski skupovi, tradicionalna medijacija u konfliktima, ili drevna jurisprudencija) nemaju nikakve šanse. Vrednost tih mehanizama možda je u podsticanju mirne i kolektivne rasprave, ali novac neće dobiti, ako ne primene isprobani recept.
Ako pogledate preporuke zapadnih donatora, ispostavlja se da je demokratija neka vrsta izvoznog proizvoda, spremnog za upotrebu.
“Slobodni i pravedni izbori” postali su kao demokratski Ikea komplet da ih onaj koji ih dobije sam sklopi sa ili bez uputstva koje dobija u pakovanju. A šta ako je dobijeni komad nameštaja nakrivljen, neudoban ili se raspada? Kriv je sam kupac.
Da izbori mogu imati razne vrste ishoda u državama koje su krhke, uključujući nasilje, etničke tenzije, kriminal i korupciju, kao da je potpuno nebitno. Da izbori uglavnom ne uspevaju da automatski ustanove demokratiju i čak je sprečavaju i uništavaju, po pravilu se zaboravlja.
Izborni fundamentalizam postaje neka vrsta svetskog misionarstva. Izbori su svetinje nove vere, ritual koji je preka potreba i čija je forma važnija od sadržaja. Ljudi eksperimentišu s demokratijom u proteklih 3.000 godina, ali tek u poslednjih 200 je praktikuju isključivo kroz održavanje izbora.
Sami izbori vode poreklo iz potpuno drugačijeg konteksta od onog u kom funkcionišu danas. Kada su zagovornici američke i francuske revolucije predložili izbore kao način saznavanja “volje naroda”, nije bilo političkih partija, nije bilo zakona o univerzalnoj franšizi, komercijalnih masovnih medija, a ni interneta.
U godinama nakon Drugog svetskog rata zapadnim demokratijama dominirale su velike partije koje su strukturu države držale u svojim rukama.
Kroz mrežu posredničkih organizacija, poput sindikata, korporacija i partijskih medija, uspevali su da se približe životima pojedinaca. To je dovelo do vrlo stabilnog sistema sa velikom lojalnošću stranci i predvidljvim ponašanjem glasača. To se promenilo osamdesetih i devedesetih godina kada je diskurs počeo da se menja pod uticajem slobodnog tržišta. Partijske novine su nestale ili su ih otkupili medijski giganti, u trku su ušle i komercijalne medijske kuće i svi su ubrzano prihvatali tržišni način razmišljanja.
Broj gledalaca, čitalaca i slušalaca postao je veoma važan i svakodnevno se objavljivao indeks cena akcija javnog mnjenja.
Partije su prestale da budu posrednici između ljudi i moći i preselile se na marginu državnog aparata. Da bi zadržale to mesto, morale su da na svakih nekoliko godina iznova privlače pažnju glasača.
Izbori su postali bitka medija u korist glasača.
Britanski sociolog Kolin Krauč skovao je termin “postdemokratija” kako bi opisao novi poredak:
“Iako izbori svakako postoje u ovom modelu i imaju moć da promene vlade, javna izborna debata je spektakl pod jakom kontrolom, kojim upravljaju suprotstavljeni timovi stručnjaka u tehnikama ubeđivanja i koji se bavi samo uskim izborom tema koje proberu ti timovi. Građanska masa igra pasivnu ulogu i reaguje samo kad im se pokaže signal”.
Međutim, u celu zbrku uplele su se i društvene mreže.
Početkom 21. veka građani su mogli da prate politički teatar iz minuta u minut, ali danas mogu iz sekunda u sekund i da pozovu druge na akciju.
Kultura direktnog prenosa sada se pretvara u kakofoniju. Rad javnih ličnosti, a naročito političara, nikad nije bio pod budnijim okom javnosti, ali i obrnuto. Sada on ili ona mogu odmah da vide šta se od njihove politike građanima sviđa, a šta ne i koliko njih može privući na svoju stranu.
Nove tehnologije su ljudima dale glas, ali je priroda ovog novog političkog aktivizma samo produbila problem izbornog sistema.
Dobijanje novih izbora postalo je važnije od ispunjavanja obećanja datih na prethodnim, pa je činjenje sistema najboljim mogućim postalo je izuzetno teško.
Kakva vrsta demokratije je pogodna za eru brze, decentralizovane komunikacije?
Zamislite da imate sistem koji može da izrazi volju naroda, a jedan od njih je atinska demokratija. U to doba, veliki broj javnih uloga dodeljivao se žrebom. Renesansne države poput Venecije i Firence funkcionisale su na sličan način i vekovima su bile politički stabilne. Na taj način, ne morate svakog da pitate da glasa na određenu temu koju razume samo nekolicina, ali ako napravite nasumičan uzorak populacije i upoznate ih sa temom, sasvim je očekivano da mogu doneti razumnu odluku.
Deo društva koji je informisan može da se ponaša koherentnije od kompletne zajednice koja nije informisana.
Eksperimenti sa žrebom bili su vrlo uspešni kada su sprovođeni u SAD, Australiji i Holandiji. Ipak, najinovativnija u primeni ovog sistema je Irska.
U decembru 2012. ustavno veće počelo je da radi na revidiranju nekoliko članova Ustava Irske. Članovi nisu samo bili poslaničke grupe koje rade iza zatvorenih vrata, nego mešavina izabranih političara i “običnog” naroda, tačnije 33 političara i 66 građana, odabranih žrebom iz Irske i Severne Irske.
Ova grupa sastajala se jednom mesečno duže od godinu dana.
Izbor žrebom mogao bi da bude lek za zamor demokratije koji je svuda vidljiv u današnje vreme. To nije čudesni lek, ali može pomoći u ispravljanju brojnih nedostataka postojećeg sistema.
Rizik od korupcije je smanjen, izborna groznica utišana, a pažnja usmerena na opšte dobro.
Glasanje na osnovu osećaja, zamenjeno je razumnim odlučivanjem, jer svi odabrani dobijaju mišljenje stručnjaka, objektivne informacije i učestvuju u javnim debatama.
Građani odabrani žrebom možda nemaju ekspertizu kao profesionalni političari, ali imaju nešto drugo ključno za proces – slobodu. Oni ne moraju da brinu o tome da li će biti ponovo izabrani. Porote na suđenjima pokazale su da ljudi generalno svoju društvenu ulogu mogu da shvataju vrlo ozbiljno. Ako se toliko zemalja oslanja na porotu u pravosudnom sistemu, zašto je ne uvesti i u zakonodavni sistem?
(Gardijan/B92/S.R.)