7 sudbonosnih Vidovdana srpske istorije

Na prošlost našeg naroda veoma često veliki uticaj je imao jedan datum - 28. jun (15. jun po starom kalendaru)

1. Kosovski boj - istina i mit

Sukob Srba i Turaka na Gazimestanu 1389. godine samo je jedna bitka u nizu između dva naroda, a mit o njoj stvoren je tek u 17. veku

Turskoj vojsci, koja je s juga nadirala na Balkan, suprotstavio se knez Lazar Hrebeljanović. On je iz Kruševca vladao najbogatijim i najplodnijim delom srpske države, koji je zahvatao ceo sliv Južne i Zapadne Morave. Između njega i teritorija koje su Turci već bili osvojili nalazilo se Kosovo, koje je štitilo Srbiju s juga.

Sudar dve vojske

Sudar dve vojske odigrao se na Vidovdan, 28. juna 1389, nedaleko od Prištine. Uz Lazara su bile i vojske njegovih srodnika i saveznika, dok se na čelu turskih snaga nalazio sultan Murat I sa sinovima Jakubom i Bajazitom.

Uprkos legendi, tok i konačan ishod boja na Kosovu nisu poznati. Zna se samo da su u prvom delu bitke srpske snage potisnule protivnika, a jedan od srpskih vitezova - ime te osobe nije poznato, a prema legendi to je bio Miloš Kobilić ili Obilić - ubio je sultana Murata. Bajazit je, međutim, uspeo da konsoliduje turske redove i krene u protivnapad, u kome je zarobljen knez Lazar. On je po Bajazitovom naređenju pogubljen.

Vuk Branković preživeo

Novi sultan posle bitke na Kosovu povukao se iz srpskih zemalja da bi učvrstio svoju vlast u Maloj Aziji, ali su ga naslednici kneza Lazara priznali za svog vladara. Otpor mu je, još neko vreme, pružao samo Vuk Branković, koji je preživeo bitku.

Mit o Kosovu je nastao tek posle Velike seoba Srba na sever u 17. veku. Mlada inteligencija, Srbi školovani u Austriji i u Evropi uopšte, osetili su želju da ispišu „novu biografiju svoje nacije“. Za stvaranje mita, međutim, bila je presudna potreba da se Crkva postavi kao zaštitnik Srba u Austriji. Vlastela se prikazana kao nesposobna i nedorasla zahtevima vremena, zainteresovana samo za vlast i teritorije, a Crkva kao predvodnik borbe za nacionalni interes. Tada je formulisana teorija o prednosti nebeskog nad zemaljskim carstvom.

Ali uprkos verovanju da je na Kosovu knez Lazar glavom platio ovozemaljsku Srbiju kako bi sačuvao nebesku, objektivna istorija Kosovski boj smatra tek samo jednom bitkom u nizu u tom periodu, i to bez presudnog značaja. Srpsko carstvo propalo je još ranije, posle smrti cara Dušana, a Lazar je za života priznao vrhovnu vlast ugarskog kralja i izgubio nezavisnost.

Stvaranje mita

Stvaranju mita o Kosovskom boju doprineli su i Turci: da bi objasnili kako im se desilo da im u boju s malim narodom, prvi i poslednji put u istoriji, pogine sultan, oni su izmislili da im se na Kosovu suprotstavio savez vojski iz sedam ili devet država, među kojima su bili i Srbi, Bugari, Arbanasi, Ugari, Nemci, Franci... Istorijska istina je da su učestvovale samo vojska Kneževine Srbije i vojska iz Bosne koju je poslao Tvrtko Prvi.

Česta je zamerka da se „kultom Vidovdana veliča izgubljena bitka“, ali Srbi tu nisu izuzetak. Mnogi narodi imaju slične bitke kojih se trajno sećaju, a koje su takođe bili porazi. Čak i Amerikanci glorifikuju bitku za Alamo i stradanje njihovog Dejvija Kroketa...

Poseban značaj Vidovdan je dobio u 19. veku, u vreme stvaranja nove srpske države, a kao zvaničan državni praznik uveden je 1889. godine, na 500. godišnjicu bitke. Danas je to državni praznik koji se slavi radno.

2. Tajna konvencija - šta sve može lažljiv vladar

Kralj Milan je 28. juna 1881. potpisao sporazum s Bečom prema kojem im je prepustio Bosnu

Sredinom juna 1881. Rusija, Nemačka i Austrougarska zaključile su takozvani Trojecarski savez. Njime su Rusija i Austrougarska podelile Balkansko poluostrvo na svoje interesne sfere. Beču je, tako, dozvoljeno da, u trenutku kad mu to odgovara, pripoji Bosnu i Hercegovinu, koju je okupirao 1878.

Odrešene ruke

Pošto je tako od Rusije dobila odrešene ruke, sledeći potez Austrije bio je da Bosnu i Hercegovinu izoluje od Srbije, gde je postojao živ nacionalni pokret koji je zagovarao ujedinjenje sa Srbima preko Drine. Zato je sa knezom Milanom Obrenovićem utanačila potpisavanje jednog ugovora kojim se ovo postiže.

Srbija se, između ostalog, obavezala da će na svojoj teritoriji suzbiti svaki pokušaj organizovanja bune protiv austrougarske vlasti u Bosni i, čak, svaki pokušaj nacionalističke propagande u tom smislu. U nadoknadu za ovo Beč je preuzeo slične obaveze prema Milanu kad su Karađorđevići u pitanju: da osujeti svaki njihov pokušaj podrivanja dinastije Obrenović sa svoje teritorije. Uz to, obećana mu je pomoć da se na evropskim dvorovima prihvati njegovo proglašenje za kralja. Srbiji je još obećana diplomatska podrška ako „jednog dana“ bude htela i mogla da se proširi na račun Makedonije ili Kosova.

Vlada u Beču je za sve ovo zatražila da se Srbija obaveže da „bez prethodnog sporazuma sa Austrougarskom neće pregovarati ni zaključivati politički ugovor s drugom kojom vladom“.

Ovaj ugovor s desetogodišnjim rokom važenja, nazvan Tajna konvencija, na Vidovdan 1881. potpisao je ministar inostranih poslova Čedomilj Mijatović po nalogu kneza Milana. Tek kad je Konvencija već bila potpisana, knez je njen sadržaj pokazao predsedniku vlade Milanu Piroćancu i ministru unutrašnjih poslova Milutinu Garašaninu, rekavši im je da je to - tek predlog, i zapitao ih za mišljenje! Ova dvojica, nezadovoljni sadržajem Konvencije, podnela su ostavke, ali ih je Milan ubedio da ostanu u vladi. Kad su saznali da su bili prevareni i da je Tajna konvencija već bila potpisana, podneli su ostavke opet. I opet ih je Milan ubedio da ostavke povuku.

Obećanje i laži

I zaista, Austrijanci su pristali da sa srpskim predsednikom vlade Piroćancem potpišu „tumačenje“ spornog člana Konvencije, prema kojem se Srbija njega oslobađa. Nijedan od ova tri srpska ministra, međutim, nije znao da je pre toga Milan pisao Beču i zajemčio čašću kneza i vladara da će se Srbija pridržavati spornog člana Konvencije, bez obzira na „tumačenje“. Ostali ministri i javnost u Srbiji saznali su za Milanovu Tajnu konvenciju dvanaest godina kasnije, kad je o njoj pisala svetska štampa.

3. Sarajevski atentat - uvod u Veliki rat

Gavrilo Princip ubio je Franca Ferdinanda i njegovu suprugu Sofiju i time doveo do sukoba koji je promenio kartu sveta

Vidovdan 1914. godine bio je poslednji dan višednevne posete Bosni i Hercegovini austrougarskog prestolonaslednika nadvojvode Franca Ferdinanda i njegove supruge Sofije. Naslednik prestola u Beču prethodnih dana je prisustvovao vojnim manevrima čiji je cilj bio da demonstriraju spremnost da Bosnu i Hercegovinu zadrže u granicama carstva, gde se našla posle okupacije 1878. i aneksije 1908. godine.

Veza s komitima

Prilikom šetnje carskih visočanstava ulicama Sarajeva, oni su ubijeni. Na ideju o atentatu došao je Gavrilo Princip, devetnaestogodišnjak rodom iz Bosanskog Grahova koji je učio gimnaziju u Beogradu. Svoj plan poverio je vršnjacima Nedeljku Čabrinoviću, štamparskom radniku, i Trifku Grabežu, takođe gimnazijalcu. Njih trojica su, preko komita, učesnika u gerilskim borbama u Makedoniji i na Kosovu, stupili u kontakt s Vojislavom Tankosićem, saradnikom šefa Vojne obaveštajne službe Dragutina Dimitrijevića Apisa. Apis nije verovao da su ovi mladići sposobni da ubiju Ferdinanda, ali mu je odgovaralo da se u Bosni održava atmosfera nesigurnosti, pa je na svoju ruku Tankosiću naložio da im da oružje i špijunskim kanalima ih prebaci iz Beograda u Sarajevo. Saznavši delimično za ovo, srpska vlada obavestila je Beč da je grupa atentatora pošla u Sarajevo, ali to upozorenje nije ozbiljno shvaćeno...

Osim Principa, Čabrinovića i Grabeža, u zasedi na sarajevskom keju bili su i Muhamed Mehmedbašić, Vaso Čubrilović, Cvetko Popović i Danilo Ilić. Na automobil carskog para prvo je bombu bacio Nedeljko Čabrinović, ali se ona otkotrljala niz spušteni krov i eksplodirala ispod sledećeg automobila u povorci. Ne želeći da pokaže da se uplašio, i pošto je od policije dobio izveštaj da mu opasnost više ne preti, Ferdinand je nastavio obilazak Sarajeva, pa se tako pola sata kasnije našao na nišanu Gavrila Principa. Hicima iz pištolja Princip je nenamerno ubio i Ferdinandovu suprugu Sofiju.

Presuda

Zbog nenavršenih 20 godina života, Princip, Čabrinović i Grabež osuđeni su na 20 godina robije. Ubrzo su sva trojica od mučenja u tamnici preminula. Danilo Ilić i još dvojica pomagača u prebacivanju iz Beograda u Sarajevo, obešeni su, a ostali su osuđeni na robiju. Jedino je Mehmedbašić uspeo da izbegne hapšenje.

Za atentat u Sarajevu austrougarski vojni krugovi optužili su Srbiju, tražeći povod za rat s njom. Srbija, oslabljena balkanskim ratovima u prethodne dve godine, nastojala je da po svaku cenu sukob izbegne. Od deset zahteva što ih je Austrougarska u ultimatumu postavila, vlada u Beogradu je prihvatila sve osim onog koji bi značio dozvolu austrougarskim policajcima da vode istragu na teritoriji Srbije.

Smatrajući ovo neprihvatanjem ultimatuma, Austrougarska je objavila rat, koji će se izroditi u Prvi svetski rat. Posle rata, okončanog 1918. godine, formirana je država Južnih Slovena Kraljevina SHS, u kojoj se našla i Bosna i Hercegovina, a Austrougarska je propala. 4. Ustav Kraljevine SHS - nikog nije usrećio

Najviši pravni akt novostvorene države proglašen je na Vidovdan 1921, a Hrvati su odbili da ga priznaju

Zajednička država Srba, Hrvata i Slovenaca, Kraljevina SHS, stvorena je posle Prvog svetskog rata. Ujedinjenje Kraljevine Srbije s teritorijama bivše Austrougarske na kojima su živeli ovi narodi i Crnom Gorom proglasio je regent Aleksandar Karađorđević 1. decembra 1918. godine.

Vlada i država

Tri nedelje kasnije formirana je prva zajednička vlada, u koju su ušli predstavnici svih stranaka, svih plemena i sve tri glavne vere u zemlji. Da bi se zadovoljili njihovi apetiti, imala je 20 ministara. Prvim odlukama ustanovljena je zajednička plavo-belo-crvena zastava; zajednički grb, sklopljen iz srpskog, hrvatskog i na brzinu izmišljenog slovenačkog; uvedeno je od 23. januara računanje vremena po „novom“, gregorijanskom kalendaru u celoj državi (u Srbiji i Crnoj Gori je do tada važio julijanski). Ova vlada imala je da sprovede izbore za ustavotvornu skupštinu, odnosno konstituantu, kako je tada nazivana.

Od samog početka, funkcionisanje Kraljevine SHS otežavalo je razilaženje između Srba i Hrvata po pitanju uređenja zajedničke države - unitarna ili federacija? Većina Srba, i to ogromna, htela je jedinstvenu državu. U ono vreme govorilo se da su Srbi, Hrvati i Slovenci jedan narod sa tri imena - na osnovu toga je, uostalom, i došlo do ujedinjenja - pa su Srbi polazili sa stanovišta da jedan narod treba da ima i jednu državu.

Hrvati, opet, bili su za federaciju. Želeli su da očuvaju svoju „plemensku individualnost“, kako se onda govorilo.

Atentat na regenta

Za ustav kojim se Kraljevina SHS uređuje kao jedinstvena država, proglašen na Vidovdan 1921. , glasala su 184 Srbina, 18 muslimana, 11 Slovenaca i 10 Hrvata. Uzdržalo se od glasanja 83 Hrvata i 26 Slovenaca, a bilo je i nekoliko odsutnih.

Hrvati su, međutim, odbili da priznaju Vidovdanski ustav. Em nije izlazio u susret njihovim željama, em je bio izglasan prostom, a ne kvalifikovanom većinom, kako je bilo dogovoreno.

Hrvati će sve do napada Nemaca na Jugoslaviju 1941. iskazivati nezadovoljstvo svojim položajem u zajedničkoj državi. Devedesetih godina prošlog veka u socijalističkoj Jugoslaviji ta će se sporenja nastaviti, što će na kraju dovesti i do raspada SFRJ i egzodusa Srba iz Hrvatske.

Davne 1921. na teritoriji Hrvatske živelo je 594.017 stanovnika pravoslavne veroispovesti i učestvovali su sa 19,73% u ukupnom stanovništvu Hrvatske.

Prema popisu iz 2011. u Hrvatskoj je živelo 186.633 Srba, a njihovo učešće u ukupnom broju stanovnika bilo je 4,36 odsto.

Zanimljivo je da su, na dan proglašenja Vidovdanskog ustava, atentat na Aleksandra Karađorđevića izvršili - komunisti. Spasoje Stejić, član KP, umešao se među radnike na skeli građevine na uglu Masarikove i Kneza Miloša i odozgo bacio upaljen štapin dinamita na regentov auto. Ciljao je dobro, ali je dinamit zakačio vrh bandere i eksplodirao, a Karađorđević je prošao neozleđen.

5. Rezolucija Informbiroa - skupo „ne“ Staljinu

Josip Broz odbio je slepu poslušnost Kremlju, pa je proglašen stranim špijunom, na šta je odgovorio hapšenjem i zatvaranjem proruskih elemenata u zemlji

Po završetku Drugog svetskog rata, iz kojeg je Evropa izašla podeljena na kapitalistički i socijalistički blok, Josif Visarionovič Staljin je tražio način da sve komunističke partije stavi pod kontrolu Sovjetskog Saveza.

Kontrola komunista

Zato je 1947. na njegovu inicijativu osnovan Komunistički informacioni biro. Informbiro, kako je skraćeno nazivan, bilo je zamišljeno kao „dobrovoljno udruženje komunističkih partija u svrhu razmene informacija i održavanja dobrih odnosa“. Na osnivačkom zasedanju u Poljskoj učestvovali su delegati komunističkih partija iz SSSR, Jugoslavije, Bugarske, Rumunije, Mađarske, Poljske, Čehoslovačke, Francuske i Italije. U praksi, to je bila organizacija preko koje je Staljin upravljao komunistima u svetu.

Prvi radni sastanak Informbiroa održan je u Beogradu u decembru 1947, a za ovu priliku je korišćen današnji hotel „Slavija“ u centru grada.

Između ovog i drugog sastanka, održanog sedam meseci kasnije u Bukureštu, došlo je do razmimoilaženja između Staljina i Tita, koji je odbio slepu poslušnost. Titov otpor temeljio se na činjenici da je Jugoslavija bila jedina socijalistička zemlja u kojoj je postojao jak antifašistički pokret, i koja je voljom svog naroda sama izabrala socijalizam. Sve ostale zemlje Istočnog bloka oslobodili su Rusi i „doneli im revoluciju“ na svojim tenkovima.

Sukob je počeo Staljinovim pismom u kojem je omalovažio partizansku borbu protiv Nemaca i jugoslovenske komuniste uopšte, a zatim je na zasedanju Informbiroa u Bukureštu na Vidovdan 1948. doneta rezolucija u kojoj su ponovljeni stavovi iz Staljinovog pisma, između ostalog da su Tito i njegovi najbliži saradnici strani špijuni... i pozvani „zdravi elementi“ da smene rukovodstvo Komunističke partije Jugoslavije i dovedu snage koje će slediti Staljinov kurs.

Još pre ove rezolucije dva člana iz najužeg jugoslovenskog rukovodstva, Andrija Hebrang i Sreten Žujović Crni, stali su na stranu Rusa i smenjeni su s položaja. A kad je objavljena Rezolucija Informbiroa, načelnik Generalštaba JA general Arso Jovanović pokušao je de pobegne u Rumuniju i na granici je ubijen. U istoj akciji uhvaćeni su brat Peka Dapčevića, pukovnik Vlado, i general Branko Petričević Kađa. General avijacije Pero Popivoda je avionom pobegao u Rusiju.

Prevrat

U strahu da Staljinove pristalice u Jugoslaviji ne pokušaju prevrat, Tito i jugoslovenske vlasti krenuli su u kampanju hapšenja svih za koje se iole sumnjalo da su za Rezoluciju Infombiroa. Bilo je dosta i zloupotrebe organa vlasti, koji su „suzbijanje informbirovaca“ koristili za lične obračune.

Oni koju su bili označeni kao „informbirovci“ držani su zatočeni na ostrvu Goli otok, a žene na Svetom Grguru. Tamo su bili izloženi surovom tretmanu: mučeni su teškim fizičkim radom, glađu i neljudskim batinama.

Među zatvorenicima je najviše bilo Srba - 44 odsto, a na drugom mestu Crnogoraca - 21,5 odsto.

Kroz logor su prošli 16.101 muškarac i žena, a umrlo je ili ubijeno 413 osoba. Uhapšeni zbog podrške Rezoluciji Informbiroa oslobođeni su 1956. godine, posle pomirenja SFRJ i SSSR.

6. Milošević na Gazimestanu - dani slave i propasti

Govorom prilikom proslave 600 godina od Kosovske bitke dotadašnji predsednik CK SKS postao je vođa Srbije

Slobodan Milošević u januaru 1986. godine izabran je za predsednika Centralnog komiteta Saveza komunista Srbije, a sledeće godine, na Osmoj sednici CK SK Srbije, politički je eliminisao Ivana Stambolića i postao nesporno „najjači čovek“ u Srbiji... Ali tek na Vidovdan 1989. godine narod ga je izabrao za vođu.

Govor na Kosovu

Proslavi šest vekova od Kosovske bitke na Gazimestanu prisustvovalo je između milion i dva miliona ljudi, za koje je bio organizovan besplatan autobuski prevoz iz cele Srbije. U prvom redu naspram spomenika i govornice sedelo je gotovo kompletno Predsedništvo SFRJ, s Janezom Drnovšekom na čelu. Nije došao samo predstavnik SR Hrvatske Stipe Šuvar. Prisutan je bio i vrh SPC, s patrijarhom Germanom, kao i diplomatski kor - izuzeci su bili samo ambasador SAD Voren Zimerman i ambasador Turske. Glavni govornik bio je Slobodan Milošević; danas se smatra da je njegov govor na ovom skupu označio početak borbe Srbije za teritorijalno proširenje prema zapadu Jugoslavije.

Pod Miloševićevim vođstvom Srbija je u periodu pre Vidovdana 1989. znatno umanjila autonomiju dve pokrajine, Vojvodine i Kosova.

Kosovska bitka, rekao je Milošević tada, „ne da nam da zaboravimo da smo jednom bili vojska velika, hrabra i ponosita“. Šest vekova kasnije, kazao je, Srbiju čeka bitka za „ostvarenje ekonomskog, političkog, kulturnog i uopšte društvenog prosperiteta“, ne isključivši ni oružane.

Pre Miloševićevog govora intonirana je državna himna „Hej, Sloveni“, a zatim Betovenov posmrtni marš za poginule kosovske junake. Okupljeni narod nosio je Miloševićeve fotografije i transparente i pevao nacionalističke pesme, najčešće „Ko to kaže, ko to laže...“.

Momir Bulatović, predvodnik Miloševićevih pristalica u Crnoj Gori, nagovarao je tada Miloševića da na Gazimestanu govori iza neprobojnog stakla. Ovaj mu je, dgovorio: „E, moj Momo, nisam ja te sreće da me ubiju na Kosovu... Jer zamisli da ubiju predsednika na Kosovu, kad ima milion Srba. To ne bi bilo dobro za Albance, ali bi bilo dobro za Srbe.“ Računao je na osvetu Srba...

Porazi

Dve godine kasnije Slobodan Milošević pojasnio je svoju rečenicu o oružanim bitkama koje nisu isključene. Početkom 1991. na sastanku s gradonačelnicima srpskih gradova rekao je: „Ako ne umemo dobro da radimo, bar ćemo znati dobro da se bijemo.“

Srbija je potom sve ratove izgubila. Slobodan Milošević svrgnut je s vlasti 5. oktobra 2000., a na Vidovdan 2001. izručen Haškom tribunalu bez poštovanja pravne procedure. Razlog za ovo najverovatnije se krije u činjenici da je za 29. jun bila zakazana donatorska konferencija od koje je tadašnja vlada Srbije očekivala preko milijardu evra. Milošević umro je u Hagu 2006. godine. 7. Put u EU - karta u jednom smeru

Evropski savet na Vidovdan 2013. odlučio je da pokrene pregovore o pristupanju sa Srbijom, i to zahvaljujući Briselskom sporazumu

Na Vidovdan 2013. godine Evropski savet u Briselu je odlučio da se sa Srbijom pokrenu pregovori o pristupanju EU.

Poruka na Tviteru

Tadašnji predsednik Evropskog saveta Herman van Rompej istakao je da je takva odluka „direktan rezultat hrabrog sporazuma koji su postigli Beograd i Priština“.

Pomenuti sporazum potpisali su dva meseca ranije (19. aprila) predsednik Vlade Ivica Dačić i premijer Kosova Hašim Tači. Prema ocenama političke opozicije, SPC i nekih akademika, ovim sporazumom Srbija se odrekla Kosova.

Vest koju je Van Rompej obelodanio na Tviteru izazvala je euforično reagovanje u strankama na vlasti u Srbiji. U pisanoj izjavi, predsednik Jedinstvene Srbije Dragan Marković Palma izneo je uverenje „da Srbija može do kraja mandata vlade Ivice Dačića završiti pristupne pregovore i postati punopravni član EU“.

Da ne bude zabune, Ambasada SAD u Beogradu podsetila je da je odluka EU o početku pristupnih pregovora „jasno priznanje napornog rada Srbije u domenu unutrašnjih reformi - i normalizacije odnosa s Kosovom“, i da se od Srbije očekuje da nastavi „da ispunjava preuzete obaveze, uključujući punu primenu Briselskog sporazuma s Kosovom.“

A predsednik vlade Ivica Dačić je poručio da Srbija više neće pamtiti Vidovdan po boju na Kosovu, nego po odluci Evropskog saveta: „Danas je naša zemlja promenila i svoje vekovno verovanje, način ponašanja, krajnji cilj, mit koji nas je toliko dugo terao da gledamo unazad... Porazi koje slavimo, žrtvovanje naroda za bitke koje ne možemo da dobijemo više nisu naša opcija.“

Da se generacije ponose

Tadašnji prvi potpredsednik vlade Aleksandar Vučić, na istoj svečanoj vidovdanskoj sednici vlade, saopštio je da je „Srbija kupila kartu u jednom pravcu za voz ka EU“.

„Na Vidovdan smo slavili naše herojstvo, ali i najveće poraze, otpočinjanje svetskih ratova u kojima smo gubili trećinu muškog stanovništva, na Vidovdan smo slavili i odvođenje naših državnika iz zemlje, na Vidovdan nikad nismo slavili nešto čime bi generacije mogle da se ponose...“

Naredne godine, na stogodišnjicu atentata u Sarajevu, predsednik Srbije Tomislav Nikolić u Beogradu je otkrio spomenik Gavrilu Principu i biranim rečima govorio o njegovom delu, protivrečeći tvrdnji da na Vidovdan nikad ranije nismo uradili „nešto čime bi generacije mogle da se ponose“.

A na Vidovdan 2016. godine Srbija još čeka na početak pregovora, na takozvano otvaranje poglavlja 23 i 24, koja obuhvataju oblast pravosuđa i osnovnih prava, i pravdu, slobodu i bezbednost.

U međuvremenu je Velika Britanija istupila iz EU, a slični potezi najavljuju se u još nekim zemljama.

Sledeće subote: 7 priča o sahranama poznatih