Učenica Jovana Todorović održala je govor na svečanosti koja je upriličena povodom završetka gimnazije.
Poštovani, pošto mi većinom niste dragi, već posle ovog obraćanja znam da mnoge brine u kom će pravcu ovaj govor otići. No, ne brinite. Obuzdala sam se, ali oni koji me poznaju znaju da to nije bilo nimalo lako. Morala sam da izaberem. Opcija broj 1 – napisati kliše hvalospev, poput onih koje ste slušali prethodnih godina, i pogaziti sebe. Opcija broj 2 – izabrana opcija – ostati verna sebi i reći ono što je poželjno prećutati, ali, naravno, na fin način.
Četiri godine provedene u Zrenjaninskoj gimnaziji bile su pravi niz životnih lekcija. Pravda ne postoji! Jednakost je iluzija! Razlike su nepomirljive, a unutargeneracijska bliskost je davno prevaziđena! Za komforan prolazak kroz Zrenjaninsku gimnaziju poželjno je imati vezu. Savršena parola, koju sam čula od jedne svoje profesorke, jeste: „Imajte vezu, da ne biste bili bezveze!”
Gimnazijalci, i bivši i sadašnji, jako dobro znaju o čemu pričam…Danas ste bili svedoci dodele Vukovih i specijalnih diploma. Zadivljeni ste njihovim brojem, zar ne? Ja nisam. Za učenike, kao i za njihove roditelje, od krucijalne važnosti je da shvate da je diploma samo papir koji služi za izlaganje u vitrini. Diploma je ništa, ako iza nje ne stoji trajno usvojeno znanje. Nevelik je broj nas koji se takvom diplomom možemo pohvaliti. Iz tog razloga prvenstveno želim da se zahvalim jednoj, za mene veoma posebnoj dami. Mom razrednom starešini, profesoru i mentoru, doktoru književnosti – Nataliji Ludoški.
Draga razredna, biti Vaš učenik jeste izuzetna čast i jedno neverovatno dragoceno iskustvo. Vaša stručnost i ljubav prema književnosti izvršili su veliki uticaj na mene. Nepovratno ste me zaljubili u književnost. Hvala Vam na tome. Iz sličnih razloga, iskoristila bih ovu priliku da se zahvalim i svojoj razrednoj i nastavnici srpskog iz osnovne škole – Vesni Petrović. Zahvaljujem se i veoma autentičnom profesoru logike i filozofije Slobodanu Lisici, na ogromnoj podršci i uvažavanju. Budite sigurni da neću plutati po vodi poput akvaplana, niti biti zamenik noćnog čuvara trafike na periferiji…
Još jedna od stvari na kojima sam zahvalna jeste neverovatni osmeh profesorke Dragane Karać koji sam sretala u školskim hodnicima i na časovima francuskog jezika. Na tim istim časovima, ali i osmehu, u četvrtom razredu, zahvalna sam i profesorki Sanji. Pozdravila bih i profesorku Veru Damjanov. Iako Vam nikada nisam rekla, fizika je predmet zbog kog mi je žao što sam bila društvenjak. Tu je i profesorka Snežana Mićić. Vi ste mi bili treći profesor engleskog i moram priznati da mi ta promena na početku uopšte nije lako pala. Pomešali ste mi čarape koje su bile uredno složene po fiokama, ali mi je sada zbog toga jako drago. Praktični saveti dobijeni od Vas neprocenjivi su.Na kritičkom stavu i hrabrosti zahvalila bih se i celom jednom odeljenju.
Četvrto jedanaest je svojim maturantskim majicama reklo nešto u ime cele moje smene. Istrpeli su oni i neke neprijatnosti zbog toga, ali nama zaista nije bilo lako, jer nam razredni nije bio Rako. De fakto, moram da se zahvalim i svojim roditeljima. Tati, zato što je trpeo moje razbacane knjige po celom stanu, i mami, koja mi je uvek pružala bezuslovnu podršku. Hvala ti što si bila spremna da se raspravljaš na roditeljskim sastancima u pokušaju da isteraš pravdu.
Naposletku, dođe red i na odeljenje. Zapamtite, kaže se odeljenje, a ne razred! Moramo priznati da nismo bili složni. Previše je to devojaka na jednom mestu. Ipak, svako od nas uspeo je da nađe nekog sebi sličnog, nekog ko mu odgovara. Zahvalna sam što sam među vama pronašla najbolju drugaricu i još nekoliko neprocenjivih osoba. Jedna od njih, nažalost, danas ne stoji ovde…
Pretužni decembar oduzeo nam je Marka. On je bio jedna od retkih osoba koja je celom odeljenju bila draga. Bio je džentlmen u svakom smislu te reči, prefinjena duša i beskrajno duhovito biće. Bio je neko ko je trebao, ko je morao danas da bude ovde. Govorio je da ćemo mu Nevena i ja jednog dana svojim diplomama brisati radni sto. I verujte mi, toliko bih volela da imam priliku to da uradim.
Nikada je neću dobiti. Zato, ne zamerite mi što sam ogorčena, besna i tužna. Ovaj dan za mene ne može da bude srećan. Maturantski dani su za mene dani neostvarenih planova. Niti je plesao sa mnom maturantski ples, niti je birao svečano odelo, niti ćemo otići u Pariz. Želim da niko više ne dođe u situaciju u kojoj smo bili mi. Niko ne sme da moli drugog da učini nešto što može da spasi nečiji život. Kada vam sledeći put neko kaže broj telefona za donaciju krvi, uzmite olovku i zapišite ga. Nemojte da vas mole…Živimo u kriznim vremenima.
Kriznim i u duhovnom i u materijalnom smislu. Stoga, sačuvajte gimnaziju. Ona treba da bude ono što je nekad bila. Jedino je gimnazija sposobna da iznedri buduće intelektualce koji su nam preko potrebni. Gostima želim prijatno veče, a vi, dragi maturanti, eskalirajte uz „Ekskalibur” bend.
Jovana Todorović
(List Zrenjanin)