Lokidov U-2 (Lockheed U-2, "Dragon Lady") u centar interesovanja javnosti dospeo je na jedan neslavan način, kada ga je 1. maja 1960. godine iznad Sverdlovska ( danas Jekaterinburg) oborila sovjetska PVO. Da stvar bude gora (po SAD), pilot Frensis Geri Pauers preživeo je katapultiranje, a zatim, zarobljen od strane Sovjeta, pred medijima priznao je svoju špijunsku aktivnost.
Ovaj događaj veoma je uzbudio svetsku javnost i otkrio da Sjedinjene države preko svoje obaveštajne službe CIA ( Central intelegence agency) špijunira iz vazduha svog najljućeg rivala. Ovo je priča o jednom od najvećih špijunskih skandala u Hladnom ratu koji je zaoštrio odnose dve supersile u momentu kada je trebalo da sledi delimično otpljavanje između Ajzenhauerove administracije i Gensekretara KP SSSR-a Nikite Sergejeviča Hruščova.
Ova priča svoj početak imala je u dalekom gradu Peševaru u Pakistanu 1. maja 1960 godine. U rano sunčano jutro oko 5.20 sati pilot metalik sivog špijunskog aviona U-2 za koji su Amerikanci tvrdili da se koriste za meteo istraživanja, ulazio je u kabinu svog aviona. Pred njim je bila marš-ruta leta duga 6.120 km koja je išla od Pakistana - Avganistana - kroz Sovjetski Savez ka Murmansku - severnih obala Norveške - Finske - do mesta Boden u Norveškoj, gde je letelica trebala da sleti. Ova misija je bila specifična jer je to po prvi put trebalo da bude kompletno preletanje teritorije Sovjetskog saveza od juga ka severu.
Dok je padao, prema njegoim rečima na prostoru gde je trebao da se spusti pokazali su se pejzaži slični onima u Kentakiju. Pad je bio suviše tvrd, a od udara na zemlju se skoro onesvestio. Paures je rekao da jedino čega se seća, bilo je da mu je prišao jedan seljak da mu pomogne. Kada je ustao oko sebe je video gomile muškaraca, žena i dece koji su okupili da vide ko je čudni posetilac sa neba.
Sovjetska verzija priče
Sovjetski izvori o ovom događaju navode kako je data prva uzbuna čim je primećen avion nege u 5:36 sati po lokalnom vremenu, odnosno kada su radari registrovali ulazak nepoznate letelice u SSSR. U-2 je već tada preleto Taškent, Sir Darju, napravio krug oko Aralskog jezera, a zatim se letelica usmerila prema gradovima Trock, Čeljabinsk i dalje prema Sverdlovsku. Sećanja visokih sovjetskih rukovodilaca govore da je u komandi bila velika nervoza, posebno kada se telefonom javio ministar odbrane maršal Rodion Malinovski (Родио́н Я́ковлевич Малино́вский), a za njim usledio je i poziv Hruščova (Ники́та Серге́евич Хрущёв) sa jednim pitanjem zašto avion – uljez nije oboren, a imaju najbolji raketni sistem u svetu koji im je država stavila na raspolaganje.Maršal Malinovski je posle obaranja izjavio, da je U-2 srušen namerno iznad Sverdlovska, da pilot ne bi mogao izjaviti kako je slučajno zašao u Sovjetski vazdušni prostor. Decenijama kasnije, isplivale su dodatne informacije, kako je U-2 leteo na visini od 22.000 metara, te da je brzina sa kojom se kretala letelica bila 750 km/h. Kompletni zadatak obaranja U-2 prepušten je general majoru Jevgeniju Korušovu.
Pritisak među raketašima je rastao jer je sa velikom preciznoću trebalo odrediti trenutak lansiranja rakete, inače će U-2 nastaviti da krstari nebom. Na sreću radarski snop je odmah zahvatio avion, a komanda puka je raktenim divizionima naredila: „cilj uništiti“. Dok je prva raketa sevnula prema nebu, rakete na lansirnim rampama 2 i 3 su ostale. Svi su tvrdili da je kvar u pitanju, međutim glavni inženjer jedinice, major Vasilij Borocov je pregledom utvrdio da se ne radi o kvaru nego se zapravo kabina za naovđenje se našla između rakete i aviona ( kada se zabranjuje gađanje).Za to vreme dok su rakete letele ka Pauersu on se približavao Sverdlovsku. Prema njegovim sećanjima, on je tad ponovo uključio foto kameru i drugu izviđaču opremu i napravio zaokret za 90 stepeni ka jugositočnom delu grada. Prema njegovim rečima tad je čuo prigušeni zvuk eksplozije i na nebu video svetlost narandžaste boje. Odmah se avion nosem nagnuo ka dole i krilo se odvojilo od trupa. Kasnije je utvrđeno da je raketa eksplodirala iza aviona i da su parčići bojeve glave probili repne površine i krila, ali nisu dotakli kabinu. Pilot je bio živ, a u skladu sa uputstvima trebalo je da uništi avion prekidačem pored sedišta. Eksplozija koja bi usledila raznela bi avion i pilota u paramparčad, ali umesto toga Pauers je doneo odluku da iskoči iz aviona i u tome je uspeo. Nekoliko sekundi kasnije komandant susednog raketnog diviziona dobio je naređenje da još jednom gađa U-2 i da uljeza uniti po svaku cenu. Divizion je lansirao dve rakete koje su se našle u blizini raspadnutih delova letelice i akivirale.
Pauers je predstavljao odličnu nagradu za Sovjete i on je neprekidno ispitivan u zatvoru Lubjanka. U sredu 17.avgusta 1960 izveden je pred sudu u Moskvi, a suđenje je izazvalo ogrmoni publicitet domaće i svetske javnosti kojoj je omogućeno da prati ovo suđenje. Hruščovu je idealno poslužilo da se SAD diskredituje. Roman Rudenko sovjetski javni tužilac naglašavao je da, je svojim postupkom Pauers hteo da uruši sovjetsko društvo, njegov razvoj i da izazove rat i da su SAD ovim činom zapravo zaustavile put razoružanju. Suđenje je završeno 19. avgusta kada je izrečena Pauersu presuda od 10 godina zatvora. Na njegovu sreću on je izdržao 20 meseci kazne, a 10. februara 1962 godine razmenjen je za sovjetskog obaveštajca Rudolfa Abela, koga su Amerikanci ranije uhvatili, osudili i držali u zatvoru.
Moskva je angažovala specijalnu komisiju, koja je imala samo jedna zadatak, da prikupi svaki delić oborenog U-2 po poljima i zaseocima i njohovo slanje u Moskvu. Drugog maja delovi aviona pronađeni su razbacani na površini od 20 kvadratnih kilometara. Svaki delić aviona, sakupljen na terenu je poslat u Moskvu, gde je donesena bila odluka o pripremi izložbe dokaza. Zanimljiva stvar je i to da Sovjeti nikada nisu pronašli crnu kutiju iz oborenog U 2.
Kao zaključak iz ove špijunske afere, može se konstatovati da su Amerikanci precenili sebe. Žrtvovali jednog vrsnog pilota, ogrešili se o čast profesije, jer su se samo „kamikaze“ slale u misiju bez povratka.Na drugoj strani RS S-75 Dvina, obeležio je svetle stranice istorije protivvazdušnih raketnih sistema.Sada se koriste napredne tehnologije u špijuniranju, bez potrebe preletanja protivnikove territorije, a protivnik može dejstvovati svojim raketnim sistemima i na preko 400 km udaljenosti.Dakle vreme špijunskih U-2 i RS S-75 je istorija, kojeg se rado sećamo.
(Autor: Andrej Mlakar)