BRUTALNI SKANDALI: 7 priča o sahranama poznatih

Pogrebe najslavnijih naših pesnika, ratnika i vladara često su prekidali skandali o kojima se dugo pričalo

1. Njegoš: Izmišljeni govor na sahrani

Vladika crnogorski preminuo je 1851., ali je tek četiri godine kasnije ispunjen njegov amanet da bude sahranjen na vrhu Lovćena

Petar II Petrović Njegoš, rođen kao Rade Tomov Petrović 1813, bio je vladika, crkveni i svetovni vladar Crne Gore, i pesnik. Postavio je temelje moderne crnogorske države, a njegovo najuticajnije pesničko delo je „Gorski vijenac“, objavljen 1847. godine. Bio je bolestan od tuberkuloze, koja je u njegovo vreme bila praktično neizlečiva. Umro je 19. oktobra 1851. godine na Cetinju.

Ćesar i Rusi

Dan uoči smrti, okupljenim senatorima i rođacima Njegoš je preporučio da žive „u dogovoru i u ljubavi bratskoj“, a zatim im dao jezgrovito uputstvo o spoljašnjoj politici Crne Gore:

„Ne nasrćite na ćesarevu zemlju (Austriju - prim. nov.), ni na ćesareva čovjeka. Od kokoške do glave, ko ukrade ili nasilice učini u ćesarevu zemlju da se mušketa. Čuvajte se od zlijeh Turaka i š njima gledajte da u miru budete, a ne puštite bogme niko da vas tare. Držite se Rusije i slušajte Cara rusiskoga, i biće vam svako dobro“, da bi zaključio:

„Još vam preporučujem i amanet predajem: kad umrem, kopajte me na Lovćen kod nove crkve!“

Ali nezapamćeno nevreme onemogućilo je Crnogorce da Njegoša sahrane navrh Lovćena. Četvrtog dana posle smrti, njegovo telo položeno je pored ćivota Svetoga Petra u cetinjskom manastiru.

Tek je knjaz Danilo 1855. godine ispunio vladikin amanet i preneo stričeve ostatke u kapelicu na Lovćen. Kad su Austrijanci u Prvom svetskom ratu osvojili Crnu Goru, 12. avgusta 1916. godine sneli su Njegoševe kosti na Cetinje, a kapelu na Lovćenu oštetili topovskom vatrom. Posle Prvog svetskog rata, 23. septembra 1925. godine, kralj Aleksandar Karađorđević svečano je vratio Njegoševe kosti na Lovćen, ovog puta u novu kapelu, podignutu na ostacima stare.

Faraonsko zdanje

Na stogodišnjicu Njegoševe smrti 1951. godine, komunističke vlasti Crne Gore odlučuju da se na Lovćenu umesto postojeće kapelice „podigne Mauzolej dostojan imenu i djelu velikog pjesnika“. Građen je od 1970. do 1974. na vrhu Lovćena, koji je zbog toga zaravnjen, po projektu Ivana Meštrovića. U ovom monumentalnom, gotovo faraonskom zdanju sada počivaju posmrtni ostaci velikog pesnika i državnika.

U nekim publikacijama, još češće na internetu, mogu se naći navodne reči Njegoševe majke Ivane nad telom mrtvog sina: „Braćo Njeguši, sokolovi Crnogorci! Nije to lijepo što činite, što plačete i kim zato za njim ne treba plakati, prestanite sa plačem. Plač ne mogu slušati“... Nastavila je,obraćajući se mrtvom sinu: „Ja sam bila i sada sam najsretnija majka, kad mi je Bog darivao tebe, moj vazda prelijepi sine, koji si bio najljepši među najljepšima, ne samo tijelom nego i dušom. Ja, vaistinu Božju, nikad neću za tobom zaplakati, jer kada bih to učinjela, ja ne bih bila tvoja prava majka. Treba da plaču one majke koje rađaju izdajnike i pogani ljudske, a ne ja. Prosta ti, sine, materinska rana, prosto ti srpsko (u nekim verzijama: crnogorsko) mlijeko. Slava Bogu koji te je tako lijepog uzeo, barem će i on od tebe imat šta tamo da vidi!“

Nema, međutim, nikakve potvrde, ni u spisima savremenika ni docnije, da je ovaj govor autentičan.

2. Mihailo Katanić: Pesma od dva raba

Sahrana majke saradnika kralja Milana privukla je više ljudi nego pogreb heroja, pa je Branislav Nušić o tome napisao pesmu sa stihovima:: „Srpska deco, postanite babe!“

Mihailo Katanić rođen je 8. aprila 1840. u selu Bečanj kod Čačka. Kao oficir, borio se u srpsko-turskim ratovima, a posebno se istakao u ratu s Bugarima 1885.

Junaštvo u ratu

Oni su kod Caribroda, današnjeg Dimitrovgrada, na brdu zvanom Neškov vis, 24. novembra opkolili bataljon Mihaila Katanića. Brojčano nadmoćniji, savladali su njegove vojnike i trebalo je još da uzmu zastavu bataljona. Ali tu im se isprečio Katanić lično... Držeći zastavu u jednoj ruci, drugom je pucao, braneći je. Ranjen mecima i bajonetima, otkinuo je zastavu sa koplja i zgužvao je pod bluzu, nadajući se da je kod njega mrtvog neće naći. S komandnog položaja ovo je gledao vladar Bugarske, knez Aleksandar Batenberg. Zadivljen junaštvom srpskog oficira, poslao je ordonansa da ga spase... Katanić je u Sofiji lečen, i posle rata, u proleće 1886, svečano ispraćen u Srbiju. Unapređen u majora, postavljen je za komandanta u Valjevu. Međutim, stigle su ga posledice ranjavanja i on je 28. aprila 1887. godine umro u Beogradu.

Dragutin Franasović, Srbin katoličke vere, poreklom iz porodice s Korčule, 1862. pristupio je srpskoj vojsci. Postupno je napredovao i kralj Milan ga je 1879. uzeo za ađutanta.

Franasović je Milanu prilikom atentata 1882. spasao život. Zbog toga je unapređen u pukovnika, a 1885. postao je ministar odbrane.

Franasovićeva majka umrla je pet dana pre majora Katanića. Branislav Nušić ostavio je sledeći zapis: „Danas je bila pratnja majke generala Franasovića, katolikinje. Sleglo se sve činovništvo, ceo oficirski kor i sve što nosi kaput u Beogradu. Bio je i sam kralj. Nisam imao ništa protiv toga. Ali je sutradan bila pratnja kapetana Katanića, oficira koji je spasao čast srpskoj vojsci u bratoubilačkom ratu sa Bugarima.... Kralj Milan, docnije tako reče, nije znao da mu je pratnja. To me je naljutilo i tada sam napisao pesmu ‚Dva raba‘, uporedivši obe ove pratnje.“„Babe slave, preziru junake“

Završni stihovi ove pesme glasili su: „U Srbiji prilike su take/ Babe slave, preziru junake/ Zato i vi ne mučite se džabe/ Srpska deco, postanite babe.“ Kad je objavljena u jednom dnevnom listu, pesma je u beogradskoj čaršiji odjeknula kao bomba. Pesnik, koji je tada imao 23 godine, optužen je za „uvredu njegovog veličanstva“. Prvostepeni sud osudio ga je na dva meseca zatvora. Kad je kralj Milan čuo za presudu, nezadovoljan i ljut, tražio je veću i rigorozniju kaznu. Sud je spremno kaznu povećao na dve godine.

Pisac je izdržao kaznu u Požarevcu.

3. Ðura Jakšić: Smrt od generalske ruke

Slavnog pesnika po naredbi Ranka Alimpića pretukla su dva vojnika, preminuo je nekoliko meseci kasnije. Na sahranu mu je došlo pola Beograda

Ðura Jakšić, pesnik, pripovedač, dramski pisac i slikar, rođen je u Banatu, u Srpskoj Crnji 27. jula 1832. godine, u svešteničkoj porodici. Pravo ime bilo mu je Georgije. Studirao je slikarstvo u Pešti i Beču, izvesno vreme živeo u Vojvodini, a kao dvadesetpetogodišnjak je prešao u Beograd, i u Srbiji ostao do smrti. Bio je seoski učitelj u Podgorcu, Sumrakovcu, Sabanti, Rači kod Kragujevca i Požarevcu, i nastavnik crtanja u gimnaziji u Kragujevcu, Beogradu i Jagodini.

Večiti boem

Uprkos tome što je imao porodicu, osnovno obeležje njegovog života bilo je boemstvo. Kafanski svet bio je njegovo prirodno okruženje. Već bolestan od tuberkuloze, učestvovao je u Prvom srpsko-turskom ratu kao izveštač. Tu je bio svedok neslavnog ponašanja elitnog generala, kneževog rođaka Ranka Alimpića. Dve godine kasnije, u jednom novosadskom časopisu objavio je o tome sarkastičnu priču, zbog čega je u Srbiji bio izveden pred Vojni sud i kažnjen sa 15 dana zatvora.

Istinu o ovom slučaju Srbija je saznala tek kad su Obrenovići sišli s vlasti. Žarko Ilić, najmlađi brat pesnika Vojislava, objavio je 1906. godine: „U leto 1878. pred hotelom ‚Pariz‘ u Beogradu sedelo je više oficira za stolom, a među njima i general Ranko Alimpić. U taj par prođe pored njih Ðura Jakšić i ode Bataldžamijinom ulicom. Usput sretne Ðura jednog seljaka... Seljak je terao nekoliko goveda. Ðura ga zaustavi i zapita: ‚Hoćeš li dole Terazijama?‘ Seljak mu odgovori da hoće. Na to Ðura izvadi iz džepa jedan dinar, dade ga seljaku i rekne: ‚Kada prođeš pored kafane ‚Pariz‘, a ti priteraj volove bliže onoj gospodi što sede pred kafanom, udri kojega vola štapom pa reci: ‚Šta se ustežeš kao Ranko Alimpić na Drini!‘ Seljak ga posluša i uradi tako. Kada je seljak izgovorio one reči, svi se oficiri zglednuše. Jedan od njih odmah ustade od stola i pođe za seljakom laganim korakom do prve žandarmerijske postaje... U policiji su seljaka ispitivali da li je one reči izrekao tek onako ili mu je ko to kazao. Seljak iskaže da mu je to kazao jedan gospodin koga je sreo uz put, i da mu je za to dao jedan dinar... Odmah pomisliše na Ðuru Jakšića. Ðura Jakšić stanovao je u Skadarskoj ulici. Jedne večeri vraćao se Ðura kući iz nekog veselog društva. U takoreći pustoj ulici dočekaju ga dva noćna stražara preobučena u civilno odelo, uhvate ga, svale, i tako su ga tukli i gazili da se siroma jedva odvukao kući... Ðura poče odmah pobolevati...“ Ðura Jakšić umro je 17. novembra 1878.

Sirotinjska soba

Kovčeg su iz sirotinjske sobe u Skadarskoj ulici izneli na rukama četvorica književnika: Jovan Jovanović Zmaj, Jovan Dragašević, Milan Kujundžić i Milorad Popović Šapčanin. „Behu tu visoki državnici, veliki i mali činovnici, profesori i naučnici, vojnici, đaci, trgovci, zanatlije i siromašni radnici...“

Po izveštaju štampe, od 25.000 ondašnjih stanovnika Beograda, skoro polovina je došla da oda poslednju počast velikom pesniku.

Kaznu nije izdržao. Sudski činovnik je na rešenju zapisao: „Pošto je Ðura Jakšić umro, to da se ovaj predmet zasvršen smatra i akta u arhivu ostave.“

4. Janko Veselinović: Psovka nad grobom

Na sahrani pisca 1905. izbio je pravi skandal kad je Radoje Domanović uzviknuo: „Jaoj, Srbijo, majku ti je.em kad ti i ovaki ljudi pomreše!“

Autor „Hajduk Stanka“, pisac Janko Veselinović, rodio se u Mačvi, u svešteničkoj porodici, 1862. Upisao je bogosloviju, ali je nije završio. Isto je bilo i sa učiteljskom školom, ali su mu pokušaji, i svršenih osam razreda osnovne, bili dovoljni da dobije mesto seoskog učitelja.

Bolest i smrt

Docnije je napustio prosvetu i uputio se u Beč, da tamo završi telegrafski kurs. Zbog tuberkuloze, od koje je oboleo, ni to nije svršio. Vratio se u Beograd, gde se bavio novinarstvom i pisanjem: bio je vlasnik i pokretač lista Zvezda, dramaturg u Narodnom pozorištu, autor pripovedaka iz seoskog života i pozorišnih komada...

Boemski način života ubrzao je njegov kraj. Umro je u roditeljskoj kući u Glogovcu 27. juna 1905, u ranim jutarnjim časovima. Imao je 43 godine.

Janko Veselinović bio je cenjen u Mačvi, pa je sreski načelnik uputio raspis svim predsednicima opština i zatražio da oni, zajedno sa učiteljima i sveštenicima, organizuju masovan dolazak seljaka u Glogovac na piščevu sahranu sledećeg dana, na Vidovdan. U Mačvu su tada došli i brojni prijatelji, među njima i Simo Matavulj, Radoje Domanović, Milorad Mitrović, upravnik pozorišta Milan Grol, glumac Milorad Gavrilović, feljtonista Milorad Pavlović Krpa i književnici iz Mostara Aleksa Šantić i Svetozar Ćorović. Pristigle su delegacije kulturnih društava i beogradskih redakcija, Ministarstvo prosvete je uputilo telegram, a vlada Kraljevine Srbije odredila okružnog načelnika iz Šapca za svog zvaničnog predstavnika. Bilo je oko deset govornika. Politika piše da je „g. Radoje Domanović počeo da govori u ime Zvezde, ali od suza i plača nije mogao da završi“.

Pravda, međutim, u izveštaju sa sahrane gotovo na celoj strani, piše da „Domanović nije mogao propustiti ni ovu priliku da napravi skandal. Trešten pijan, s onim podbulim i blesastim bekriskim licem, on se približi sanduku i poče koješta govoriti. Odjedanput udari kapu o zemlju i prodera se promuklim glasom: ‚Jaoj, Srbijo, majku ti je.em kad ti i ovaki ljudi pomreše!‘ Sve se prenerazi! One stidljive seljanke, oni obrazni seljaci, oni sveštenici gledahu preneraženo ovog izaslanika jednog vladinog lista. Domanović beše došao od strane dnevnog lista.

Jedva se svet povrati od čuda, ali se rđav upečatak ne izgladi. Jedan seljak prošaputa: ‚Kakvi li su oni što ostaše kad su ovakvi najbolji koje izaslaše!‘“

Fotografski snimci

Nema sumnje da je nesrećni Domanović bio žrtva Pravdine političke opozicione omraze, ali da je na Veselinovićevm pogrebu opsovao Srbiju onako kako piše - to je tačno.

Reporter Pravde beleži još i da je činodejstvovalo dvadeset sveštenika.

5. Stevan Sremac: Velika sahrana i skandali

Državni protokol brinuo je o pogrebu, ali kad se Simo Matavulj, predviđen za govornika, nije pojavio, sa ulice su pokupili Gigu Geršića, koji je održao dirljivo posmrtno slovo da su se svi rasplakali

Stevan Sremac, jedan je od najznačajnijih i najpopularnijih srpskih realističkih pisaca, rođen je u Senti, u Bačkoj, 23. novembra 1855. godine, u porodici zanatlije. Pošto je rano ostao bez roditelja, brigu o njemu preuzeo je ujak Jovan Ðorđević, znameniti srpski istoričar i književnik, autor teksta srpske himne „Bože pravde“.

Profesor u Akademiji

U leto 1906. godine pisac je izabran za člana Akademije nauka, i to kao jedini profesor gimnazije u njenoj istoriji. Ovo je bila velika čast, jer je ta ista akademija odbila da primi dva vladara, kralja Milana i crnogorskog kralja Nikolu. Da bi na miru spremio pristupnu besedu, Stevan Sremac je otputovao u Sokobanju. Tamo je dobio crveni vetar, zaraznu bolest koju izazivaju bakterije unete kroz kožu. Jovan Skerlić je na sahrani rekao da je Sremac umro od našeg murdarluka, odnosno od nehigijene u banji. Hrvatski pisac Anton Gustav Matoš, koji je u Beogradu živeo godinama, bio je određeniji: Sremac se zarazio u banjskom klozetu. „Sanitarni uređaji su bili tako jadni da je Sremac koristeći ih, otrovao krv. Od te infekcije mu nije bilo spasa“, pisao je Matoš. U 19. veku, ta je bolest bila smrtonosna. Sremac je umro 12. avgusta 1906. godine. Od tada pa do dana sahrane, 15. avgusta, kad je telo dopremljeno u Beograd, Politika je Sremcu posvećivala celu naslovnu stranu. Pogrebna povorka krenula je u 2.15 sa beogradske železničke stanice. Na čelu su stupali gimnazijalci, koji su nosili krst, žito i bezbroj venaca. Za njima su išla sva beogradska pevačka društva, pa 16 sveštenika. Iza pogrebnih kola išao je piščev brat Jovan Sremac sa ostalom rodbinom, pa onda, beleže novine, „ministri, akademici, književnici, novinari i ogromna masa sveta“. Povorka se kretala Nemanjinom ulicom do Knez Miloševe, onda do Londona, pa današnjom ulicom Kralja Milana, preko Terazija i Knez Mihailove, do Saborne crkve. Odatle kroz Vasinu, pored Pozorišta, pa današnjim Bulevarom kralja Aleksandra, do Vukovog spomenika pa do Novog groblja.

Bura zbog Nušića

Iako je o sahrani brinuo državni protokol, došlo je do malog skandala: književnik Simo Matavulj, koji je bio predviđen za govornika u Sabornoj crkvi u ime Akademije nauka - nije se pojavio. Opelo je već bilo u toku kad su negde našli Gigu Geršića. Ovaj akademik, čuveni pravnik i čuveni govornik, inače strastveni kockar, nije ni znao da je Sremac umro, jer tih dana nije čitao novine. Doslovce sa ulice su ga odveli u Sabornu crkvu, gde je održao toliko dirljivo posmrtno slovo da su se svi rasplakali!

Docnije, s balkona Narodnog pozorišta, od pokojnika se oprostio Branislav Nušić, rečima koje su ušle u udžbenike govorništva. Besedu je počeo sa: „Je li to tvoja poslednja priča, Stevo? Zar ta čvrsto sklopljena metalna knjiga, zar je to tvoje poslednje delo?“

Nušić se kasnije u Politici narugao Akademiji nauka i otkrio javnosti kako je došlo do toga da govori Geršić. Akademici su se zato obrušili na njega.
6. Petar Kočić: u duševnoj bolnici

Pisac je bio ubeđen da bez razloga „čami među ludama“, a kad je preminuo, sanduk mu je napravio pacijent koji je umislio da je bog

Jedan od najznačajnijih srpskih književnika s početka 20. veka, Petar Kočić, rođen je 29. juna 1877. Studirao je u Beču, živeo potom u Skoplju i Sarajevu, a pred kraj života preselio se u Beograd. Tu je, uoči Prvog svetskog rata, počeo da ispoljava znake mentalne slabosti, pa su ga prijatelji smestili u beogradsku Duševnu bolnicu.

Mentalna slabost

Slučaj je hteo da daroviti hroničar i feljtonista Milan Jovanović Stojimirović 1915. godine u toj bolnici, kod ujaka lekara i upravitelja koji ga ja zaposlio kao sekretara, potraži spas od austrougarske okupacije, pa nam je ostao opis Kočićevih poslednjih dana i smrti.

„Njegovo normalno raspoloženje bila je neka utučenost, izvestan unutrašnji umor, koji je pratila mala nezavisnost misli i mrzovolja; ali on nikada nije gubio izgled čoveka koji misli. Doduše, njegova misao je bila troma i reč mu neizrazita, ali on nikad, ni u danima najvećih kriza, nije mislio sasvim ludački i nikada nije bio komičan, nikada bedan, pa ni kad je izazivao najveće sažaljenje... On je patio od progresivne paralize...“

U leto 1916. Kočićevo stanje se pogoršalo. Stojimirović to objašnjava ovako: pisac sebe nije smatrao bolesnim, još manje ludim; verovao je da je u bolnici zbog nebrige prijatelja, koji ga ostavljaju da „pametan čami među ludama“. Ali drugi jedan pacijent Duševne bolnice, lekar po zanimanju, pratio je medicinsku literaturu, pa je i Kočiću doturio neke knjige, iz kojih je ovaj saznao svu težinu svog položaja - da boluje od progresivne paralize, i da mu leka nema. Klonuo je, predao se. Pao je u postelju 21. avgusta, a već 27. u četiri ujutru bio je mrtav. Sanduk mu je napravio pacijent bolnice, ludak koji je umislio da je bog, a Stojimirović beleži da je bio veseo jer mu je zapao kaput umrlog. Kočićevo telo na čaršavu su položili u sanduk. Oko lica neko mu je poređao cveće „kao što se to čini seljačkim mrtvacima“, a uz obraze „fine, prozirne i čelo žuto, hladno“ stavio je nekoliko krupnih i sitnih jabuka. Pre stavljanja poklopca, niko se nije sagao da poljubi mrtvaca. Samo je jedna ludakinja uzviknula: „Gde ćete takvog čoveka gologlava i bosonoga?“ Petar Kočić u sanduku je ležao gologlav i samo u čarapama.

Šajkača

Stojimirović piše: „Neko otrča i donese jedne nove sobne cipele od crvenog platna, koje žurno navlače... Odjednom - je li to igra slučaja, ćud sudbine, njena logika, ili ludački prohtevi? - Petru Kočiću, velikome Srbinu, meću na glavu prostu srpsku šajkaču... Nas nekolicina, koji razumedosmo taj lepi simbol, zgledasmo se kostrešeni od jeze.“

Austrijanci su bili u Beogradu, bila je okupacija. Svi javni skupovi su bili zabranjeni pa i pogrebne povorke. Sanduk je ne Novo groblje prevezen taljigama. Ispratio ga je samo kočijaš.

7. Kralj Aleksandar: Dočekivan klečanjem

Vladara Kraljevine SHS ispratilo je više od sto hiljada ljudi, a bili su prisutni strani vladari i izaslanici

Aleksandar Karađorđević rođen je 16. decembra 1888. u Cetinju. Na presto Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca stupio je 1921, a ubijen je u Marselju 9. oktobra 1934.

Čovek s buketom

Dok se vozio sa francuskim ministrom inostranih poslova Lujom Bartuom, iz špalira građana istrčao je čovek s buketom cveća i uzviknuo na francuskom „živeo kralj“. To je bio bugarski terorista Veličko Georgijev Kerin, koga su angažovale ustaše.

Telo ubijenog kralja brodom „Dubrovnik“ - istim onim kojim je Aleksandar otputovao - vraćeno je u zemlju. Od Splita do Beograda, zatim, sanduk u počasnoj pratnji putovao je vozom, a narod je kompoziciju dočekivao klečanjem.

U Beograd su na sahranu 18. oktobra stigle brojne strane delegacije, između ostalih i predsednik Francuske Lebren, kralj Rumunije Karol, inače Aleksandrov tast, i lični Hitlerov izaslanik Gering, koji je u jednom trenutku izvukao sablju i pridružio se, marširajući, počasnoj jedinici. Na sahranu su došle i desetine hiljada građana iz cele Jugoslavije, a bilo je pojedinaca, zakletih Jugoslovena, koji su o svom trošku doputovali čak iz SAD da isprate „kralja Ujedinitelja“...

U povorci koja je krenula posle opela u crkvi, ispred kovčega prvo je nošena, na jastučetu, kraljevska kruna. Ta čast je, po protokolu, pripala načelniku glavnog generalštaba Milanu Ð. Nediću.

Defile vojski

Sanduk je bio postavljen na topovski lafet, a za njim su defilovale vojne jedinice koje su poslale Francuska, Čehoslovačka, Engleska, Rumunija, Turska i Grčka. Za njima jedna jedinica naše vojske, pa veterani iz Prvog svetskog rata... a na kraju ovog dela povorke, dva gardijska oficira provela su kraljevog konja. „Nikoga nije bilo u tome času kome suze nisu ovlažile oči“, piše novinar Politike, koja je ispod jedne fotografije mrtvog kralja napisala da je „poslata iz Marselja u Beč telefonom, a iz Beča u Beograd specijalnim avionom“.

Po trotoarima je narod - više od sto hiljada ljudi! - klečao i pobožno se krstio, a kad je u Sabornoj crkvi počelo opelo, i nekoliko stotina pevača na Terazijama zapevalo je „Svjati Bože“.

Vozom je sanduk prevezen u Mladenovac, a odatle „povorkom od preko hiljadu automobila“ do Topole, dok su je nadletali vojni avioni.

Patrijarh je služio opelo, a telo kraljevo u crkvu na Oplencu uneli su seljaci. Na Oplencu je tada Gering video ikonu „Tajna večera“, napravljenu od sedefa, svadbeni poklon jerusalimskog patrijarha Damjana za kralja Aleksandra i kraljicu Mariju. Sedam godina kasnije, kad su Nemci okupirali Jugoslaviju, Gering je poslao specijalnu jedinicu da mu ikonu donese u Berlin. Vratili su je u Srbiju naši obaveštajci 1947.