Donka Špiček, bivša urednica dečjeg programa RTS, preminula je, a iza sebe je ostavila serije „Sivi dom“ i „Zaboravljeni“ programa za decu i mlade, kao i uz čuveno „Laku noć, deco“, uz koje su odrastale generacije.
Poslednji intervju dala je Kuriru, koji prenosimo.
Dobili ste orden od predsednika Srbije Tomislava Nikolića. Šta vam znači ovo priznanje?
- Uvek je čoveku drago kad neko primeti njegov rad. Lepo je što sam dobila priznanje. Meni ne treba podstrek za rad. Celog života radim za decu. Nemam svoje dece. Moja sestra ima sina, koji ima troje dece i oni su moja deca. Imam decu Evrope, što su takođe moja deca. „Radost Evrope“ traje već 46 godina, a ja se s mnogima i danas dopisujem. Stekla sam mnogo prijatelja, a neki danas imaju čak i unuke. Lepo je kad država primeti da neko radi i skrene pažnju javnosti na to. Posle tog priznanja javili su mi se mnogi saradnici s kojima sam izgubila kontakt. Skoro mi je preko pozorišta „Boško Buha“ poslao poruku moj prijatelj Slobodan Svrzić Svrza, koji je bio urednik programa za decu Televizije Sarajevo. On je molio Milorada Mandića Mandu da mi čestita i poruči da još pristojno izgledam.
Stižete li da pratite dešavanja na političkoj sceni Srbije?
- Nemam vremena da se time bavim. Moj posao je da se bavim kulturom i decom.
Kako vam izgleda stanje u srpskoj kulturi?
- Teško. Mislim da se kulturni radnici bore da opstanu i da kultura dobije svoj mesto. Teško nam je ekonomsko stanje, a nije lako ni kulturi. Znate, ne treba kukati nego raditi. Samo rad može da spase i kulturu. Mnogo ljudi je završilo Fakultet dramskih umetnosti i oni prave predstave za decu i odrasle. Snalaze se. Treba se boriti i na neki način odupreti se ovom stanju. Nije lako onima koji se bave pozorištem, muzikom... Vidim da mladi ljudi koji prave filmove odoše za Berlin.
Ostajete večiti optimista?
- Da nisam optimista, ne bih mogla da opstanem. Verujem u ono što radim i pre svega volim svoj posao. Optimizam nam je svima veoma potreban.
Kako vam danas izgleda televizijski program?
- Mnogo mi je teško da otvaram tu bolnu temu. Sve drugo je dobilo prostor u medijima gde bi mogli deci da se obraćaju, a oni koje se obraćaju ne rade to s pravim programom. Bila sam glavni i odgovorni urednik programa za decu i mlade TV Beograd i sa saradnicima uradila veliki broj projekata. Uvek sam birala da saradnici budu bolji od mene. Ostavili smo veliki broj emisija koji bi mogli da repriziraju. Kažu da sadašnja deca neće moći to da razumeju. Nije tačno. Deca su ista, samo smo mi odrasli drugačiji i ne vodimo računa o njima. Televizija pompezno najavljuje da će svako pre podne odvojiti po dva sata za crtane filmove. To nije program. Radujem se što je Ljubivoje Ršumović obnovio „Fore i fazone“ na Radio-televiziji Vojvodine. Pokušavali su da urade „Plavu pticu“ dok je još Timoti Bajford bio živ, ali nisam sigurna da su baš u tome uspeli. Sedam godina je radila dečja televizije Hepi. Nije to moglo više jer je skupa. Onaj što je otkupio tu televiziju, ostavio joj je samo ime. Osim ružnih takmičenja koje prave, ne vidim da uopšte ima programa za decu.
Kako vam se dopada dnevnik koji rade deca?
- Mi samo u našoj redakciji imali pionirski, a zatim dečji dnevnik. Program su vodila deca od petog razreda koji su samostalno radila priloge, što je pravi dnevnik. Današnja deca su sjajna. Međutim, smatram da su zloupotrebljena jer uče tekst koji su napisali odrasli. Radujem se da ih vidim, ali mi ih je žao u isto vreme. Počinju da bivaju starmali.
Nisu za decu dobre ni „Pinkove zvezdice“ i „Ja mogu sve“?
- Ne bih o tome da razgovaram. Zato ponovo i pravim Beogradsko proleće za decu.
Kako će ono izgledati danas?
- Dečje beogradsko proleće prvi put je održano 1972. godine. Festival je nastao u čuvenoj redakciji „Susreti četvrtkom“, koji sam ja vodila. To je bila tribina za mlade Beograđane. Godine 1963, na inicijativu Miroljuba Jevtovića, urednika programa za decu Radio Beograda, formirani su „Susreti četvrtkom“. Oko 2.000 dece je dolazilo u Dom sindikata. Predstavljali smo im razne ljude poput astronauta Germana Titova, Tereškove, kao i američki trio Nil Armstrong, Edvin Baz Oldrin i Majkl Kolins koji je prvi kročio na Mesec. Mogli su da nauče neku novu pesmu i da vide kratke odlomke iz predstava. Najmlađi su imali priliku da za 30 dinara nauče nešto novo. Tako je 1972. u okviru „Susreta četvrtkom“ organizovano prvo Proleće za decu. Pesme smo naručili od najboljih pisaca i kompozitora. Danas što se radi sa decom, da pevaju pesme da su zaljubljeni a ne znaju ni šta je ljubav, nije dobro. Mi nećemo reći da to ne valja, nego ćemo pokazati kako mislimo da treba. U aprilu će biti održan festival i uzećemo pesme iz 1972. koje će za decu pevati odrasli, što će prenositi i televizija. DKC slavi 65 godina i nije u redu da ne radi nešto što je korisno za decu. Ovogodišnja „Radost Evrope“ biće u znaku Nikole Tesle.
Plaši li vas ko su uzori našoj deci kada vidite ankete?
- Ne plaši me. Deci je heroj Novak Đoković. Neka im on bude uzor i kada bi se na njega ugledali, dovoljno bi bilo. Nole je radan, pošten i svestran, a i gde god da se pojavi, govori naš jezik i ne drži samo reket.
Da li ste ga upoznali?
- Nisam imala prilike. Pratim šta radi.
Kako su izgledala vaša druženja sa Desankom Maksimović?
- Desanka mi je bila prijateljica, a i dosta smo putovale zajedno. Uvek mi je govorila da ne pominjem kad se rodila jer je žena iz prošlog veka. Bila je slatka. Sećam se jednog njenog obraćanja našoj deci u Nemačkoj. Govorila im je da treba da upoznaju Getea, a i da čuvaju svoj jezik. Tražila je da pročitaju šta je pisao Vuk Karadžić. Njen svaki rođendan 16. aprila i danas obeležimo.
A Duško Radović i druženja s njim?
- Čuvenu pesmu „Sve što raste htelo bi da raste“ napisao je Duško za „Radost Evrope“, a „Najlepšu mamu na svetu“ na moju molbu za jedan 8. mart. On je bio sjajna ličnost.
Deo radnog veka proveli ste i u Sava centru...
- Pre dolaska na televiziju, bila sam direktorka sektora za kulturu, a jedno vreme i predsednik Izvršnog odbora Festa. Najznačajniji poduhvat u tom periodu odnosio se na angažovanje mladog talentovanog pijaniste koji nije pobedio na prestižnom takmičenju u Varšavi. U goste nam je tako stigao maestralni Ivo Pogorelić. Osam hiljada ljudi je u dva dana uživalo u Pogorelićevom muziciranju.
Idete li do vašeg pozorišta „Boško Buha“?
- Pomognem im kad me zovu. Radim i ništa mi ne fali. Skidam kapu novom upravniku Miloradu Mandiću Mandi što je krenuo u rekonstrukciju, koja će se privesti kraju. Stara je to zgrada i dosta je posla.
Kakvo mišljenje imate o ministru kulture Ivanu Tasovcu?
- Nema potreba da pričamo o njemu. Mogu da vam kažem da je na mojim „Susretima četvrtkom“ svirao kao dečak. Posle toga je otišao za Rusiju.
A o premijeru Vučiću?
- Vučić je veliki borac, što je dobro za Srbiju. Njega mnogi ne razumeju. Treba svi da podnesemo žrtvu. Politika me ne interesuje i lojalan sam građanin.
Kako pamtite Tita?
- Bila sam mlada i pionirka. Bavila sam se gimnastikom, a kasnije i sudila. Moji roditelji su bili sokoli, a ja sam nastavila da radim u Partizanu, savezu za telesno vaspitanje. Učestvovala sam u sletovima za 25. maj i bila na Spartakijadi u Pragu. U lepom su mi sećanju i radne akcije.
Lj. Radanov