Već 40 godina Marina Abramović ekstremnim performansima privlači pažnju. Ove godine napuniće 70 godina, a otkrila je i zašto nikada nije imala dece i čak tri puta abortirala.
Da li ste ikada imali decu?
Ne. Nikad. Tri puta sam abortirala jer sam bila ubeđena da će to biti pogubno za moj rad. Jedna osoba može imati ograničenu količinu energije u telu, a ja želim da je delim s drugima. To je moje viđenje života. To je razlog zašto žene iz sveta umetnosti nisu uspešne kao muškarci. Ima mnogo talentovanih žena. Zašto su muškarci na važnim pozicijama? Jednostavno: ljubav, porodica, deca – sve ono što žena ne želi da žrtvuje.
To ste odlučili još u mladosti?
Da. Naročito zato što sam imala tako užasno detinjstvo. Nisam želela da budem majka. Nikako. Moji studenti su moja deca.
Gospođo Abramović, ove godine ćete napuniti 70 godina. Da li je to razlog za slavlje?
I te kako! U Americi niko ne govori o godinama. Prirediću veliku žurku sa 300 zvanica u Gugenhajm muzeju. Možda ću igrati oko šipke – da vidimo da li mogu da se spustim niz šipku sa vrha muzeja. Još vežbam. Želela bih dugo da živim, da napunim 100...
Da li se plašite da će vas vreme pregaziti?
Prošle godine stalno sam bila u neverovatnom strahu da nemam dovoljno vremena da uradim sve što želim. Pošto sam radila kao luda, krvni pritisak mi je bio toliko visok, da sam mislila da ću dobiti moždani udar. Onda sam otišla u Indiju – u utočište. Provela sam mesec dana u zatvoru koji zovu Sanatorijumom. Ne možete otići, daju vam vrlo malo hrane i stalno ste gladni. Bila sam tamo i tokom božićnih praznika, ali oni ih nisu slavili. Samo smo radili vežbe disanja. Bilo je odlično. Već sam zakazala novi boravak u isto vreme. Ako neko ima 70 godina, treba da bude svestan da je svakog dana bliži smrti. Zato se moraju smanjiti “s.anja”.
Recimo?
Odgovaranje na glupe pozive. Svaki dan dobijamo na stotine mejlova.
Isplanirali ste već svoju sahranu: ne jedan, nego tri kovčega i tri sahrane – u Beogradu, Amsterdamu i Njujorku. Da li ostajete pri tome da jedna bude u Beogradu?
Ne. Otkako su mi roditelji umrli, odustala sam od te ideje. To nije zemlja koju ja poznajem. Ja se ne osećam ni kao Srpkinja, ni kao Crnogorka. Ja sam Eksjugoslovenka. Potičem iz zemlje koje više nema.
A kao dete, kad ste imali pet-šest godina, proveli ste godinu dana u bolnici.
Zbog pogrešne dijagnoze. Mislili su da imam hemofiliju, ali je bila reč o jednoj drugoj bolesti sa dugim, dugim krvarenjima. Kad sam dobila prvu menstruaciju, to je prestalo.
Zašto godinu dana?
Zato što sam živela u Jugoslaviji. Nije mi bilo tako loše. Svi su mi kupovali poklone i bili fini prema meni. Kod kuće je bilo loše. Majka me je često tukla i svuda sam imala modrice. Takođe su me ošišali kad sam bila mala.
Vi još nosite dugu kosu...
Da povratim moć. Oni su je spalili. Ali moram priznati da mi je moj izdavač rekao da više ne smem da pričam o svom detinjstvu, jer mi autobiografija izlazi na jesen. Obećala sam mu.
Zašto ste nastavili da živite s majkom sve do tridesete?
Zato što u komunizmu nije bilo stanova. U to vreme, prijavljivala sam se na razne poslove – u pošti, farbala sam podove, prala sudove. Život kod kuće bio je najjeftiniji. Bilo je vrlo uobičajeno da i tri generacije žive pod istim krovom.
Nakon retrospektive u MoMa muzeju 2010. vaš život se potpuno promenio.
Kad sam sedamdesetih počela da se bavim performansom, mislili smo da je 30 posetilaca veliki broj. 200 i 250 – fantastičan! A u MoMA je došlo 750.000 ljudi! Moja publika se potpuno promenila. To nije obavezno publika koja posećuje kulturna dešavanja. Ima tu poljoprivrednika, domaćica, dece, političara, ljudi raznih profesija. Javnost je postala moj rad. Stojim iza, a ne ispred i dajem samim ljudima alat uz pomoć kog će sami izvesti performans.
Kako to treba da funkcioniše?
Kao organizovani koncert. Ljudi obično dođu da vide nešto i onda odu. Međutim, u 21. veku nemaju želju da gledaju pasivne stvari. Žele da budu deo nečega, da nešto iskuse, osete povezanost s drugima.
Vreme igra centralnu ulogu u vašem radu. Zar tokom performansa nemate utisak da protiče sporo?
U trenutku kad pomislite tokom performansa “Koliko dugo ovo moram da radim?”, izgubili ste. Vaša koncentracija je izgubljena. To odmah oseti i publika – nanjuši da ste uplašeni i da u vama ima sumnje. U performansu ste iznova i iznova išli do sopstvenih granica. Dozvolili ste publici da vas maltretira, gotovo čupa za kosu. To je razlika između teatra i performansa: u pozorištu je krv kečap, a u performansu je prava.
Oni žive u Njujorku, gradu koji živi neverovatno brzo, a na vašem performansu u MoMA sedeli su u tišini celog dana.
To je nešto najteže što sam uradila. Pripremala sam se za to godinu dana. Ljudi ne razumeju šta znači kada se ne pomeraš tri meseca. To je pakao. Ranije sam morala da promenim sopstveni metabolizam. Samo noću sam pila vodu, da danju ne bih morala da idem u toalet, nisam ručala, samo sam malo doručkovala i jela laganu vegetarijansku večeru. Na to sam morala da navikavam svoje telo. U 62. to je bilo vrlo teško.
Zbog umetnosti i gladujete?
Da, redovno, to je moje “veliko spremanje”. Ne treba da stalno čistimo kuću, nego naša tela. To je naš najvažniji dom. Pet ili šest dana mesečno samo pijem vodu, ne jedem, ne pišem, ne radim ništa.
Izgledate 20 godina mlađe nego što jeste, a toliko mučite svoje telo.
Moj lekar kaže da su mi i krv i unutrašnji organi mnogo mlađi. Verujem da je to zato što toliko volim život, volim ljude. Moja majka je bila vrlo aktivna žena. Penzionisala se u 62. i u 86. umrla užasnom smrću od potpune demencije. Promenila je život od aktivnog do potpuno pasivnog. Ja ću da umrem radeći, a ne dok sedim ispred glupog TV-a. Ljude ubija penzija.
Da li je radoznalost fontana mladosti?
Jedina osoba koja je luđa od mene i kojoj se divim svim srcem je Zuzan Zontag. Uvek je bila izuzetna. Išla u najbolje barove, vozila se Nju Džerzijem, da čuje neki pank bend. Onda znate šta se dešava u svetu. Ja ne izlazim noću. Volim jutra.
Da li to znači da ne pijete alkohol?
Nikad. Ne volim ni ukus ni miris. Moj porok je čokolada, ne alkohol. Ne dobra čokolada, nego ona loša, sa mnogo šećera i kakao putera.
Vrlo ste strogi prema sebi – šta očekujete od publike?
Oni koji dolaze, moraju prvo da predaju svoj telefon, kompjuter, sat, sve. Onda dobiju slušalice koje prikrivaju sve druge zvukove. To je trenutak transformacije: od posmatrača do učesnika.
Bez kompjutera, bez telefona – to je mnogim ljudima vrlo teško.
Videla sam mnoge Japance koji su stavili slušalice, slušali i rekli: “Nešto ne radi, ništa se ne čuje”. Onda sam im objasnila o čemu se radi – o tišini. Poludeli su! Dovlačili su svoje prijatelje, koji su dovodili svoje prijatelje... Ta deca nikad nisu iskusila pravu tišinu. Uvek se negde čuje muzika, ili nešto drugo. Moja publika je zaista veoma mlada – većina je u dvadesetim. Rade vrlo jednostavne stvari. Onda dobiju jednostavne zadatke – stani, sedi, lezi. Onda broje zrna pirinča i sočiva. Potpuno zanimljivo: pošto, baš kao što brojite i sortirate zrna pirinča i sočiva, tako se bavite i svojim životom. Svako to radi drugačije. Traje satima.
Kako to mislite? Živite onako kako brojite zrna pirinča?
U početku se zabavljate. Onda ste potpuno frustrirani jer ih ima previše. Onda ćete biti besni. Izgubićete koncentraciju i poludeti. Ali kad prođete kroz sve te faze i počnete pravilno da dišete, vaš um se stabilizuje i dobijete rezultate. Ako uspete da brojite i sortirate zrna pirinča i sočiva, ovladali ste životom. To je upravo to: disciplina, samokontrola, koncentracija.
Svet umetnosti vas optužuje da se više ne bavite umetnošću, da ste “Nju ejdž”.
Nisam zainteresovana za “Nju ejdž”, ne znam ni šta to znači. Ono što me zanima je svest o tome kako se ljudi menjaju.
Napadaju vas i zbog vaše bliskosti sa svetom mode.
Već sedam godina nisam kupila ni jedan komad garderobe - sve dobijem besplatno. Ranije nikad nisam imala novca za ze stvari. A sada da to ne nosim? Izvinite. Sve što vidite na meni dali su mi drugi. Doduše, čizme koje su mi bile potrebne sama sam kupila u Njujorku.
Da li volite što živite ovde?
Energija je neverovatna. Morate da budete u Njujorku, a onda napustite grad i ponovo mu se vratite, jer vas u suprotnom pojede. Da li znate da je celi taj grad napravljen od granita? Da mu ništa ne pobegne. Probudite se ujutro i radite kao ludi i onda sledećeg dana isto tako. To se nikad ne završava. Svi žive u toj buci.
To može biti i fatalno.
Ne želim da umrem u Njujorku. Kad pokušam sve i kad se umorim, otići ću u manastir u Indiju. Date im novac i oni se brinu o vama. Imaju divne crvene pande, luda sam za njima. I koalama. Oni čine srećna jutra. Ali neću da umrem ovde kao oni, kako ih zovete? – “Starci”. Ovde ako ste stari, kao da ste prljavi.
Terate publiku da osluškuje tišinu. Šta za vas to znači?
Za mene, to nije prostorni mir oko mene, nego mir uma. Ako uspete da uđete u taj misaoni prostor, to je prava tišina. Divni Tibetanci imaju reč za to – zovu ga “bićem kao takvim”. To znači da je prazno, ali prepuno značenja. To nije praznina bez sadržaja. Kada dostignete tu mentalnu tišinu, dobijate priliku da razumete smisao života. To je tišina za mene. Ali to nije lako.
Spiegl/B92