EKSKLUZIVNI KURIROV OLIMPIJSKI SERIJAL - DUŠAN I OGNJEN FILIPOVIĆ: Živeli smo za kajak

Privatna Arhiva

Kada sa Ognjenom Filipovićem, sinom jugoslovenskog kajakaša i olimpijca Dušana, pričate o iskustvima sa Igara u Sidneju i Atini, na kojima se nadmetao, osetićete ogroman ponos.

Kada priča o pokojnom ocu, Dušanu, učesniku Igara u Minhenu Ognjen ne propušta priliku da kaže:

"Ćale je bio veoma uspešan i u vreme kada se takmičio imao je dva ozbiljna konkurenta, Milana Janića (sa kojim je na Mediteranskim igrama uzeo srebro) i Mirka Nišovića. Bio je zaljubljenik u kajak i sećam se da mi je pričao, kako je teroristički napad u Minhenu, kada je poginulo 11 izraelskih sportista, bio jako veliki udarac za sve u olimpijskom selu. Mogu slobodno da kažem, da su Dušanovi rezultati ono što je i mene guralo u čamac, jer sam kao mali probao više sportova. Sada znam da sam sa ozbiljnim veslanjem počeo kasno", kaže Ognjen.

Privatna Arhiva 

Dok priča o rezultatima i tome, kako je posle Janića, Ljubeka i pauze od jedne decenije postao prvi finalista nekog velikog takmičenja Ognjen kaže:

"Nisam kroz priče shvatao koliko su Igre veliki izazov. Radio sam ono što volim i odmah posle vojske kada su treninzi postali ozbiljniji a rezultati bolji shvatio da imam potencijal, ali da od veslanja ne mogu da živim. Danas je bar to mnogo bolje, jer se tačno zna koliko vredi koji rezultat i svi koji sednu u čamac imaju pred sobom saznanje šta im donosi uspeh na velikom takmičenju. Kada sam se ja takmičio sve je bilo dosta amaterski, dokazivao sam se ocu Dušanu i sebi želeći da ga nadmašim."

Privatna Arhiva 

A onda...

„Onda sam se 1997. u Kanadi plasirao u finale Svetskog prvenstva, a godinu dana kasnije uzeo medalju i normu za Olimpijske igre u Sidneju. Sećam se da me je otac tada hrabrio da pokušam da odem na Igre, iako smo obojica znali da će to biti ne samo sportski već i finansijski napor. Radili smo, išli na takmičenja i došlo je vreme da se krene u Australiju.“

Privatna Arhiva 

Je li Sidnej promenio odnos prema velikim takmičenjima?

"Svakako, iako moram da priznam da mi u momentu kada smo se plasirali u Sidnej to i nije bilo prilično važno. A opet, kad smo otišli tamo, sve se promenilo. Atmosfera, otvaranje, plasman u finale... To treba doživeti, iako su trke na Igrama, lakše nego na veslačkim takmičenjima u Evropi ili svetu, jer mnogo postava ne izbori normu za Igre. Mesec dana smo bili u drugom delu sveta i uživali do povratka u tužnu realnost kajaka kod nas. Teško mi je bilo što sam tamo išao bez oca.“

Privatna Arhiva 

Posle Sidneja na red je došla i Atina?

"I mnogo toga između, pa i to da sam hteo da prestanem sa takmičenjem. Onda smo Nikola Zorić i ja opušteno bez pritisaka izborili plasman u Atinu i tamo imali peh, jer nismo ušli u finale. Ali sve to nije toliko, bitno koliko činjenica da smo se spremali bez novca.“

Privatna Arhiva 

Peking je izostao.

"Nažalost. Sve je teklo kako treba do 13. februara 2007. godine. Trenirali smo, a tate sledećeg dana više nije bilo. Umro je. Mi smo nastavili još malo dok nas je nosio motiv da se dokazujemo. Nismo uspeli i ja sam se polako povukao iz te priče. Danas jedan od mojih sinova Strahinja sa 11 godina ima dobre rezultate i podseća na deda Dušana i mene."

Privatna Arhiva