Ne tako često se desi da otac i sin istovremeno budu na Olimpijskim igrama. To se u Londonu pre četiri godine dogodilo Miroslavu i Aleksandru Aleksiću – stariji je tamo bio kao trener, a mlađi kao kajakaš.
Miroslav: „Išao sam kao trener četverca, a Aleksandar je bio takmičar.Igre su sigurno najveći sportski događaj za sve osim možda za fudbalere. To je ogroman izazov za svakog sportistu i svi bi da baš tu budu najbolji. Činjenica je da se sportski ciklusi i planovi prave za period između dveju Igara. To dovoljno govori o značaju takmičenja o kojem pričamo. Čitav svet je 15 dana usmeren samo ka tome. „
Aleksandar: „Olimpijske igre su svakom sportisti inspiracija, motiv... To je poseban osećaj, nemoguće je na to se navići. Ja sam im pristupio veoma odgovrno“
Za razliku od Aleksandra koji se takmičio na Igrama u Londonu, Miroslav je zbog povrede Igre iskusio samo kao trener.
Mirosalav: „Bio sam kandidat za Igre u Seulu, ali zbog povrede nisam putovao. Prazninu koja je u meni zbog toga nastala, popunio je Aleksandar koji se plasirao na Igre u Londonu. Sa druge strane i ja sam što kao trener, što kao čovek kojie je i finansijski mogao da pomogne savezu bio na licu mesta.“
Aleksandar: „Ja nisam bio zadovoljan rezultatom i odmah posle takmičenja u Londonu vratio sam se kući. Kod nas kajakaša situacija je malo specifična, jer zbog potrebe za jezerom, takmičenje je malo izdvojeno do ostalih. Tako da nisam ni imao pšrilike da se družim sa nekim van kajaka“.
Aleksić se sa mnogo optimizma spremaju za put u Rio, Miroslav da radi, a Aleksandar da navija.
Miroslav: „Mislim da imamo velike šanse za dobar rezultat u kajaku. Realno je da se plasiramo u šest ili sedam finala i da osvojimo najmanje dve, tri medalje.“
Aleksandar: „Mislim da je priča o mnogo medalja, sasvim realna. Videćemo. Znam samo da mi je teško da posmatram takmičenje, kao navijač, mnogo je emocija. Ali šta sad, neko mora i da navija“.