PREŽIVEO SAM HRVATSKU OLUJU: Vozio sam između leševa trudeći se da ih ne pregazim

Oko 6.000 Srba proteranih iz Hrvatske tokom Oluje 1995. napravilo domove u opštini Zemun. Zahvaljujući njihovoj ali i marljivosti sapatnika iz BiH i sa Kosova za nepune dve decenije izgled ovog mesta potpuno je promenjen

Naselje Busije u beogradskoj opštini Zemun, iako planirano da bude deponija, postalo je dom za oko 6.000 izbeglica iz Hrvatske koji su se tu naselili nakon vojne akcije „Oluja“!

Ove nesrećne ljude, koji su došli iz Slavonije, Kninske Krajine, sa Banije, Korduna, iz Dalmacije, činjenica da su izgubili sve što su imali nije obeshrabrila u želji da prevaziđu ratne traume i pokušaju da izgrade novi život.

Skromni i srećni

- Kad sam s porodicom 1998. došao u Busije, ovde nije bilo ničeg. Zajedno smo gradili kuće. Ja sam pomogao u gradnji barem 30 domova. Tako i ostali! Svi smo radili zajedno. Imali smo mnogo problema oko dovoženja materijala, mašine su se kvarile, nismo imali osnovne stvari, ali sve smo prevazišli. Kasnije smo ovde doveli rasvetu, struju, vodu, telefon i izgradili puteve. Muka nas je spojila, ali ponosan sam na ono što smo uradili - kaže za Kurir Ilija Vezmar, koji je iz mesta Pakovac u zapadnoj Slavoniji izbegao u Srbiju zajedno sa suprugom i dva sina.

Najveće izbegličko naselje u Srbiji nastalo je 1997. na zemljištu PIK „Napredak“, koju je opština Zemun isparcelisala i prodala izbeglicama po ceni od 400 nemačkih maraka po aru. Pre rata u Hrvatskoj tamo se, osim zaraslih njiva i oranica, nije nalazilo ništa, pa je čak jedno vreme planirano da se na taj prostor izmesti deponija s Batajničkog puta.

Međutim, marljivošću izbeglica, mahom iz Hrvatske, ali i iz BiH i sa Kosova, za nepune dve decenije izgled ovog mesta potpuno je promenjen.

Između skromnih kuća s baštama punim voćki i raznobojnog cveća otvorene su prodavnice, pekare, mehaničarske radnje, podignuta je crkva...

Meštani kažu da su srećni, iako žive izuzetno skromno.

Sve sami gradili

- U Busije sam došao iz Korduna. Ovde sam kupio šest ari placa za 2.500 maraka. Sve smo izgradili sami, ali zahvalan sam Srbiji što nas je primila - kaže za naš list Mirko Rkman, kome je prilikom čišćenja mina u Slunju kod Korduna poginuo sin od tek 19 godina.
- Poginuo je na Uskrs. Sanjao sam tog dana da oko mene padaju mine, vikao sam: „Čuvajte se, dečki“ - tužno se priseća Mirko, koji je tokom „Oluje“ izbegao u Srbiju.
- Bio sam u jedinici, supruga je na traktoru sa svojom starom majkom krenula pre mene. Pošao sam posle nekoliko dana za njom, u autu sam vozio dva deteta, rođakove sinove, kad su avioni počeli da nas gađaju... Sakrio sam ih ispod mosta. Video sam ljude kako umiru oko mene... Na putu do Srbije video sam leševe, prolazio sam kolima između njih, trudeći se da ih ne pregazim. Te scene nikad neću moći da zaboravim - sa uzdahom zaključuje Mirko.