Istraumirani: Od 4. do 9. avgusta 1995. čak 250.000 Srba u Hrvatskoj napustilo je domove bežeći od hrvatske vojske glavom bez obzira.
Kada smo tog 5. avgusta 1995. ostavili domove i sve što smo imali, mislili smo da je to privremeno i da ćemo se brzo vratiti. Poneli smo samo osnovne stvari, oko 100-200 maraka, koliko smo mogli da prikupimo, letnje stvari i igračke za decu. Niko nas nije pripremio na ono što ćemo doživeti: glad, smrt, stradanje, neizvesnost, očaj...
Ovo za Kurir priča Marija Milijuš, koja je sa suprugom, ćerkom i sinom, ali i ostalom rodbinom iz mesta Kistanje kod Knina pre tačno 21 godinu krenula iz Hrvatske i nikada se više tamo nije vratila.
- Vojska nam je rekla da se moramo povući u Liku. Svako je uzeo šta je mogao na brzinu i traktorom ili automobilom krenuo u dugačku kolonu. Nismo znali ni gde idemo, ni šta se dešava - priča Marija.
Nedužni stradali
Tokom celog putovanja vladao je strah. Muslimani i Hrvati su s brda napadali kolone koje su se kretale ka Republici Srpskoj. Nedužni su stradali.
- Umirala sam od brige zbog ćerke koja se nakon udaje preselila u Benkovac. Njeno dete je bilo staro jedva godinu dana. Nismo znali šta se s njom dešava. Usput smo čuli za mnoge zločine. Plašili smo se da li je živa - dodaje ova nesrećna žena.
Kako kaže, sem straha i tuge za životom koji su ostavili za sobom, tokom puta, do Petrovca u Republici Srpskoj, neprestano ih je morila glad.
- Za dva dana imali smo samo jedan obrok. Hleb i šunku koje su podelili s nama neki nepoznati ljudi usput. Hranu smo dobili tek kad smo stigli u Petrovac. Tamo su delili vruć hleb. I sada imam ožiljak od opekotine koju sam tamo zadobila dok su se gladni otimali oko hleba - priseća se Marija, koja je, kako kaže, počela da diše tek kad se spojila s ćerkom i njenom porodicom. Novi dom ona je našla u naselju Busije, u beogradskoj opštini Zemun.
U ovom najvećem izbegličkom naselju u Srbiji, gde živi oko 6.000 izbeglih tokom Oluje, stanuje i Nevenka Opsenica (86), poreklom iz okoline Benkovca. I ona je u Srbiju došla s porodicom, bežeći od agresije hrvatske vojske.
- Stvari koje smo mi doživeli teško se mogu prepričati. Svako od nas može roman da napiše o patnji, bolu, strahu i hrabrosti. Rat iz čoveka izvuče ili najbolje, ili najgore. Kada napustiš sve što si imao i shvatiš da više nemaš nijednu kašiku, život prima drugu dimenziju. Posle toga ga više nikad ne vidiš istim očima kao pre - dodaje ova hrabra žena.