NIŠ - Penzionisani rudar iz Jelašnice kraj Niša Ilija Čolović sa 103 godine jedan je od najstarijih stanovnika naše zemlje i najstariji je rudar na Balkanu.
Čolović je rodjen 19. novembra 1913. godine u okolini Drniša u Dalmaciji, u Jelašnicu se doselio 1946. godine, a uprkos teškom rudarskom poslu, deda Ilija, kako ga svi u selu zovu, odličnog je zdravlja, za koje su kako kaže zaslužni dobri geni i način života.
Goste dočekuje na vratima i bez muke priseća se značajnih dogadjaja u životu - polaska u školu, odlaska u Celje u vojsku, prvog silaska u rudarsko okno, ženidbe, rodjenja ćerke i sina. Naveo je da je rudarskim poslom počeo da se bavi sa 18 godina, po uzoru na oca i petoricu starije braće.
"Penziju sam stekao radeći više od tri decenije u rudnicima širom nekadašnje Jugoslavije - Ibarskim rudnicima, Trepči, Kopaoniku, Jelašića brodu i u rudniku u Jelašnici. U penziji sam od 1964. godine", rekao je Čolović. On je rekao da je radarski posao u vreme kada se njime bavio bio "izuzetno težak i opasan", da su se često dogadjale nesreće.
"Moje kolege su stradale zbog nepažnje, otrovnih gasova u jamama, loše opreme. Pre rata nisi smeo nikome ni da se žališ na težak posao, niti da tražiš veću platu. Odmah bi dobio otkaz", naglasio je Čolović.
Kako je dodao vlasnici Ibarskih rudnika su u znak odmazde zbog toga što su zaposleni zatražili povišicu od dva dinara sve rudare iz dve smene zaključali u okno.
"Držali su ih zatvorene deset dana bez hrane i vode. Kad su ih pustili svi su bili polumrtvi, a među njima je bio i moj stariji brat. Srećom ja sam bio u trećoj smeni koja je bila slobodna", izjavio je Čolović i dodao da se pokušaj dobijanja veće plate završio otpuštanjem svih rudara i njihovim ukrcavanjem uz pratnju 250 žandara na prvi voz koji je naišao.
Čolović je kazao da je rad u rudniku u Jelašnici bio veoma težak, jer se ugalj kopao ručno na dubini od 200 metara, na visokim temperaturama sa malo vazduha, a da su rudari radili u donjem vešu i čizmama prekidajući rad samo onda kad je trebalo izbaciti znoj iz čizama, ali uprkos tome "niko nije radio na silu" već su se takmičili ko će iskopati više rude.
Čolović je rekao da je posle Drugog svetskog rata u rudniku u Jelašnici radilo od 600 do 700 ljudi, uglavnom iz okolnih sela, ali i prostora čitave nekadašnje Jugoslavije. Plate su bile dobre, a rudari su odmah nakon zapošljavanja dobijali stan u rudarskoj koloniji.
Sin Ilije Čolovića, Zoran (68) prisećajući se tih dana kazao je da je Jelašnica sve do zatvaranja rudnika 1965. godine bilo najnaprednije selo u ovom delu zemlje i da je već 1946. imalo svoj bioskop i veliku salu u kojoj su se održavale različite proslave poput proslave Dana rudara, kao i Nove godine...
Čolovići objašnjavaju da se nakon zatvaranja rudnika sve promenilo. Mladji rudari su otišli iz Jelašnice u potrazi za poslom, a u selu su ostali samo penzioneri.