BUSIJE - Jaka je veza sa rodnim krajem, ali je realnost neumoljiva. Opstanak i život u Hrvatskoj za Srbe su nemogući i danas, nema tamo srpske budućnosti za naše potomke.
Glas crkvenog pojanja, opela za sve one Srbe koje su stradali u ratovima na prostoru bivše SFRJ, lomio je tišinu. Plamen sveće u ruci gasile su suze starice slivajući joj se kroz uvele obraze. Plače za sinom. Ubili su ga Hrvati 3. avgusta 1995. godine pred njenim očima. Za nju je „Oluja“, hrvatska vojna akcija koja je istrebila Srbe iz Knina i okoline, samo dan kad je izgubila sina. Ćerka je teši. Unuk je grli. A ona još glasnije plače…
„Upali mi, Miro, tu sveću… Za mog Rada, da ga Bog vidi gore na nebu, da ga pazi“, jecajući kaže strica ćerki. Jecaji se čuju za Miljenka, Obrada… Sveće pale za Radmilu, Persu… Nema mržnje, samo gorčina i bol. I slične sudbine, priče, većine koji danas žive u najvećem izbegličkom naselju u Srbiji — Busijama, gde je sinoć obeležena 21 godina od progona srpskog naroda iz Hrvatske 5. avgusta 1995. godine. Naziv „ljudi iz traktorske kolone“ zauvek će ostati drugo ime za sve njih.
Milorad Kalanj pre 21 godinu imao je 37 godina. Porodicu… Živeo je u Hrvatskoj u Lici… A onda su se dojučerašnje komšije pretvorili u neprijatelje. Istrebljenje Srba iz Hrvatske je počelo, a sa ženom je krenuo u takozvanoj „traktorskoj koloni“ put Srbije. Danas u narodnoj nošnji svojih predaka, pokušava da očuva tradiciju kroz pesme i običaje svoga kraja, kao član KUD „Krajina“. Srbija je njegov drugi dom.
Poreklo i običaje ne može niko da im oduzme pa ni hrvatski progon- Sada je dobro“, kaže Milorad uz dubok izdah. „Stambeno sam rešen, zaposlen, zdravi smo… I eto“, priča i sleže ramenima.
U rodni kraj ide, ali ne često. Kad se stigne. Stanarsko pravo nad stanom u Hrvatskoj još nije regulisao, kuću u selu obnavlja, ali iz sopstvenog džepa.
„Ne može se zaboraviti to što se preživelo, to zauvek ostaje u sećanju… Deca su mi bila mala, sin prvi razred, ćerka peti. Srećom, bili su u Beogradu kod tetke kad je sve to krenulo, pa nisu videli i preživeli ono što smo mi“, kaže Kalanj, čije bore na licu nisu bore starosti, već bore za koje se u narodu kaže da ih je isklesao sam život.
Njegov sin Miloš, sada ima 28 godina. Iako nije bio u koloni on i sestra su iz Beograda, objašnjava sa istim strahom, slušali i pratili šta se dešava, misleći samo na jedno — da li su roditelje videli poslednji put kad su odlazili iz Hrvatske.
„Jaka je veza sa rodnim krajem, ali je realnost neumoljiva. Opstanak i život u Hrvatskoj za nas Srbe su nemogući i danas. Divim se svima onima koji su se odlučili da se vrate, ali sam apsolutno siguran da tamo, za njihove potomke, nema srpske budućnosti. Lako je srbovati u Srbiji, i to često kažem, jer kada kao KUD gostujemo u krajevima gde žive Srbi, vidim kako se živi. Bake koje plaču svaki put kada nastupamo, sećajući se prošlosti, života pre rata. Ali, to je samo trenutak, jer mi se vraćamo našoj realnosti, a oni ostaju u svojoj. Kao da postoje dve realnosti za Srbe iz Hrvatske — ona u kojoj oni koji tamo žive, istrajavaju, i mi koji smo ovde“, rečit je mladi Kalanj.
Milorad Zagorac tada je bio mladi vojnik JNA. Službovao je u Makedoniji i to sa prijateljem iz susednog sela, Hrvatom. Istim vozom su se vratili, u isti dan, kući.„Iz vojske sam došao u rat. Sa svojim drugarom sam se već drugi, treći dan gledao kroz nišan…“, govori Zagorac. Dok prepričava detalje gleda u nebo, stavom odaje da su mu misli vraćene u vreme od pre dve decenije.
On nije siguran da je tačna krilatica da je vreme najbolji prijatelj zaboravu.
„Toga nema. Posebno kako se stari. Kada si mlađi, nekako lakše podnosiš sve nesreće koje te zadese, kako bivaš stariji, više se sećaš, emocija te više vuče ka rodnom kraju. Naviru sećanja iz detinjstva, kako si rastao, sa kim si drugovao…“, setno govori Zagorac, koji je zasnovao porodicu u Srbiji i tako se trajno opredelio gde će ubuduće pripadati.
„To je za mene završena priča. Ja ne vidim zajednicu Srba i Hrvata tamo. Suživot. Niti želim da zaboravljam, niti da opraštam“, pomalo ogorčenim tonom zaključuje on.
Najmlađi u toj družini je Miloš Šipka, ima samo 18 godina. Rođen je ovde, ali rodni kraj svojih predaka oseća kao svoj. Miloš nije mnogo razmišljao odgovarajući na pitanje da li on, s obzirom na godine, shvata šta se desilo?
„Da, shvatam! Čudna je situacija. Ljudi koji su ovde završili… Ne znam kako da objasnim… Osećam, eto!“, kratko i zamišljeno kaže mlađani Miloš u nošnji iz Bosanske krajine.
Jedno je sigurno, rat i hrvatska vojna akcija „Oluja“ možda jesu zauvek fizički proterali Srbe sa njihovih ognjišta, ali nikada neće uspeti da isteraju uspomene tih ljudi koji su rešeni da ne dozvole da se njihovo poreklo zaboravi. Iz tih ljudi zrači ponos.