7 priča iz nekadašnje srpske štampe

Prelistavamo beogradske dnevne novine objavljivane između 1914. i 1941. godine i podsećamo na njihove priče

1. A onda je cepelin leteo nad Beogradom!

Prolazak nemačke vazdušne lađe „Grof Cepelin“ nad Srbiju 16. oktobra 1929. godine bio je pravi spektakl, koji je privukao veliku pažnju

Cepelin, ili dirižabl, letelica je lakša od vazduha koja se sastoji od velikog duguljastog balona ispod kojeg je zakačena gondola za putnike i motor s propelerom koji dirižabl pogoni napred. Upravlja se krmom.

Katastrofa prekinula let

Do katastrofe najvećeg među njima, dirižabla „Hindenburg“, 1936. godine, bili su popularni u svetu, a onda su ih istisnuli mnogo bezbedniji i brži avioni.

Nemački dirižabl „Grof Cepelin“ 4. septembra 1929. okončao je putovanje oko sveta. Let je trajao devet dana, 20 sati i 23 minuta, a u njemu je bilo 40 članova posade i 14 putnika. Šest nedelja kasnije, „Grof Cepelin“ iz Beča se uputio na promotivni let ka Mediteranu, i na tom putu 16. oktobra nadleteo u rano jutro i Beograd.

„Dakle, samo manji deo Beograđana bio je u iščekivanju, kad se oko šest i po časova pre podne u daljini prema Avali iz sivkaste jutarnje magle pojavila najedanput jedna krupna silueta, koja je naglo postajala sve veća i sve jasnije ocrtavala trup vazdušne lađe, već dobro poznate iz ilustracija i s bioskopskog platna. Malo zatim zatreštala je vazduhom lupa motora, koja je bila sve jača ukoliko se lađa sve više približavala Beogradu. Zaista je to bila prava lupnjava, koja ije imala nikakve sličnosti sa čegrtanjem običnih i poznatih avionskih motora.

Kad je ‚Graf Cepelin‘ opisao prvi krug nad Beogradom, leteći dosta nisko, od te lupe zatresli su se mnogi prozori i mnogi Beograđani koji su još u dremežu završavali poslednje ostatke noćnih snova skočili su iz kreveta.
- Graf Cepelin!

Pootvarali su se prozori, svet je istrčao na balkone i dvorišta“, pisalo je Vreme.

Pola sata zabave

Politika je bila opširnija: „Neki nisu imali vremena ni da se obuku čestito. Natakli su šta bilo: ko samo pantalone preko spavaće košulje, ko zimski kaput, ko kakav bilo ogrtač. Bilo ih je koji ništa nisu ni oblačili, već su samo navukli papuče i onako u pidžamama istrčali na balkone i u dvorišta (...) Oni koji su bili dovoljno hladnokrvni pa gledaju i oko sebe a ne samo put vazdušnog gosta mogli su videti neverovatno zanimljive slike. Na jednom balkonu stoji pun gospodin s velikim trbuhom. Bos je i gologlav. Na sebi ima samo dugu jutarnju haljinu, koju je preko pojasa zavezao nekakvom vrpcom. A u rukama drži veliki dvogled i posmatra cepelin. Malo dalje, dole na ulici, skupilo se nekoliko žena sa zapregačama. Izletele su iz kujne. Jedna još drži u ruci lonac s kojim je zahvatala vodu...“

I Pravda je ovom događaju posvetila celu stranu: „Gospodarila je radoznalost i zadovoljstvo što se najzad videla jedna od najvećih i najsavršenijih vazdušnih lađa u svetu...“

Cepelin je iznad Beograda došao sa zemunske strane, leteći na visini od 300 do 500 metara. Preletevši Savu, uputio se ka Banjici, tu napravio zaokret, prošao iznad centra Beograda i Kalemegdana, napravio novi zaokret iznad Bežanije, i u povratku preko Savamale i Slavije uzeo pravac kojim danas ide auto-put: niz Dunav do Požarevca, a onda uz Veliku Moravu ka Nišu... Ceo ovaj spektakl trajao je oko pola sata.

2. Novine u službi vlasti

Atentat u Sarajevu uplašio je Srbiju, pa je Politika objavljivala priče o Principu i Čabrinoviću kao fantastima i anarhistima

Atentat na austrougarskog prestolonaslednika Franca Ferdinanda, na Vidovdan 1914. u Sarajevu, iznenadio je političke krugove u Beogradu. I uplašio!

Delo pojedinca

Već u prvoj vesti, objavljenoj u Politici, ističe se da Srbija kao država sa ovim činom nema ništa: „I da nisu njih dvojica još na prvome saslušanju rekli da za njihove namere niko nije ništa znao, to se već moglo naslutiti. Jer atentatori ove vrste, na javnim svetkovinama i paradama u masi sveta, uvek su delo pojedinca, ma koliko se oko njih mučilo pronaći zavere i pohvatati ‚zaverenike‘.“

Drugog dana objavljene su pojedinosti o Gavrilu Principu i Nedeljku Čabrinoviću, sračunate na to da ih javnosti predstave kao fantaste ili da ih kompromituju.

Za Principa piše da je „slabunjav, povučen u sebe samog, ćutljiv“ iz sarajevske gimnazije bio izbačen zbog učešća u nekom đačkom protestu, i da je zato prešao u Beograd. Na početku Balkanskog rata 1912. on je „otišao u Prokuplje, gde je bio glavni logor naših dobrovoljačkih četa. Tamo su ih ponovo pregledali i Gavro Princip bio je ponovo odbijen kao nesposoban za rat. Očajan i utučen vratio se on u Beograd i postao još ćutljiviji i još povučeniji.“

Za Čabrinovića je objavljeno da je anarhista koji je neopaženo došao u Beograd, ali da tu nije uspeo da nađe prijatelje.
„- Lako je tebi biti socijalista, pa i anarhista, govorili su mu drugovi u Sarajevu, kad je tebi otac Vaso Čabrina! (...)

Jer ime Vasa Čabrine i suviše je poznato u Sarajevu. Pošto je sedamnaest godina držao prostitutsku radnju i činio razne usluge krupnoj i sitnoj gospodi, Vaso Čabrina je materijalno propao. Tada mu je data koncesija na mlevenje kafe. To je bila tobož radnja a u samoj stvari Vaso Čabrina je imao dužnost da što češće navraća u sarajevsku policiju i da neprestano pazi na kuće i ljude za koje se policija interesira.

Nedeljko je namrzao svoga oca još u detinjstvu. Među njima je vrlo često dolazilo do sukoba i jednom je Vaso, koji je kao div, pretukao sina i oterao ga od kuće. Ali pored svega toga na Nedeljka se svuda, i u Sarajevu i u celoj Bosni, pa čak i ovde u Beogradu gledalo kao na sina Vasa Čabrine. Izmenio je čak i prezime - ‚Čabrinović‘, ali se brzo svuda saznalo njegovo poreklo i mladi tipograf je imao samo da pati...“

Promena kursa

Kroz svoju istoriju, do nedavnih dana, Politika je kad je to trebalo vlastima, na isti način kompromitovala pojedince. Ovde ćemo samo reći da Nedeljko nije menjao prezime i da se i njegov otac prezivao Čabrinović... A posle rata Nedeljko Čabrinović biće, uz Principa, u istim ovim novinama, slavljen kao heroj.

3. Komunistički atentat na Karađorđevića

Ispred kola u kojima je bio regent Aleksandar 1929. bačena je bomba, a napadač Spasoje Stejić je uhapšen i osuđen na smrt. Mediji su vest prvo prećutali, ali su onda napali komuniste

Na Vidovdan 1921. u Beogradu je održana Ustavotvorna skupština, ili Konstituanta, kako je nazivana, koja je donela Ustav nove države formirane nakon Prvog svetskog rata - Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca.

Gimnastički slet

Sreću zbog prevazilaženja višegodišnjih nesuglasica koje su pratile stvaranje zajedničke države Južnih Slovena pomutila je vest da je vladar te države, regent Aleksandar Karađorđević, istog dana samo sticajem okolnosti preživeo atentat! Očigledno zbog policijske cenzure, izveštaj o ovom događaju našao se sutradan tek na drugoj strani Politike, a Pravda ga je u prvi mah potpuno prećutala! O bombi bačenoj na regenta reagovala je - istina glasno! - tek u narednom broju, štampanom 2. jula.

Pod naslovom „Atentat na Regenta“, veličine onog kojim je najavljen i gimnastički slet „sokola“ u Rijeci, Politika piše da je Aleksandar Karađorđević, pošto je u Skupštini položio zakletvu na Ustav, krenuo u dvor. Ispred i iza njegovog auta išao je po jedan odred garde na konjima. Okupljeni narod im je klicao...

„Ali baš kad su kola u kojima su sedeli Regent i g. Pašić naišla Knez Miloševom ulicom, pred raskršće te ulice sa ulicom Njegoševom, sada Masarikovom, začuo se tresak. Odmah iza treska videlo se da je nekoliko ljudi ranjeno, i tada je konstatovano da je ispred kola Regentovih, ali u vazduhu više zemlje, eksplodirala bomba... Jedno lice bacilo je bombu sa jednog prozora na trećem spratu nove zgrade Ministarstva Građevina. Kako je bomba bačena, pala bi prvo ispred prestolonaslednikovih kola, ali je, srećom, udarila o donji kraj jedne bandere i tu eksplodirala... Policijski organi uz pripomoć nekih građana uspeli su da odmah uhvate atentatora i da ga odvedu u Glavnu Policiju. U policiji je utvrđeno da se atentator zove Spasoje Stojić (prezivao se Stejić - prim. M. P.), Srbin (ali po majci svakako Nemac) iz Turske Kanjiže u Banatu, star 28 godina, radnik.“

Ovaj atentat regent i vlada iskoristili su za obračun s komunistima, koji su u parlamentu Kraljevine SHS bili treći po snazi. Kad su joj već date odrešene ruke, Pravda se razmahala. Uz Stejićeve fotografije iz policijske arhive, koje je snimio Arčibald Rajs, piše: „Njegov izraz lica otkriva umišljenog zločinca, koji je u sebi preradio sve kombinacije prevratnika. Njegov duševni sastav je preopterećen požudama teroriste. A sklop njegove glave odaje rođenog ubicu.“

Kampanja je, zatim, u oba lista, trajala danima.

Milost nove kraljice

Spasoje Stejić osuđen je na smrt, ali mu je naredne godine kazna zamenjena dvadesetogodišnjom robijom. Prema zvaničnoj verziji, njegova majka je na kraljevom venčanju stala u red žena koje su u dvoru sačekale Aleksandrovu nevestu, rumunsku princezu Mariju, i od nje zatražila milost. Uistinu, to je bila režirana predstava kako bi se nova kraljica predstavila u što boljem svetlu.

Spasoje Stejić odrobijao je 19 godina, a zatim u spektakularnoj akciji grupe robijaša 22. avgusta 1941. pobegao iz Sremske Mitrovice. Poginuo je u partizanima na Sutjesci.

4. Samoubistva glavna tema

O kraju života bivšeg potpredsednika Beogradske opštine Bore Pajevića Politika je 3. jula 1925. opširno pisala, sa svim detaljima o telu i krvi

Vesti iz crne hronike i u ono vreme bile su veoma zastupljene u novinama. Samo u jednom nasumičnom danu - 3. jul 1925. godine - ovako je pisala Pravda:

„Juče posle podne“ - štampano je ispod naslova „Pokušaj samoubistva“ - „pokušala je da izvrši samoubistvo, progutavši veću količinu kamene sode, Darinka Petrišić sa stanom u Vojvode Anđelka ul. 22. Odmah je preneta u bolnicu, gde joj je ukazana prva pomoć. Pošto se osvestila, Darinka je izjavila da se htela otrovati zbog toga što je njen nevenčani muž Mihailo Radojčić tuče i zlostavlja.“ Politika je bila mnogo opširnija - valjda zbog društvenog ranga umešanih ličnosti - u opisu samoubistva Bore Pajevića, bivšeg potpredsednika Beogradske opštine. „Žena i ćerka pokojnog Pajevića došle su (u vilu na Topčiderskom brdu - prim. M. P.) tek oko devet časova. Umorena velikom omorinom, njegova ćerka, svršena učenica trgov. akademije, pođe na gornji sprat da se malo osveži u kupatilu. Otvorivši vrata kupatila, ona primeti da se tu nešto užasno dogodilo. Njen se otac vratio iz varoši, to je ona znala, ali se njegovo prisustvo u kući nije primećivalo. Pošla je jedan korak napred, spazila nekoliko krvavih kapi, pogledala u malu odaju, odmah tu do kupatila i sva zadrhtala. Videla je kako neko nepomično leži iza vrata na golom betonu. Van sebe od straha i preneražena, ona odskoči nazad, i trčeći niza stepenice, zajauka iz sveg glasa:
- Mama, mama! Tata se ubio!

Gospođa Pajević pođe gore, zajedno sa sinom, prođe kroz kupatilo i spazi svog mrtvog muža gde leži na betonu u maloj pobočnoj odaji. Desnom rukom kao da je bio pritisnuo otvorenu ranu na slepoočnici sa iste strane. Lokva pocrnele krvi zaokružavala je njegovo ukočeno lice. Malo dalje od njega ležao je mali čelični revolver.

Svega je imao tu jednu ranu. I svakako, pošto je ispalio prvi metak, koji ga je smrtno pogodio, on je pao na beton; bacio je u istom trenutku oružje i uhvatio se da zadrži krv, koja je počela da šiba (...)

Iako se ne zna sasvim sigurno koji je pravi uzrok samoubistva, ipak se po varoši noćas govorilo da je ceo ovaj nesrećni udes došao zbog toga što je pokojni Pajević bio obavezan ugovorom da liferuje Beogradskoj Opštini izvestan broj novih tramvaja (...)

Šta uradi od sebe, jadan čovek. Zar nije mogao da proda sve što je imao pa da se pošteno razduži? Zar je morao baš ovako da završi svoj život?“, pita se nadahnuti novinar Politike na kraju svog izveštaja.

A o kraju jednog drugog života tog 3. jula 1925. izveštava Pravda: „Danas izjutra na putu Šabac-Jevremovac streljan je zemljodelac Dragutin Jovanović, iz sela Krniča, sreza posavo-tamnavskog, koji je osuđen od šabačkog prvostepenog suda na smrt zbog silovanja jedne dvanaestogodišnje devojčice, koju je posle silovanja zaklao. Interesantno je zabeležiti da je Jovanović, po saopštenju presude, ostavio u amanet svome bratu da mu za pokoj duše zakolje jedno jagnje i da ga sirotinji podeli. To je bila poslednja njegova želja.“

5. Sa osuđenikom na smrt u ćeliji

Novinar Politike 1925. celu noć je proveo s Jovom Stanisavljevićem Čarugom, koji je čekao da ga obese

Jedan od najpoznatijih hajduka između dva svetska rata bio je Jovo Stanisavljević Čaruga. Sa 18 godina dezertirao je iz austrougarske vojske, imao je 21 kad je prvi put ubio čoveka, a sa 25 se priključio jednoj grupi pljačkaša i brzo postao njen vođa. Zločini se nižu: pljačke, ubistva, paljevine... Pljačkaju skladište jedne kompanije; napadaju kočiju koja prevozi radničke plate; ubijaju sina ciganskog kneza.

Lažni identitet

Povremeno iz šume dolazi u grad. U leto 1922. pojavio se u Zagrebu kao poslovni čovek iz Vinkovaca. Para ima, a brzo je stekao lepe manire, pa ga zagrebačko društvo lako prihvata. Bio je omiljen među ženama, i imao je bar desetak verenica. Sledeće godine, posle napada na dvorac jednog grofa, glava mu je ucenjena na basnoslovnu sumu, što dovodi do hapšenja. Zajedno sa drugom iz bande Pavaom Prpićem osuđen je na vešanje. Pred oko 3.000 ljudi, Čaruga i Prpić obešeni su 27. februara 1925. u Osijeku. Jutro uoči vešanja sa Čarugom je u ćeliji proveo reporter Politike Predrag Milojević:
„Kao i sinoć, Čaruga je bio raspoložen. Čim me je spazio, pružio mi je ruku i na pitanje kako se oseća, odgovorio je ljubazno:
- Osećam se jako sjajno. Spavao sam dva sata kao zaklan... Ili - dodao je kroz smeh - ako hoćete, kao obešen...

Malo docnije došlo je još nekoliko novinara iz Osijeka i Zagreba (...)

Videći nas kako beležimo svaku njegovu reč, rekao nam je razdragano:
- Sad sam kao Pašić. Štogod napišem, iziđe u novinama.

I kao svi o kojima se po novinama piše, i on je našao razloga da se naljuti na novinare. Jedan osječki kolega napisao je kako su mu kolena drhtala dok je slušao presudu.
- Kako ste mogli tako što da kažete - protestovao je on. - Čarugi kolena nikad ne drhte. Ispravite to sutra (...)
- Krvniče, činite svoju dužnost - izusti predsednik.

Kad ga dželat uhvati za mišku, on se trže, poblede još više, ali se brzo pribra i reče g. Mauzneru (dželatu - prim. M. P.):
- Klanjam se, gospodine!

Kad su ga penjali na vešala, on se i dalje smejao i govorio nešto žandrmima. Dželat mu obavi kratak vrat konopcem. Neprestano mu je nameštao omču nekoliko trenutaka. Čaruga diže glavu da bi mu omču zgodnije namestio. Tada spazi na krovu glavne pošte onu ženu. Čim je spazi, on se nasmeja i poče da joj namiguje.
- Sad! viknu dželat pomoćniku.

Prestalo je srce da mu kuca

Čarugine usne, razvučene u smej, zgrčiše se i u ustima mu se pokazaše krupni zubi, od kojih su neki bili zlatni, čvrsto stisnuti.

Još sinoć, pričao je tamničaru da će tako stisnuti zube da mu ne bi jezik ispao.

Pomoćnik izmače klupicu ispod njegovih nogu... Punih deset minuta drhtale su mu lako noge u lakovanim cipelama. U trinaestom minutu prestalo je srce da mu kuca...“
6. Telepata radi za policiju

Misteriozno ubistvo Drage Mitrićević 1933. nateralo je istražitelje da u pomoć pozovu telepatu i grafologa Luja Rozenštajna, zvanog To-rama

Jedan od najmisterioznijih zločina u Beogradu između dva svetska rata bilo je ubistvo ekscentrične milionerke, starice Drage Mitrićević u zimu 1933.

Predskazivao budućnost

Draga je bila udovica upravnika dvora koja se posle smrti muža osamila. Nikoga nije primala niti joj je neko kucao na vrata - živela je u kući u Kralja Milana broj 5 sa mačkom i gusanom. U februaru 1933. neko je ipak primetio da je nestala, pa se policija dala u potragu, ali od ubice nije bilo ni traga...

Tek 6. avgusta 1936, na današnji dan pre 80 godina, Politika je objavila tekst pod naslovom: „Pošto ni sva sredstva moderne policije nisu mogla da rasvetle ubistvo Drage Mitrićević, Uprava grada Beograda obratila se za pomoć telepati i grafologu g. Luju Rozenštajnu.“ Pomenuti je u hotelu na Slaviji mesec dana svako veče pod imenom To-rama priređivao seanse. Posetioci bi mu davali ceduljice sa po nekom ispisanom reči, a on im je predskazivao budućnost.

„Iz krivične policije je“, piše Politika, „upućen poziv g. Rozenštajnu da se stavi za izvesno vreme na raspoloženje vlastima.“

Reporter je zabeležio To-ramine reči:
„Kad sam došao u policiju, dali su mi samo jednu cedulju na kojoj je pisalo: 18-26. januar 1933. I ništa više. U tome momentu ja nisam znao u čemu je stvar i zbog čega su me pozvali. Nekoliko trenutaka docnije ja sam im rekao da se radi o ubistvu jedne bogate starice. Precizirao sam i datum: 23. januar u sedam sati uveče...“ Telepata je zatim dao precizan opis ubice: visinu, težinu, boju kose, ožiljak... „Opisao sam zločin, i još rekao da je ubica posle zločina otišao u kafanu da se nađe sa nekom mladom ženom.“

Bura u javnosti

„Ovi podaci“, pričao je, „izazvali su zaprepašćenje među kriminalistima. Veće iznenađenje izazvalo je moje tvrđenje da se ubica već nalazi u rukama vlasti i da se njegova slika nalazi u kartoteci krivične policije.

Policajci su To-rami onda dali fotografije svih na koje su sumnjali, i on je pokazao na jednog... To je bio Koloman Rajter, koji je 1934. osuđen na deset godina robije zbog krađa. Na kraju razgovora s Politikinim novinarom To-rama je ispričao da su ga policajci odveli da Rajtera vidi lično: „Naročito sam zapazio da mu je šaka velika i debela, a prsti kratki. To je odlika velikih zločinaca...“ Tekst je izazvao buru u javnosti. Ministar je kaznio islednike koji su došli na ideju da angažuju telepatu, a cenzura je zabranila Politici da se ovom temom dalje bavi. Koloman Rajter odbio je da prizna ubistvo Drage Mitrićević, i ono je zauvek ostalo nerešeno.

Tekst u Politici nije potpisan. Novinar koji je intervjuisao To-ramu zvao se Žikica Jovanović, i on će 7. jula 1941. pucnjima u Beloj Crkvi dići ustanak u Srbiji.

7. Novine koje nisu izašle

U listovima koji su štampani za 6. april 1941. nema pomena mogućeg napada Hitlerove Nemačke na Jugoslaviju

Na vest da je u Beogradu 27. marta 1941. zbačena vlada koja je potpisala savez s Nemačkom, Adolf Hitler je naredio da se odmah, istovremeno s planiranim napadom na Grčku, izvede i napad na Jugoslaviju.

Napad na Ðerdap

U noći između 5. i 6. aprila Nemci su zauzeli ulaz u Đerdapsku klisuru na Dunavu, a u ranu zoru 6. aprila bombardovan je Beograd. Iz nekoliko pouzdanih izvora jugoslovenska vlada je već poslednjih dana marta bila obaveštena o datumu napada, a i sami građani osećali su šta im se sprema. Ali se iz ondašnjih dnevnih novina - najviše zbog cenzure - blizina rata direktno ne oseća.

U novinama koje nose datum od 6. aprila 1941. i koje se zbog bombardovanja nikad nisu našle na beogradskim kioscima preovlađuju vesti iz nemačko-engleskog rata i italijanskih operacija u Albaniji i Grčkoj. U vestima s domaće političke scene preovlađuju obostrana uveravanja - i sa srpske i sa hrvatske strane - da će se u narednom periodu držati zajedno i uzajamno pomagati, i komentari u kojima se predviđa „mirno rešenje za Balkan“.

U drugom delu novina, posvećenom „kulturi i zabavi“, Politika objavljuje veliki prilog o prodavačicama cveća iz Pinosave, a Vreme razgovor sa ženom koja je prevela „Gorski vijenac“ na francuski i tekst o značaju vazduhoplovnog modelarstva za vaspitanje mladih.

Samo vesti da novine ubuduće, zbog smanjenog broja strana, „a i da bi informacije bile dostupnije građanstvu“, smanjuju cenu sa dva na jedan dinar, i da će pošta ubuduće primati pakete samo za vojsku, nagoveštavaju vanredno stanje. Takav je i tekst, gotovo humoreska, o prvoj i drugoj noći tokom kojih je na snazi bila odluka o zamračivanju gradova: „Samo beogradske kafane u kojima je uvek tako veselo raspoloženje“, izveštava Politika o atmosferi nakon isključenja struje u prestonici uveče 5. aprila 1941, „kao da su još više oživele. U mraku, odjeknule su složno pesme, a bilo je i smeha i šale.“

Potera za Nemcima

Daleki nagoveštaj zla koje se spremalo predstavljao je samo demanti, najopširniji u Pravdi: „Sa zvanične strane umoljeni smo da objavimo sledeće:... Izvesni inostrani listovi i radio-stanice danas obaveštavaju svoje čitaoce i slušaoce da se broj ubistava Nemaca povećava, da je opasno govoriti nemački, madžarski i rumunski u Jugoslaviji i još bezbroj ‚svireposti‘ koje može uobrazilja jednog tobož obaveštajnog organa iskonstruisati.“

Pravdanje je bilo uzalud. Dok su slovoslagači u štampariji slagali ove redove, piloti Luftvafea startovali su motore svojih bombardera...