Kada je jugoslovenski kajakaš Milan Janić na Olimpijskim igrama u Los Anđelesu 1984. godine kao drugi u disciplini K-1 u trci na kilometar osvojio srebrnu medalju, njegova ćerka Nataša je imala dve godine.
Šesnaest godina kasnije ona je kao juniorka predstavljala Jugoslaviju na igrama u Sidneju i osvojila četvrto mesto. Danas gospođa Dušev sa mnogo emocija, sete, na trenutke i besa priča o kajaku, Olimpijskim igrama, roditeljima...
„Sve što znam o sportu i životu naučili su me roditelji. I da sam morala tako dobre roditelje, kao što su bili Štefica i Milan ne bih umela ni da izmislim. Oni su uz braću Mića i Stjepana i moju sadašnju porodicu, jedina prava podrška.“
Janićeva naslednica sa mnogo ljubavi priča o ocu koji je preminuo prvog dana januara 2003. godine.
„Ponosna sam na njega i na to što me je naučio fer-pleju. Uvek se borio časno i pošteno i pričao kako se pobeda na Olimpijskim igrama graniči sa rajem.“
A onda je Nataša izborila plasman na Olimpijske igre u Sidneju 2000. godine.
„Bila sam još juniorka. Znam da su posle tog finala mnogi bili tužni, jer medalja nije bila tako daleko, ali za mene je to bio ogroman rezultat. Nisam ni slutila da će se nastavak dana pretvoriti u pakao“, priča Nataša i zastaje.
Posle nekoliko sekundi sledi nastavak:
„Zbog ogromnih talasa trka je više puta odlagana. Tata i ja smo imali avionske karte za to popodne, ali je samo on stigao na avion. Odgledao je moju trku i otišao na aerodrom. Bez mene.“
I to nije kraj.
„Ne, tek početak. Mesec dana sam u Sidneju bila sama! Da bih se vratila u Srbiju, morala sam da prodam čamac! Mesec dana sam tamo živela bez ikoga svog“, pomalo besno priča sportistinja rođena u Bačkoj Palanci.
Godinu dana nakon Igara u Sidneju,Nataša napušta Srbiju i umesto za Jugoslaviju, počinje da se takmiči za Mađarsku, pod čijom zastavom je osvojila čak 6 olimpijskih medalja – tri zlatne, dva srebra i jednu bronzu. Uz to ima 20 zlatnih i 6 srebrnih medalja sa prvenstava sveta.
Oktobra 2012 godine je pokušala da se vrati i takmiči se za Srbiju, ali je posle nekog vremena prelomila i ostala pod zastavom Mađarske.
„Svi beže od istine. Kajakaški poslenici gledaju samo sebe i samo ih lični interes zanima. Srbija i Mađarska po tome su iste.“
Kad pominjete Srbiju, kako komentarišete to, što kajakaši iz naše zemlje u Riju očekuju mnogo finala i medalja.
„Očekivanja su uvek velika. Ali iz iskustva znam da se medalje dele na takmičenju. Dakle, u našem sportu, najranije 16. avgusta, ranije ne“, zaključila je Nataša Janić – Dušev.
Braća nisu imala sreće
Kada priča o prošlosti Nataša Janić je veoma emotivna ne samo kada pomene oca već i braću Stjepana i Mića.
„Oni su tokom karijere imali mnogo pehova, pa i saobraćajku od čijih posledica je tata preminuo. Mićo nažalost nikada nije bio olimpijac, a Stjepanu je u Pekingu izmakla medalja“.