Kolumna Ive Anića koju je objavio za hrvatski portal Index vrlo brzo se raširila po čitavom Balkanu. Ovog puta na ovaj veoma popularan tekst stiže odgovor iz Beograda.
Beograđanka Jasmina Stojanović otvorenim je pismom odgovorila je Aniću predstavivši se kao njegova "srpska sestra". Njeno pismo prenosimo u celosti.
Dragi Ivo,
Nisam ti sestra, al' k'o da jesam. I to ona srpska. Jutros sam pročitala tvoj članak, prepričava se ovde u Beogradu. Mogla sam da nastavim da mirno pijem kafu i da gledam svoja ćorava posla, ali nešto me svrbi da ti napišem pismo, onako javno, da znaš da nisi sam, da nas ima još, i sa ove i sa one strane. Sa svih strana. Ali smo poraženi. U svojoj svakodnevnici. Okruženi prevarantima, hohštaplerima, sponzorušama, kriminalcima.
Srpkinja sam, tim se ne dičim. Srbija u kojoj živim je zemlja moralnih polutana, prodanih duša, intelektualnih mediokriteta. Srbija je zemlja u kojoj se ljudi hvale svojim vezama i kombinacijama. Ne stide ih se. Kada se zna čiji si, onda si jak. Mnogo jak. Onda možeš daleko da doguraš. Možeš da biraš posao, muža, ženu, ljubavnika, ljubavnicu, stan, vikendicu, kola i sve pride.
To je Srbija uspešnih biznismena i sponzoruša koji u svojim tamno zastakljenim limuzinama prelaze na crveno jer njima niko ništa ne može. To je Srbija u kojoj je merilo društevnog uspeha direktno proporcionalno količini ugrađenih silikona u dupe, usne, sise i ostale organe. Ali grešiš ako misliš da je to sve. Ženstvenost se u Srbiji meri i dužinom noktiju. Onih veštačkih, nakalemljenih, prošaranih. Ženstvenost je u Srbiji direktno proporcionalna sličnošću sa onom Cecom. Znaš na koju mislim. Što si njoj sličnija, veća si riba. Ona se obožava. Ona je srpska majka. Za njen koncert se kupuju mesta u prvom redu. O njoj se ne postavljaju nikakva pitanja. Niti ko je, niti šta je, niti ko joj ono beše muž. Ništa. Ama baš ništa. Uostalom, k'o da je to sada bitno!?
U Zemlji Srbiji zapravo više ništa nije bitno. Ni o čemu se ne postavljaju pitanja. Najbolje je da se ćuti i da se ne talasa. Gledaj kako ćeš da preživiš, da otplatiš rate kredita, da platiš kiriju, da obuješ, obučeš i nahraniš dete. Život u Srbiji je na rate i na odloženo. Srbi plaćaju čekovima jer su im novčanici prazni. Srbi, oni bez kombinacije, su majstori prebacivanja iz šupljeg u prazno. Ali njima to ne smeta. Srećni su. Srećni su kad vide svog AVođu koji ih samouvereno vodi ka Evropskoj uniji. To je isti onaj koji ih je podjednako samouvereno vodio ka Velikoj Srbiji. Ali retko ko se toga seća. Pamet je ovde kratka, a sećanja nema. Srbi i Srpkinje veruju svojem AVođi kada im kaže da su neradnici i lenji i da moraju više da zapnu. Slave ga i uznose kada im obećava nove investicije i nova radna mesta.
Oh kako je lepo raditi u Zemlji Srbiji kod stranog gazde. Kad bi samo znao, brate Ivo! U Srbiji je u procvatu prodaja pampers i svih drugih pelena jer srpski proletarijat po stranim fabrikama obara ginisov rekord u jačini bešike. Zabranjeno im je sve. Nemaju prava da idu u klonju, na pauzu, nemaju pravo na sindikat, nemaju pravo na odmor niti na dostojne penzije. Stranim investitorima je sve oprošteno. Za njih srpski zakoni ne važe. Ne moraju ništa da plaćaju. Ni poreze ni doprinose. Samo neka nam dođu, neka poboljšaju statistiku, neka se slikaju sa AVođom.
Srpske cure sa fakultetskom diplomom se prodaju po call centrima gde ih bedno plaćaju i telefonski vređaju zapadnoevropski klijenti kada čuju njihov iskvaren balkanski akcenat. Srpske cure sa fakultetskom diplomom po call centrima takođe ne mogu u klonju. Srpske cure po call centrima ne mogu ni na porodiljsko jer odmah gube posao. Srpske cure po call centrima imaju pravo na deset dana godišnje slobode, ostalo vreme i život više nije njihov. Te srpske cure sa fakultetskom diplomom po call centrima su nesnalažljive i nesposobne. Jer da su iole vešte, odavno bi one radile u srpskoj diplomatiji kao savetnice ili ambasadorke.
Treba da znaš, brate Ivo, da je državni posao u Zemlji Srbiji šansa za veliki napredak. Pre svega onaj imovinski. Što si veći Srbin, veći ti je i apetit ka srpskim parama. I budi miran. Jer nikome nećeš morati da se pravdaš. Jer iza tebe stoji armija sličnih tebi koja će da te pegla. Jer u Zemlji Srbiji svi su uvezani k'o tanka crevca. Svi se drže i štite dupeta jedni drugima.
Uspešnog Srbina, brate Ivo, ne svrbi što se u srpskim školama ne uključuje klima da se strujna instalacija ne bi zapalila, što po srpskim školama rade nezainteresovani učitelji, što deca sede u razvaljenim klupama, što se po srpskim školama valjaju droga i alhokol. Što bi to njega uopšte tangiralo?!
Uspešnog Srbina ne svrbi što po srpskim sudovima sede sudije koje pomno izvršavaju naredbe besnih glavonja, što se prodaju se za sto, dvesta, trista evra, što srpskim pravosuđem vladaju tržišni principi ponude i potražnje. K'o da je to sad važno!?
Uspešnog Srbina ne svrbi što u srpskim centrima za socijalni rad srpske žene nemaju kome da prijave svoje srpske muževe nasilnike. Jer srpske socijalne radnice to smatraju tradicionalnom srpskom porodicom. Poželjnim muškim ponašanjem. Muškom vrlinom koja će odbraniti svetu srpsku zemlju pred najezdom belosvetskih pedera, lezbejki, transeksualaca i ostalih stranoplaćenih bitangi.
Uspešni Srbin se kune u Putina, u krsnu slavu i pravoslavnu crkvu, nosi utoku, vara ženu, ne plaća alimentaciju, ima dobre kombinacije. Uspešni Srbi se među sobom lako prepoznaju. Svi ostali za njih ne postoje. Kaže mi moja ćerka da sam počela puno da psujem. Misliš li, brate Ivo, da na to imam pravo? Oladi mi se kafa...!", napisala je Jasmina, potpisavši se kao Ivina "srpska sestra".