Mili moji, došao je i taj čas kad vas moram pozdraviti... - da parafraziram repliku iz „Maratonaca“. Evo nas već nekoliko dana na Olimpijskim igrama u Riju, pa reših da vam pišem malo o životu van sportskih dešavanja.
Nije da ih je u izobilju, ali nije zgoreg da zapišem ponešto. Nekako baš u nezgodno vreme, prethodne večeri, ispade Novak, pa ne moram ni da vam pričam koliko smo se svi smorili. Nego, da rezimiram malo naš život ovde u prvih nekoliko dana. Smešteni smo na fenomenalno mesto, pored plaže Kopakabana (znam da nas mrzite sad dok čitate ovo, al‘ glupo mi da vas lažem). Uspeli smo da iskoristimo jedan dan za plažu, da vidimo đe se kupaju i školjke skupljaju.
Dado (foto-reporter) i ja bili smo na Svetskom prvenstvu u Riju, pa smo manje-više na poznatom terenu. Gojko (novinar), koji je došao dva dana posle nas, polako se opušta. Razumem ga, prvi mu je put, naslušao se raznih priča o kriminalu, nije svejedno, ne možeš bez grča da se upustiš ni u najkraću šetnju.
Međutim, ako poštuješ neka osnovna pravila - ne nosiš nikakve lančiće, skupe torbe i slično - nema nikakvih problema. Ovde je zima, avgust je ekvivalent našem februaru. A temperatura ide i do 30. Da mi je ovakva klima pa da odem u Infostan i odjavim grejanje.
Lepo jedemo (moram malo da slažem moju Maju), nije baš jeftino, a kurs o kom su nam pričali po običaju je slabiji, pa za jedan evro u najbolju ruku dobiješ 3,5 reala. Ono što nas najviše muči je prevoz. Autobusi za novinare imaju svoj red vožnje, koji se retko poštuje, a put se često oduži i dvostruko, što ne bi bilo strašno da majstor ne odvrće klimu na polarne uslove.
Sinoć, kad smo se vraćali iz Olimpijskog parka u Baha de Tižuki, naletesmo na Paspalja. Legenda nas pozvao na piće, nije red da odbijemo. Posle pet minuta eto ti i Bekera, smoren i on zbog Noleta. Ej, bre, sediš s takvim facama u Riju i piješ malo pivo (Gojko ne pije, šteta za njega). Makar malo zadovoljstvo na kraju baš teškog dana.