Znam da je Paulo Koeljo najčitaniji brazilski književnik kod nas, ali će njegovo čuveno delo „Alhemičar“ morati da pričeka još malo (dok naši sportisti ne pretoče umeće u zlato) da bi se našlo u naslovu. Do tada ću parafrazirati Koeljovog „komšiju“ iz Kolumbije Markesa, koji je pisao „O ljubavi i drugim demonima“.
Ovih dana u Riju ta ljubav je pretočena u suze. Najpre Bobane Veličković, a onda i Novaka Đokovića. Verujem da ću ubuduće sve češće moći Koelja da mećem u naslov. Iako su i ove suze bile pune ljubavi, radije bih da naše junake volimo nasmejane.
Sad malo o drugim demonima. Na primer...
Dok se autobusima u kojima klima drži temperaturu hladnjače vozimo ka Marakani, neminovnost je proći kraj brojnih favela. Još je dan pa i ne izgleda toliko strašno, ali i kratki pogled jasno pokazuje da tuda ne bi valjalo šetati. A onda scena iz filmova.
Ćošak. Na zid zgrade leđima oslonjen policajac sa obe šake na pištolju spreman da zapuca (pih, a samo što sam vratio telefon u džep, dok ga izvadim i pokrenem kameru, prođosmo). Izviruje kao ono Prle i Tihi u „Otpisanima“. Nije prizor koji želite da vidite osim u filmu, verujte.
Ili... Sedimo neko veče u jednom lokalu bukvalno na ulici, prolazi čovek s velikom crnom vrećom, prilazi konobaru i nešto mrnđaju na portugalskom. Rekao bih da posetilac, koji je inače bos sa sve vunenom kapicom na glavi, traži kartonske kutije od zaposlenog. I dok Dado (kolega foto-reporter) naručuje picu, jedno parče desetak reala (oko 300 dinara), shvatam da čikica nije imao sreće - nema kartona (mada ko zna šta je čovek hteo, ja ga tako razumeo). Kulturno zahvaljuje (obrigado) i odlazi. Za susednim stolom sede mladić i devojka od nekih dvadesetak godina, klopaju. Ona skače, uzima svoju hranu i trk za čovekom s velikom crnom kesom. Stiže ga baš tu ispred mene. Gotovo nestvaran prizor - humanost uživo. Pruža mu svoj sendvič. Mislim se, ko zna kad je poslednji put pojeo nešto normalno. Još jedno obrigado i zamače za ugao.
Eto, takvi su ti demoni brazilski, neki lepi, neki opasni. Čini mi se da je takav i Rio.
Zahvaljujući Raši (juče vam je pisao, a i sutra će opet) okusio sam asai, mnogo dobru poslasticu s kojom ću se družiti kad god mi se ukaže prilika dok sam ovde.
Kuckam ponovo uskoro.