Još malo strpljenja i dočekaćemo i medalju, tipujem na kajakaše. U međuvremenu, u Brazilu, prve posledice našeg danonoćnog jurcanja. Prehladismo se, pa nas to malo usporava. Šta da se radi, nemamo kud da pobegnemo od klima, ali to je naš problem. Nego, bio sam pre neki dan u delu Rija koji se zove Urka, ili Uhka, kako ga „karioke“ izgovaraju.
Lepo, bre, gde god se okreneš. Puca ti pogled na plažu Botafogo, koja je preko puta, u daljini aerodrom „Niteroj“ za domaće letove. Pred vama puca Crvena plaža, fino ušuškana između dva možda i najčuvenija brda u Riju.
S jedne strane Moro de Urka (Moho đe Uhka), a s druge Glava šećera (Paum đe asukar). Žičare vode hiljade turista bez prestanka na mesto odakle je pogled na Rio čaroban, sa celom Kopakabanom u prvom planu.
Ono što mi je posebno privuklo pažnju je trenažni centar brazilskog olimpijskog tima. Pod budnim okom do zuba naoružane vojske najbolje atlete Brazila imaju hektare prostora za pripreme. Otud i ne čudi što su ovako jaki u svim sportovima, pa bismo mogli da se zapitamo da li da iskopiramo ovu ideju jer očigledno je da daje rezultat.
Moram da se pohvalim da moj portugalski odlično napreduje, sporazumevam se sve bolje, samo još izgovor da popravim. Najveći hit mi je što mi na jednu moju prostu rečenicu svi uredno odgovaraju naširoko, a ja, šta ću, pokušam da uhvatim poneku reč, pa uzvratim s „Nao falar portugež mujto“. Ko zna, možda se do sledećeg javljanja okuražim pa uđem u priču skroz.
Do tada, nadajmo se da će biti još dobrih dana, poput prošlog petka, i da ćemo vam u nekoj od sledećih zabeleški iz Brazila pisati o žurkama povodom medalja naših.
Sauđe! Htedoh reći, živeli!
Milan Rašević, pomoćnik glavnog i odgovornog urednika