Hrvatska atletičarka zdušno bodri sve kolege iz bivše Jugoslavije i poručuje da bi tako trebalo da čine i navijači
Za nju kažu da je nepobediva, a ona to svojim ostvarenjima potvrđuje. Hrvatska bacačica diska Sandra Perković poručuje da će na Igrama pružiti podršku sportistima iz bivše Jugoslavije, a želela bi da tako rade i svi navijači, bez obzira na to iz koje države dolaze.
Držite li se zajedno i na velikim mitinzima?
- Mi se uvek držimo zajedno. Jednostavno, lepše se družiti s našim čovekom nego s nekim strancem. Žao mi je što smo se raspali jer mislim da bismo bili najjača sila, jači od Nemaca, Rusa i Amerikanaca.
U kakvim si odnosima s Draganom Tomašević, budući da ste konkurentkinje?
- Naši odnosi su odlični. Neću reći da smo sparing partneri, ali često smo zajedno na pripremama u Medulinu, još od 2006. zajedno treniramo po nekoliko meseci. Nas dve smo već mnogo saveta podelile jedna drugoj, Dragana je spremna, dobro je bacala na poslednjim treninzima i, ako to ponovi, neće biti problem da uđe u finale.
U Srbiji se najviše očekuje od Ivane Španović, u kakvim si odnosima s njom?
- Čule smo se baš pred njen polazak ovamo. S Ivanom se najčešće srećem po mitinzima i većim takmičenjima. Jedva čekam da dođe. Navijaću za nju, uvek navijam, ne vidim zašto ne bih i sada. Moje je srce veliko kad ona pobeđuje, kao što je i njeno kad ja pobeđujem.
Vidiš li još nekog od srpskih atletičara u finalu?
- Asmira Kolašinca definitivno. Ne želim da mu stvaram pritisak, ali ono što je bacao na poslednjim takmičenjima nije ni približno onome što može da baci, verujte mi. Ja kao bacačica to znam.
Imaš li neku poruku za ljude u Srbiji?
- Ne samo u Srbiji, za sve nas. Mi sportisti se ceo život spremamo za Olimpijske igre i želimo da baš ovde budemo najbolji i da tako predstavljamo svako svoju zemlju. Nek svi oni koji su ispred malih ekrana stisnu čvrsto palčeve, jer će svako od nas dati celog sebe u takmičenju, a navijači nek daju svoj glas u navijanju za nas.
Spremna
NEĆU NAGLAS O MEDALJI
Ovo su moje druge Olimpijske igre. U Londonu sam bacila 69,11 i postala olimpijska pobednica... Smatram da sam zrelija i spremnija nego tada, ali nekako me strah da to naglas i kažem. Igre su ipak nešto što se događa svake četiri godine i iz respekta prema njima, ali i prema samoj medalji, ne želim ništa da prognoziram. Želim samo večeras (ponedeljak po vremenu u Riju) da uđem u finale, a u utorak da dam sve od sebe i izvedem hitac kako najbolje znam.