Scena kada košarkašice, proslavljajući bronzanu medalju u Riju, nose na rukama selektora Marinu Maljković ulazi u anale srpske košarke. Njen otac, Božidar Maljković, proslavljeni trener takođe četiri puta morao u vazduh!
Košarkašice Srbije su niotkuda, za dve godine, iz podruma stigle do evropske titule i bronze na Olimpijskim igrama. Čudo koje je mukotrpnim radom stvorila najmlađa sečeltorka u Evropi Marina Maljković krupnim koracima ide putem slavnog oca Božidara, koji je sa Jugoplastikom (1989. i 1990.), Limožom (1993.) i Panatinaikosom (1996.) osvajao evropske titule.
Boža Maljković nikada ne priča o ćerki - treneru, drži se po strani i igra svoju utakmicu dok Marina autoritativno i naizgled bez emocija, poput oca, vodi devojke iz pobede u pobedu, do vrha... Sada će 20. avgust 2016. ostati zlatnim slovima upisan u istoriju našeg sporta, Marina Maljković je posle trećeg mesta u Riju završila na rukama košarkašica, isto kao i njen otac četiri puta, u Minhenu, Saragosi, Atini i Parizu.
"Ima neke simbolike u tome. Ponosan sam na Marinu, kako ne bih bio. Znam koliko je uložila odricanja, energije, želje, a kad nešto puno želiš i hoćeš, sagoriš da se to i desi. Ove devojke vuku simpatije na svoju stranu, svi znamo da nisu jake, da je ova grupa košarkašica pravljena u Hemofarmu i Partizanu i da uvek igraju protiv jačih od sebe. Ali su i uvek tim, krasi ih borbenost i zajedništvo", kaže Maljković.
Marinin put sa košarkašicama u Riju srećni otac je provodio uz telefon, manje ispred TV, više van kuće.
"Čuli smo se, kao i svaki roditelj i dete. Bio sam nervozan, supruga Gordana još više. Pušio, šetao..."
I sasvim realna slika o našem bronzanom timu na OI.
"Nikada ih nisam gledao a da se nisu borile. Pobeđuju i bore se, izrasle su u heroine našeg sporta, jer rastu u najgorim uslovima, bez lige, takmičenja, pola njih nema ugovore za sledeću godinu. Narod je video da su slabe na papiru a jake na parketu. I zato ih volimo, one brljaju, greše, ali nacija ceni kada se neko baca za svaku loptu, gine. Ne pobeđuje novac, nego borba."
Boža priznaje da nije bio za to da njegova naslednica ode u trenere.
"Marina je završila škole u Beogradu i Parizu i otišla u trenere. Bio sam protiv toga da bude trener, zbog zdravlja, ali nije me poslušala. Ali kada sam video da me ne sluša, poručio sam joj 'Ćerko, nemoj da pominješ da sam ti ja uzor'. Ona se toga drži, njen uzor je stari trener Bora Cenić. Nikada nisam bio na njenom treningu, ne idem na njene utakmice, niti sam pozvao nekoga da joj pomogne. Sedim u kolima ili u kafani kada njen tim igra. Ne mogu da izdržim.
A o putu do vrha Maljković će ovako:
"To je put u koji treba uložiti mnogo sati, želeti to celim bićem. Mora u čoveku da postoji želja da sanja. Jer kada istinski želite, radite, makar i grešili - to se desi. Kada se popnete na vrh, osetite strahovitu slobodu, kao da letite. Posle osvajanja velikih trofeja, a imam ih oko 30, zajedno sa četiri Kupa šampiona, uvek sam osećao neku vrstu olakšanja kao u filmovima Emira Kusturice.
Za kraj...
"Pre velikih utakmica šetaš, pušiš, dobiješ fleke po telu, nervozan si. Kada osvojiš titulu, osećaš se kao da si skinuo strašan teret sa sebe. Sam si ga stavio sebi na vrat, a posle toga letiš, iznad Evrope i sveta - završio je Maljković.
(Blic)
DAJ BOŽE DA ME MARINA DOSTIGNE
Božidar Maljković ima četiri klupske evropske titule, Marina sa reprezentacijom jednu titulu i bronzu sa Olimpijskih igara. Može li ćerka da vas dostigne?
"To nije lako, ali daj Bože", dodao je Maljković senior.