Godine 1993. do mene je stigao glas da sam dobio priznanje „Ćele-kula“ u Nišu. To je za mene bio melem na rane.
Ovacije koje je Žarko Laušević pobrao od niške publike nakon projekcije filma „Smrdljiva bajka“ dugo neće biti nadmašene, a ni najverniji posetioci Filmskih susreta ne pamte ovoliko oduševljenje gledalaca mnogo godina unazad.
- Nisam mogao da sakrijem uzbuđenje i u meni su bila pomešana osećanja. Godine 1993. bio sam na nekom drugom mestu kada je do mene stigao glas da sam dobio nagradu „Ćele-kula“ (današnji gran-pri Naisa). To je za mene bio melem u tom trenutku. Činjenica da je, i pored svega i mimo svega što mi se tada desilo, jedna „grupica“ od 2.500 ljudi bila uz mene, mnogo mi je značila. I to se nekako sublimiralo preksinoć, čak i u neku neprijatnost, da sam osećao da moram to da prekinem i skratim. To su impresije koje se još nisu slegle - priča Laušević.
Komentarišući ulogu klošara u filmu „Smrdljiva bajka“, Laušević ističe da je tu rolu prihvatio oberučke.
- U to vreme bilo je nekih drugih ponuda, ali su sve one bile asocijacije na nešto što mi se dešavalo. Bile su neka konekcija sa mojim prethodnim životom i onda mi se nije na to išlo. Zato sam se oberučke uhvatio za nešto što sam mislio da nema veze s mojim životom, što je bila zabluda. Čovek će u svemu i posle svega pronaći sebe, jer od sebe se ne može pobeći. Znam, fizički izgled, kostimografija, delovalo je drugačije, ali iznad svega i iza svega ostaje emocija koja se ne može sakriti, nešto što određuje umetnost, to je esencija. Baveći se stolerajom, vozeći taksi, radeći šta god u životu... Ono što određuje jeste ta emocija koja će, ako nešto vredi, stići do onoga kome je namenjena. Ona je stigla kao rezultat tog filma i ja sam zadovoljan, ne zbog sebe, koliko zbog teme koja je stvarno vredna pomena i vredna filma - kaže Žarko.
Govoreći o književnoj karijeri, on je nagovestio mogućnost novog romana.
- Osećam da sam dužan da još nešto kažem. Mislim da bi trebalo da završim tu priču - zaključio je popularni glumac.
- Nisam mogao da sakrijem uzbuđenje i u meni su bila pomešana osećanja. Godine 1993. bio sam na nekom drugom mestu kada je do mene stigao glas da sam dobio nagradu „Ćele-kula“ (današnji gran-pri Naisa). To je za mene bio melem u tom trenutku. Činjenica da je, i pored svega i mimo svega što mi se tada desilo, jedna „grupica“ od 2.500 ljudi bila uz mene, mnogo mi je značila. I to se nekako sublimiralo preksinoć, čak i u neku neprijatnost, da sam osećao da moram to da prekinem i skratim. To su impresije koje se još nisu slegle - priča Laušević.
Komentarišući ulogu klošara u filmu „Smrdljiva bajka“, Laušević ističe da je tu rolu prihvatio oberučke.
- U to vreme bilo je nekih drugih ponuda, ali su sve one bile asocijacije na nešto što mi se dešavalo. Bile su neka konekcija sa mojim prethodnim životom i onda mi se nije na to išlo. Zato sam se oberučke uhvatio za nešto što sam mislio da nema veze s mojim životom, što je bila zabluda. Čovek će u svemu i posle svega pronaći sebe, jer od sebe se ne može pobeći. Znam, fizički izgled, kostimografija, delovalo je drugačije, ali iznad svega i iza svega ostaje emocija koja se ne može sakriti, nešto što određuje umetnost, to je esencija. Baveći se stolerajom, vozeći taksi, radeći šta god u životu... Ono što određuje jeste ta emocija koja će, ako nešto vredi, stići do onoga kome je namenjena. Ona je stigla kao rezultat tog filma i ja sam zadovoljan, ne zbog sebe, koliko zbog teme koja je stvarno vredna pomena i vredna filma - kaže Žarko.
Govoreći o književnoj karijeri, on je nagovestio mogućnost novog romana.
- Osećam da sam dužan da još nešto kažem. Mislim da bi trebalo da završim tu priču - zaključio je popularni glumac.
Žal za propuštenim
HAMLET MI JE ZAUVEK IZMAKAO
Laušević je priznao da žali što mu je Hamlet izmakao jer, kako je istakao, više ga neće zaigrati jer je za nju prestar.
- Hamlet je imao 17 godina, teško da bih ja mogao da ga igram. Pre 30 godina sam potpisao ugovor da ga zaigram u Narodnom pozorištu, sve je bilo spremno, čika Pera (Petar Božović) trebalo je da igra Laerta, Mirjana Joković Ofeliju. Međutim, od režisera Jarockog stiglo je pismo sa samo jednom rečenicom, a to je bilo u vreme bombardovanja Dubrovnika: „Ja u fašistički Beograd više nikad neću doći.“