BEOGRAD - U ansamblu Ministarstva odbrane Stanislav Binički, u kojem ima 20 muškaraca i 10 žena, vojne službenice imaju čast da nose uniformu.
Za flautistkinju Mirjanu Vukadinović i violinistkinje Natašu Milošević i Danicu Rener, koje su je prvi put obukle 2008. godine, vojna uniforma je nešto posebno. Od Drugog svetskog rata, kadasu žene primljene u orkestar, pa do 2008, članice vojnog umetničkog ansambla nosile su svečanu garderobu, a muškarci uniformu ili frakove.
– U početku nisam bila oduševljena tom idejom, jer sam navikla da je prijatnije svirati u svečanoj haljini, u kojoj se lakše svira i diše, ali vremenom sam se navikla. Ipak, lepši je osećaj nositi uniformu, a i ljudi sa više poštovanja gledaju na vas. Kada smo posle nastupa na festivalu u Švajcarskoj sišle sa bine, publika je toliko bila oduševljena, da smo postale atrakcija – priča mi Nataša.
Mirjana Vukadinović, koja će sledeće godine obeležiti 30 godina rada u ovom orkestru, pamti i vreme kada se nisu nosile uniforme.
– Kada sam prvi put ovde zasvirala, bio je to veliki simfonijski orkestar od 80 muzičara. Jedva čekam da 2016. godine radno i svečano, lepim solističkim nastupom sa kolegama obeležim tri decenije rada – kaže jedina flautistkinja u orkestru.
Danica je najmlađa u orkestru i sa osmehom se seća prvih dana, kada je kao studentkinja pre osam godina dolazila na probe.
– Dosta sam proputovala sa orkestrom: Sloveniju smo prešli uzduž i popreko, bili smo u Švajcarskoj, a najsvežije je putovanje u italijanski grad Materu –kaže.
– Ja sam treća generacija u familiji koja je povezana sa vojskom i muzikom. Moj deda je bio muzičar Kraljeve garde, svirao je hornu i violu, jer su u tovreme muškarci morali da znaju da sviraju na dva instrumenta, a moja majka je završila Muzičku akademiju, pevala u vojnom horu i bila profesorka solfeđa u srednjoj muzičkoj školi. Ovaj orkestar volim jer je to jedan od retkih u našoj sredini čiji su koncerti uvek bili besplatni i u kojem se mnogo radilona edukaciji i podršci mladim umetnicima. I ja sam posle osvajanja nagrade na takmičenju muzičkih umetnika Jugoslavije, prvi solistički nastup imala kaostudentkinja sa ovim orkestrom. U to vreme, a i danas, to je bila velika čast – seća se Mirjana.
Slušajući svoje koleginice, Danica kaže da joj je pomalo žao što nije imala privilegiju da bude u orkestru u vreme kada su one počinjale – kada je repertoar bio bogatiji, a ansambl brojniji. Rekle su mi da bi volele da dobiju priliku da sviraju dela Bramsa ili Čajkovskog, kao i da češće rade sagostujućim dirigentima, kao nekada. Složile su se da osećaj u toku koncerta i aplauz koji dobiju na kraju nemaju cenu, a da emocije u toku nastupa ne mogu lako da opišu.
(Tekst i foto: Priče sa dušom)