VATIKAN - Papa Franja je prošle nedelje proglasio za sveticu Majku Terezu, dobitnicu Nobelove nagrade za mir i jednu od najuticajnijih žena u istoriji Katoličke crkve. Međutim, beatifikacija nije svuda naišla na odobravanje jer je mnogi ne smatraju sveticom, već tvrde da je bila ili problematična osoba, ili operativac Crkve koji se više bavio sopstvenim brendom nego dobrim delima.
Kolumnista lista Danas Aleksej Kišjuhas jedan je od onih koji smatra da nema ničeg neprimerenog u zahtevu da se delovanje Majke Tereze podvrgne racionalnoj analizi i kritici, i u svojoj kolumni, koju preosimo u celosti, navodi:
Po instant proceduri, Vatikan je u prošlu svetu nedelju za sveticu proglasio Agnesu Gondžu, Albanku iz Skoplja, globalno poznatiju kao Majku Terezu iz Kalkute.
Prvi problem sa Majkom Terezom upravo je onaj koji se tiče same beatifikacije. Naime, iako je za nju ceo proces već dramatično ubrzan, Terezi je za etiketu svetice po rimokatoličkim pravilima i dalje trebalo "čudo". Ono je pronađeno u slučaju Indijke Monike Besre koja je imala tumor materice, a koji je "čudesno" nestao nakon što ju je navodno obasjao snop svetla sa Terezine slike. Zvuči zgodno i pogodno, sve dok ne čujemo da gospođa katolkinja Besra nije ni imala tumor već benignu cistu. I to cistu od koje se već bila lečila redovnim medicinskim procedurama najmanje godinu dana. Status sveca tada pre zaslužuje izvesni dr Randžan Mustafi koji je (iz)lečio Besru, kao i milioni drugih onkologa, kardiologa, ginekologa, pedijatara i drugih ljudi u belim mantilima koji ovakva "čuda" izvode svakog dana.
Ovo može delovati kao sitna prevara ili gledanje kroz prste, odnosno kao neophodni pragmatizam u vezi sa osobom koju čovečanstvo i onako već posmatra kao sveticu. Pa daj šta daš, ne cepajmo dlake unaokolo. Međutim, na ovaj način se ohrabruje opasna ideja prema kojoj molitva, verske figure, snopovi svetla i ostali prikazi i utvare mogu doprineti lečenju. Zbog čega se bolesni i siromašni građani Indije i sveta sprečavaju u tome da potraže medicinsku pomoć i indirektno se guraju u naručje misionara, gurua, iscelitelja i ostalih prevaranata i nadrilekara.
Drugi problem sa Majkom Terezom je njen javni angažman kao ličnosti od autoriteta, a u kojem je uredno ispadala neobično negadljiva na novac, kao i izuzetno konzervativna i reakcionarna figura. Na primer, za kintu je drugovala i sa Ronaldom Reganom, ali i brutalnim diktatorom Žan-Klodom Divalijeom sa Haitija (odgovornim za smrt i mučenje hiljada ljudi, dilovanje drogom i ljudskim organima, te opštu pljačku i skaradnost). Podržala je i gušenje građanskih sloboda od strane Indire Gandi rečima "ljudi su srećniji. Nema više štrajkova". Primala je novac i od mnogih "kontroverznih biznismena" i prevaranata, a neke od njih je zatim i branila pred sudom.
Prećutno je podržala vojnu huntu u Etiopiji koja je izgladnjivala građane Eritreje, pa lokalne oligarhe i etničke čistače u Gvatemali, te brutalni režim Envera Hodže u socijalističkoj Albaniji. U Irskoj je 1996. godine održan referendum sa pitanjem da li Ustav i dalje treba da zabranjuje razvod braka, zbog čega je Majka Tereza promptno doletela iz Kalkute da bi zajedno sa crkvom agitovala za to da razvod u Irskoj ostane zabranjen.
Mater Tereza je van Kalkute zapravo provodila oko 6-7 meseci godišnje, obilazeći svet i baveći se politikom. Ona je naprosto bila zgodno lice, vešti agent i političar - Vatikana. I to ne u nekakvom tajnom i zaveraškom, već posve realnom i javnom smislu. Na primer, na ceremoniji povodom dobijanja Nobelove nagrade za mir 1979. godine, usred hladnog rata, a bez trunke blama, ona je u svom govoru komotno rekla kako je "Abortus danas najveće zlo i najveća pretnja po mir."
Dakle, ne nuklearne bojeve glave i zveckanja oružjem između Amera i Rusa, ne Iranska revolucija i talačka kriza, ne aparthejd, ne Crvene brigade, ne Margaret Tačer u Dauning Stritu, ne frka u Nikaragvi, Ugandi i Severnoj Irskoj, ne invazija Sovjeta na Avganistan, ne Crveni kmeri, ne popularnost disko muzike, jok, ništa od toga za ovu selebriti humanitarku nije predstavljalo pretnju po svetski mir. Već je to bio abortus, znači, pravo žene da slobodno odlučuje o svom telu.
Najzad, treći problem i možda najveća kontroverza u vezi sa (ne)delima Majke Tereze upravo je bio njen rad sa siromašnima i bolesnima u Kalkuti, a koji ju je i proslavio. Kada je urednik vodećeg medicinskog naučnog časopisa "Lanset" posetio njena skloništa za zbrinjavanje siromašnih, bolesnih i umirućih 1991. godine, posvedočio je o doslovno paklu na zemlji. Ona i njen misionarski red uopšte nisu marili za medicinske procedure, dijagnoze i lečenje. Keva Tereza je naprosto bila sklonija "proviđenju", a ne sistematskom lečenju - zbog čega su oboleli redovno dobijali pogrešne dijagnoze i pogrešne lekove. Uz to, Tereza i njene "Misionarke milosrđa" (mahom žene bez medicinskog znanja) uopšte nisu upotrebljavale snažne analgetike koji bi olakšali muke umirućim pacijentima, nisu sterilisale hipodermijske igle (već ih samo prale u toploj vodi), nisu prevozile pacijente do ambulanti, čak ni radi jeftinih antibiotika ili rutinskih operacija.
Drugim rečima, siromašni i bolesni su dolazili u nehigijenske "bolnice" Majke Tereze jedino da - umru. I to mnogo brže i bolnije nego inače ili uopšte. Maćeha Tereza zapravo je arogantno negovala jedan prilično bolesni kult smrti i patnje kao put ka parareligijskom iskupljenju i pročišćenju (npr. isuviše često je govorila o "divnoj" i "blaženoj" smrti, a nazivala je svoje domove "Kućama umirućih"). Iako je za svoj "humanitarni" i "dobrotvorni" rad dobijala masnu kintu, od koje je mogla otvoriti nekoliko vrhunskih bolnica i prvoklasnih klinika na potkontinentu. A umesto toga, vodila je i osnivala niz otrcanih i zapuštenih institucija za traljavu i bolnu palijativnu negu koje su gradile jedino kult smrti i glorifikaciju patnje, kao i kult njene ličnosti usput.
Smisao njenog delovanja nije ni bio u tome da izleči (zapravo, postoje svedočanstva da je "na brzinu" pokrstila na hiljade nesvesnih i umirućih pacijenata bez njihovog znanja o tome), niti da nekoga izbavi iz siromaštva i bede. Ona nije polemisala sa političkim i društvenim institucijama koje su stvarale i perpetuirale ovu bedu. Za nju, siromašni i bolesni bili su božja volja, ali i odlično sredstvo za reklamiranje svoje političke i fundamentalističke agende - one o kontracepciji, abortusu, razvodu braka itd. "Majka Tereza nije bila prijateljica siromašnih, ona je bila prijateljica siromaštva.", pisao je Kristofer Hičens. Biće da je Majka Tereza pre jedan popularni simbol bele kolonijalne žene koja u 20. veku od jeresi i paganstva spašava razne crne i braon ljude, lišavajući ih bolesti i bede kroz (njihovu) smrt.
I, na kraju, važno je ispolemisati i sa očekivanim stavom da je ovakav napad na jednu navodno krhku, slabašnu i relativno neuku, a opet dobronamernu staricu jednostavno neprimeren i nepristojan. Uostalom, pa šta i ako dotična nije bila najblistaviji primer dobročinstva i milosrđa? Da bi se osećali bolje u svojoj (beloj) koži, ljudima je potrebna motivaciona slika jedne nesebične i predane misionarke sa Balkana koja se u naše ime brine i stara o onima od kojih mi odvraćamo pogled, zar ne?
U pitanju je sjajna i nadahnuta, iako očigledno romansirana fikcija i mitologija. Čemu onda ovo neprimereno ikonoborstvo, rušenje sneška ili mešanje tabli sa plastelinom? Pa, otuda jer se "svetošću" Majke Tereze unižava trud i napor sve one gomile anonimnih i apolitičnih humanitaraca, aktivista, volontera, donatora, filantropa, dobročinitelja, pregalaca i ostalih. Uostalom, dvojica najvećih donatora u humanitarne svrhe u modernoj istoriji su ateisti: Voren Bafet i Bil Gejts. Nema ničeg neprimerenog u zahtevu da se delovanje Majke Tereze podvrgne racionalnoj analizi i kritici. Zar ništa nije sveto? Ne, nije.