Pojedinci s naših prostora ostvarili su zavidnu karijeru u najvećoj zemlji sveta, dok su neki tamo našli sklonište od ruke pravde
Srbin koji se školovao u Dubrovniku, Španiji i Francuskoj postao je čovek od poverenja Petra Velikog, Katarine Velike i Petra Drugog
Sava Vladislavić svakako je Srbin koji se u istoriji najviše popeo na lestvici uspeha u Rusiji. Rođen je oko 1668. u uglednoj i bogatoj porodici koja je pred nasiljem Turaka morala da beži iz Hercegovine: jedan njen deo utočište je našao u Dubrovniku, drugi se nastanio u Boki kotorskoj, a treći se zaustavio u Trebinju (izdanak te loze je pesnik Jovan Dučić).
Jezuitske škole
Mladi Sava Vladislavić u dubrovačkim katoličkim jezuitskim školama stekao je odlično obrazovanje, a u Španiji i Francuskoj dodatno je izučavao ekonomiju.
Put ga, zatim, vodi u Carigrad, gde na neobjašnjivo brz način stiče naklonost patrijarha Dositeja. Patrijarh je bio stub ruske politike u turskoj prestonici i upravo će on preporučiti Savu Vladislavića za službu u ruskom poslanstvu. Od tada pa do smrti, Vladislavić će kao špijun i kao diplomata verno i s velikim uspehom služiti trima ruskim vladarima: caru Petru Velikom, carici Katarini Velikoj i caru Petru Drugom, a oni će ga nagrađivati imanjima, titulama i privilegijama.
Prvi njegov veliki uspeh bio je pribavljanje spisa svih međunarodnih ugovora koje je Turska zaključila s Francuskom, Mlecima, Austrijom i Engleskom, koje ruska diplomatija do tada nije imala. Osim ovog, on po dolasku iz Carigrada imperatoru predaje svoje špijunske beleške „Tajni opis Crnog mora“ - mape puteva, utvrđenja i vojnih logora za koje je ruska vojska bila životno zainteresovana.
Petar Veliki, zauzvrat, daje mu 1703. godine dvorac u Moskvi i najveći poklon koji jedan stranac može da dobije - pravo da se bavi trgovinom i na moru i na suvom. Postaje glavni liferant bakra za ruski državni novac... O njegovom bogatstvu se već govori.
U bici Rusa sa Šveđanima, posle koje Petar Veliki učvršćuje vlast na Baltiku, Sava Vladislavić bio je komandant snabdevanja celokupnih ruskih snaga. Za uspešno obavljen zadatak od cara dobija nove posede i titulu dvorskog savetnika za pitanje pravoslavnog istoka. Tako će Vladislavić prvi u Rusiji pokrenuti takozvano istočno pitanje, koje je zatim dva veka bilo jedno od najvažnijih pitanja evropske politike.
Put u Kinu
Kao osobi od potpunog poverenja, Petar Veliki poverava mu sklapanje ugovora o međusobnim odnosima s Vatikanom, a Katarina Velika, kad bude došla na presto, Vladislaviću će poveriti ništa manje važnu misiju razgraničenja s Kinom. Od Kineza veštom diplomatijom uzima sve teritorije o kojima se pregovaralo, a granica koja je tada utvrđena održala se vek i po. Od Katarine Velike dobija zvanje grofa, a od njenog naslednika Petra Drugog pravo da u Sibiru izgradi grad Troickosavsk (danas Kjahta). Ne zaboravljajući svoje korene, Sava u njemu zida crkvu posvećenu Svetom Savi. I iz Kine donosi mapu svih puteva i prolaza važnih za vojsku, kao i raspored utvrđenja.
Posle trijumfalnog povratka iz Kine, dobija čin tajnog savetnika i povlači se iz politike. Jedna za drugom, umiru mu tri ćerke, i to ga potpuno slama. Preminuo je 1738. godine u Sankt Peterburgu. Sahranjen je u carskoj grobnici, u kripti Blagoveštenske crkve u tom gradu.
Dečak iz Čuruga sa 11 godina otišao je u Rusiju, gde je izgradio vojnu karijeru i osvojio srce Katarine Velike
U Čurugu je 1743, u porodici srpskog seljaka i vojnika-graničara Gavrila Nerandžića, rođen sin Simeon. Kad je imao 11 godina, usvojio ga je majčin rođak Maksim Zorić i poveo u Rusiju. Maksim je stupio u rusku službu, a dečaka je upisao u vojnu školu.
Potemkinov čovek
Simeon Zorić u rat je prvi put pošao sa 17 godina. Prvi oficirski čin dobio je 1760, a zatim se u njegovom životu nižu ratovi i unapređenja: učestvuje u ruskoj vojnoj intervenciji u Poljskoj, pa u rusko-turskom ratu, gde je sve zadivio svojom hrabrošću, tri puta bio ranjen i opet zarobljen. Zbog pokazanog junaštva, carica Katarina ga je 1775. lično odlikovala Ordenom Svetog Georgija IV stepena, a knez Grigorije Potemkin, čovek koji je uživao caričino poverenje i bio suvladar Rusije, uzeo ga je za ađutanta. Unapređen je u čin potpukovnika.
Upravo je Potemkin zaslužan što je naočiti Simeon Zorić postao ljubavnik carice Katarine Velike. Da bi suzbio politički uticaj svojih suparnika, od kojih je jedan delio postelju s imperatorkom, Potemkin je Zorića uveo u dvor i ustoličio ga 1777. za caričinog ađutanta s činom generala. Odatle do njenog srca bio je kratak put. Carica je novog ljubavnika i bukvalno obasula zlatom: iskoristivši svoje krunisanje kao povod, ona je Simeonu Zoriću poklonila dijamantski prsten, zvezdu ukrašenu brilijantima, sablju i perjanicu, zatim posede u Estoniji i dvorac u Petrogradu. A kad mu je sledeće godine darovala još dva poseda i grad Školov na Dnjepru, knez Potemkin se uplašio Zorićevog uticaja. Intrigama je nastojao da oslabi njegov položaj, što je Zorića navelo da ga, pred caricom, izazove na dvoboj. Knez Potemkin nije prihvatio izazov, ali je Simeon udaljen s dvora.
Povratak u službu
Odlazi u Pariz, a po povratku u Rusiju penzioniše se i nastanjuje u Šklovu. Otvorio je vojnu školu za decu siromašnijih provincijskih plemića, a u svom domu prima prijatelje saborce i Srbe na proputovanju, među kojima i Dositeja Obradovića... S vremenom je zapao u dugove, pa je vojnoj školi zapretilo gašenje. Prvo mu je pomogla Katarina Velika, a docnije i njen naslednik Pavle Prvi. On je Zorića vratio u službu 1779. i unapredio ga u general-lajtnanta, a školu u Šklovu pretvorio je u državnu. Simeon Zorić umro je u Šklovu 1799. godine, a 2007. mu je u tom gradu otkriven spomenik. Jedan hroničar je zapisao: „Živeo je raskalašno, u hedonističkom ambijentu, pomažući potrebitima i lakomima. Više nego ljubavna epizoda s Katarinom Drugom, koja mu je donela veliko bogatstvo i još veći nespokoj, spasli su ga zaborava spomeni na dobročinstva prema Srbima u postojbini i prema Srbima i Rusima u Rusiji.“
3. Atanasije Stojković: Čovek koji je Srbima objasnio fiziku
Sin čizmara iz Rume svojim znanjem osvojio je Rusiju i postao rektor Harkovskog univerziteta, sretao se s Puškinom i stekao veliko bogatstvo
Književna dela
Po dobijanju stipendije otišao je u Getingen na studije prirodnih nauka i tamo 1799. stekao zvanje doktora filozofije kao najbolji student u generaciji i prvi Srbin koji je doktorirao na tom univerzitetu. Posle završenih studija nastanjuje se u Budimu. Vođen željom da doprinese prosvećenosti srpskog naroda, 1800. objavio je spis filozofske sadržine s elementima romana - kakva je već tada bila moda - pod naslovom „Kandor ili otkrovenije egipetskih tain“. Naredne godine štampa i pravi roman „Aristid i Natalija“, prvi roman u srpskoj književnosti. U predgovoru samokritički navodi da je delo pisano bez umetničkih pretenzija, s namerom da „pouči svoj rod“. Sa istim motivima je 1802. objavio i knjigu pod nazivom „Serbskij sekretar“, praktični priručnik s primerima i uputstvima kako se pišu pisma, ugovori, obveznice, testamenti, priznanice, računi i slično... Na nagovor Dositeja Obradovića, Atanasije Stojković je od 1801. do 1803. u Budimu pisao knjigu „Fisika, prostim jezikom spisana za rod slaveno-serbskij“ u tri toma i na hiljadu strana, koja je prvo takvo delo na srpskom jeziku, i obuhvata ne samo fiziku već i meteorologiju, astronomiju, minerologiju, pa čak i botaniku i zoologiju. Iz nje su se početkom devetnaestog veka obrazovale prve generacije srpskih naučnika.
Rđave navike
Visoko ocenivši njegova dela, administracija carske Rusije 1804. pozvala je Stojkovića da bude profesor fizike na Harkovskom univerzitetu. U Rusiji je stekao veliki ugled. U dva maha je bio izabran za rektora univerziteta, postaje član velikog broja naučnih društava, sreće se s Puškinom, stiče veliko bogatstvo, ženi se bogatom Ruskinjom i kupuje imanje u Besarabiji. Ali način na koji je gazdovao imanjem okrnjio mu je ugled. Vuk Karadžić piše da je Stojković pokušao da na svoj spahiluk naseli Srbe kao kmetove, ali se prema njima ponašao kao prema robovima, pa su se pobunili i pobegli. Otuda su počele da se šire glasine o njegovoj teškoj naravi i rđavim navikama, pa je 1813. godine penzionisan i otpušten s Univerziteta u Harkovu, pod optužbom da je krijumčario vino. Ipak, ostalo mu je bogatstvo i titula carskog državnog savetnika, pa je poslednje godine života proveo u ruskoj prestonici Sankt Peterburgu.
Umro je 1832. godine u Harkovu, i tu sahranjen.
PRVI ROMAN
Vođen željom da doprinese prosvećenosti srpskog naroda, 1800. objavio je spis filozofske sadržine s elementima romana - kakva je tada bila moda - „Kandor ili otkrovenije egipetskih tain“. Naredne godine štampa i roman „Aristid i Natalija“, prvi u srpskoj književnosti
Srbin poreklom iz Novog Bečeja imao je više od stotinu izuma, među kojima su arborit, podmornica, dirižabl, „leteći čamac“...
Zapovedao je rečnim parobrodom „Sloga“ iz flote svog oca, a 1875. u jednoj nesreći na brodu koji je bio usidren u ruskoj luci Odesa povređeno mu je oko. Na lečenju je upoznao bolničarku, Ruskinju, oženio se njom i ostao u Rusiji. Otac mu je pomogao da sagradi fabriku u kojoj je proizvodio arborit i kofere, čamce, pontonske mostove i druge predmete za praktičnu upotrebu od ovog materijala. Vojska je od njega kupila „univerzalni vojnički sanduk“ od arborita, u kojem su bili šator, dva kreveta na rasklapanje i jedan stočić.
Konstruisao je i uređaj za vađenje potopljenih lađa sistemom podvodnih balona i više tipova gnjuračkih odela, što su samo neki od oko stotinu izuma zbog kojih je u Rusiji nazivan kraljem pronalazača.
Ali još pre dolaska u Rusiju, Kostović je razradio projekt podmornice i predstavio ga ruskom prestolonasledniku 1887. u Sankt Peterburgu. Ruske vlasti su bile zainteresovane, ali pošto Kostović nije želeo da otkrije tajnu materijala od koga je trebalo izgraditi podmornicu i način njenog pogona, pregovori su prekinuti. Veruje se da je nameravao da je napravi od arborita, a da za pogon primeni benzinski motor, što je tada bila potpuna novina.
Ognjeslav Kostović godinama je radio na konstrukciji dirižabla, i za njegov pogon napravio je benzinski motor na vodeno hlađenje i električno paljenje sa osam cilindara i 80 konjskih snaga. Gotlib Dajmler, koji se smatra pronalazačem ovakvog pogona, u to vreme imao je motor od jedne i po konjske snage.
Dirižabl je bio gotov 1880, a njegova manja verzija bez motora uspešno je prošla probne letove, ali su radovi zaustavljeni jer je Kostović odbio da da mito jednom ministru. Nekoliko godina kasnije u požaru čiji uzroci nisu otkriveni, konstrukcija i svila su izgoreli, a motor se kao posebno vredan izum čuvao kao tajna. Oznaka poverljivosti skinuta je s njega tek 1947. Grof Cepelin će tek 1899. izvesti prvi uspešan let dirižablom, a saradnik na tom projektu David Švarc, poreklom Hrvat, javno će grofa optužiti da je koristio njegove nacrte. Švarc je, međutim, prećutao da je svojevremeno radio kod Ognjeslava Kostovića i da je nestao posle požara u kojem je izgorela Kostovićeva letelica.
Nezavisno od Francuza Fabrea, čiji je hidroavion u martu 1910. preleteo 600 metara, Kostović je u Rusiji 1911. konstruisao svoj avion s plovcima, „leteći čamac“.
Ognjeslav Kostović umro je 1916. godine u Rusiji.
Jedna njegova jedna ćerka udala se za srpskog oficira i u Prvom svetskom ratu bila je dobrovoljna bolničarka. Kostovićevi potomci i danas žive u Beogradu.
MOĆAN MOTOR
Ognjeslav Kostović godinama je radio na konstrukciji dirižabla i za njegov pogon napravio je benzinski motor na vodeno hlađenje i električno paljenje sa osam cilindara i 80 konjskih snaga. Gotlib Dajmler, koji se smatra pronalazačem ovakvog pogona, u to vreme imao je motor od jedne i po konjske snage
Ličanin iz sela Vrhovine postao je jedan od najviših oficira u sovjetskoj armiji. Ovog konjanika Josif Visarionovič je prvo hvalio, a zatim ga streljao 1938.
Danilo Srdić je rođen 1896. u selu Vrhovine u Lici. Napustio je školovanje u Beogradu i otišao u Rusiju, gde je pred početak Prvog svetskog rata završio vojnu školu. Tamo se 1916. priključio Prvoj srpskoj dobrovoljačkoj diviziji, a početkom 1917. prilazi boljševicima. Po zadatku odlazi u Petrograd, ali ga tu hapse zbog komunističke delatnosti. Iz zatvora ga oslobađaju vojnici iz njegove divizije. Oni ga biraju za komandanta odreda, i s njim na čelu u Oktobarskoj revoluciji 1917. napadaju Zimski dvorac. U novembru 1918. postavljen je za komandanta konjičkog puka koji se borio protiv „belih“.
Velika hrabrost
Pokazivao je veštinu u komandovanju, ali i veliku hrabrost, pa je dobio najviše sovjetsko odlikovanje Orden Crvene zastave, jer je „iako opkoljen sa svojom brigadom od znatno nadmoćnijih snaga neprijatelja, borbom izveo svoju brigadu iz opasnosti, nanevši neprijatelju ozbiljan poraz.“ Januara 1919. postaje komandant Krimskog revolucionarnog puka, pa posle komandant Druge konjičke brigade u armiji legendarnog komandanta Semjona Buđonija. U svojim sećanjima, komandant kozaka Ilja Dubinski opisao je događaj posle poraza u jednoj bici: „Buđonijeve vaspitne mere bile su opštepoznate. Postrojio je oficire jedinice i počeo jednog po jednog da udara bičem. Komandira puka Semjona Mihajloviča udario je bičem po obrazu. Kad je došao red na Danila Srdića, ovaj Srbin velikan izvukao je revolver i uperio ga u Buđonija, viknuvši:
- Ako sam kriv, ubij me! Ali ako me dotakneš bičem, ubiću ja tebe!
Buđoni i Vorošilov, koji je bio pored Buđonija, bili su zatečeni. Zaobišli su ovog vatrenog Srbina i otišli dalje.“
Po završetku građanskog rata u SSSR, Danilo Srdić je 1920. završio Generalštabnu akademiju. Sovjetska vojska nije tada imala činove,, ali je Srdić, kao komandant divizije, pa korpusa, bio na položaju general-majora. Živeo je s porodicom u Minsku. Sin Vjačeslav poginuo je 1943. u borbi s Nemcima.
Dok je komandovao konjičkim korpusom, jedan od njegovih potčinjenih bio je i Georgij Žukov, maršal u Drugom svetskom ratu. Srdić je odškolovao i druge oficire koji će kasnije postati komandanti armija i korpusa.
Staljinove čistke
Buđonijevim sećanjima dugujemo i opis Srdićevog susreta sa Staljinom 1936. Josif Visarionovič je tada obilazio granične jedinice, pa je Buđoni pozvao Srdića jer je Staljin hteo da ga vidi. Srdić, u uniformi s odlikovanjima, bio je visok dva metra i stajao naspram Staljina, koji je bio za tri glave niži od njega:
„Pogledaj ga! Pravi „balkanski orao“, rekao je Staljin tada. Ali samo osam meseci kasnije, po Staljinovom naređenju, Danilo Srdić je uhapšen zajedno s maršalom Tuhačevskim, zapovednikom Crvene armije 1925-1928, i brojim drugim visokim oficirima, pod apsurdnom optužbom da su „deo fašističke zavere“. Streljan je sredinom 1938. Devetnaest godina kasnije, sve ove žrtve Staljinove čistke rehabilitovane su.
UDARCI BIČEM
Posle jednog poraza, legendarni komandant Semjon Buđoni rešio je da kazni oficire, piše Ilja Dubinski.
„Postrojio ih je i počeo jednog po jednog da udara bičem. Komandira puka Semjona Mihajloviča udario je bičem po obrazu. Kad je došao red na Danila Srdića, ovaj Srbin velikan izvukao je revolver i uperio ga u Buđonija, viknuvši:
- Ako sam kriv, ubij me! Ali ako me dotakneš bičem, ubiću ja tebe!“
Nakon rata mnogi oficiri SFRJ odlazili su u Rusiju na školovanje, a tamo su ih vrbovale špijunke KGB. Mnogi od njih su zbog toga tajno likvidirani u Beogradu
Neposredno po završetku Drugog svetskog rata i pobedonosnog pohoda Crvene armije na Berlin, njeni oficiri u Srbiji važili su za dobre mladoženje. Nikada nisu obrađeni, ili bar nisu zvanično objavljeni podaci o broju Srpkinja koje su se između 1945. i 1948. udale za Ruse i s njima otišle u „prvu zemlju socijalizma“, ali se procene kreću oko hiljadu.
Obaveštajne službe
Uporedo s njima, u SSSR su iz Srbije i Jugoslavije otišli mnogi partizanski oficiri, da tamo završe vojne škole. Svi odreda bili su uhođeni od sovjetske tajne službe, a mnogi i zavrbovani da rade za nju. U septembru 2000, nekoliko meseci posle smrti general-pukovnika Đoka Jovanića, Nin je objavio sećanja svog novinara na razgovore s partizanskim komandantom Šeste ličke proleterske divizije:
„Posle izvesnog vremena Đoko mi je govorio i neke pojedinosti, više nego samo zanimljive. Recimo, sa školovanja u SSSR; o svom poznanstvu s ‚prelepom Irinom‘, koja se u njega zaljubila. Ona mu je pričala da su sve devojke koje idu s njima - generalima - poslate od KGB sa zadatkom da im sve učine po volji, da ih osvoje, da ih vrbuju za rusku obaveštajnu službu. U tome su imale uspeha. Zavrbovale su neke od generala, koji će ljubav, po povratku u zemlju, platiti glavom. Pričao mi je kako je imao pet devojaka. Pričao mi je o pukovniku Momi Đuriću, koji se zaljubio u tu Irinu i rekao mu: ‚Đoko, šta god tražiš, daću ti za Irinu!‘ A Đoko je rekao: ‚Idi ti u materinu, ti i tvoj novac!‘“
Zatim mi je pričao o generalu Arsi Jovanoviću, koji je pred rat bio poručnik u Sarajevu. Bio je veoma inteligentan i sposoban oficir, ali težak čovek. Kad su bili u Rusiji, Arsa bi uhvatio dve devojke i u uniformi generala šetao Moskvom. Na partijskom sastanku Jovanić ga je kritikovao, a Arsa je skočio da se bije.
Tajne likvidacije
O svom prijatelju, najmlađem generalu i narodnom heroju Slavku Rodiću pričao je kako je bio vrlo sposoban, pametan, ali malo uobražen. Jednoga dana, posle povratka sa školovanja u Moskvi, kod generala Jovanića bio je Rodić na ručku. Istoga dana, u šest sati, general Jovanić je slušao radio i čuo tužnu vest da je general Slavko Rodić umro, da ga je srce izdalo. Međutim, kasnije je saznao da su otkrili da je Rodić ruski špijun i po kratkom postupku ga streljali. Istu sudbinu doživeo je i Ivan Milutinović, takođe ruski špijun, za koga je izdato zvanično saopštenje da se negde na Adi prevrnuo u čamcu i utopio. Zatim i general Petar Drapšin. Pisale su novine da je neoprezno rukovao pištoljem i tako se ubio...“.
7. Mira Marković: Cvet u kosi i druge bajke
Supruga Slobe Miloševića od 2005. živi u Rusiji, koja odbija da je izruči iako je Interpol izdao poternicu za njom
Život Mirjane Marković obeležila je nesrećna sudbina njene majke. Vera Miletić bila je rukovodilac komunističke organizacije u okupiranom Beogradu kad su je u oktobru 1943. uhapsili agenti Specijalne policije. Izložena torturi, odala je policiji sve što znala o komunistima u Beogradu. Jezgro partijske organizacije je pohapšeno i streljano.
Skrivanje izdaje
Mirjana Marković, rođena 1942, imala je tada 15 meseci. Njen otac, takođe komunistički funkcioner, Moma Marković, bio je u partizanima, pa su se o njoj starali Verini roditelji. Uz njih je i odrasla, jer otac ni posle rata nije pokazivao mnogo brige za ćerku, pravdajući se državnim poslovima. Devojka je odbijala da prihvati činjenicu da joj je majka izdajnik, a naruku joj je išla i zvaničina istoriografija, koja je nerado priznavala da je u redovima revolucionara bilo takvih, pa je slučaj Vere Miletić prećutkivan. Mirjana Marković je rano prišla komunističkom pokretu, a mrtva majka bila joj je idol. I cvet u kosi, koji je docnije postao njen zaštitni znak, u vezi je s tim: u jednom novinskom intervjuu objasnila je zašto ga nosi. Na jednoj od malobrojnih sačuvanih fotografija Vera Miletić nosila je cvet u kosi, pa se i ona odlučila za takav ukras „kako bi s majkom na neki način održavala kontakt“. Još u požarevačkoj gimnaziji počela je da se zabavlja sa Slobodanom Miloševićem, a ta će veza biti 1971. krunisana brakom, u kojem su rođeni ćerka Marija i sin Marko. U godinama Miloševićeve vlasti ona će mu biti najbliži saradnik, a kažu da je na njega imala ogroman uticaj. To vreme građani Srbije pamte kao vreme ratova, političkih ubistava, bombardovanja, izolacije i bede, od kojih se nisu oporavili. Mirjana Marković je bila profesorka sociologije na Prirodno-matematičkom fakultetu u Beogradu, lider grupe koja je preuzela sve funkcije na Beogradskom univerzitetu i osnivač opskurne partije Jugoslovenska levica (JUL).
Poternica i bekstvo
Posle Petog oktobra Mirjani Marković i funkcionerima SPS u Beogradu je suđeno zbog nelegalnog prisvajanja stanova Vlade Srbije, a dovođena je u vezu s ubistvima Slavka Ćuruvije i Ivana Stambolića. Ona je, međutim, 2005. sa sinom pobegla u Rusiju. Interpol je izdao poternicu za njom, ali ruska policija odbija da je uhapsi, pretpostavlja se zbog jakih veza koje porodica Milošević ima tamo. Na pitanje novinara od čega živi u predgrađu Moskve sa sinom, odgovorila je da živi od penzije od 58.000 dinara. Takođe je izjavila da je u Moskvu stigla s „prtljagom“ u kome su bila tri para naočara, dve suknje, dva džempera i jedno pakovanje aspirina. Ima ozbiljnih razloga da se u ovo ne poveruje.
KONTAKT PREKO CVETA
Na jednoj od malobrojnih sačuvanih fotografija Vera Miletić nosila je cvet u kosi, pa se i Mirjana Marković odlučila za takav ukras „kako bi sa svojom majkom na neki način održavala kontakt“