Kad je Aleksandar Ranković pre Drugog svetskog rata pitao Milovana Đilasa - obojica su bili visoki funkcioneri Komunističke partije - šta se to dešava u redovima Partije na Univerzitetu u Beogradu, ovaj mu je odgovorio: „Eto tako, sve na gomili.“
Mladi komunisti, naime, zalagali su se društvo u kojem neće biti eksploatacije radnika i za život bez lažnog morala, odnosno zagovarali su slobodnu ljubav.
Ali kad je počeo rat, partija je slobodnu ljubav „ukinula“, pa su partizani živeli gotovo kao monasi. Komunista je smeo da ima samo jednu „drugaricu“, čije je ime prijavljivao partiji, a seksualni kontakti sa strane strogo su kažnjavani: od oduzimanja čina do raspoređivanja na opasnija mesta na frontu. Ali ono što je važilo za obične borce nije obavezivalo i funkcionere.
Istoričar partizanskog pokreta Venceslav Glišić - inače i sam dete poginulog partizana - ostavio je zanimljiva svedočanstva o promiskuitetu komunističkih rukovodilaca tokom rata.
Stambolićev nemoral
Glišić je, recimo, zabeležio Rankovićevu izjavu da baš zbog takvog ponašanja nije voleo Petra Stambolića i da je čak morao da formira komisiju koja se bavila Stambolićevim nemoralom. U časopisu Istorija 20. veka ovaj istoričar objavio je tvrdnju da se zbog toga Stambolić kasnije osvetio Rankoviću, znatno doprinoseći njegovoj smeni! Petar Stambolić vladao je Srbijom dvadeset godina i bio je živ kad je ovo objavljeno, ali nije demantovao!
Drugi „gospodar Srbije“ u vreme Josipa Broza Tita bio je Draža Marković. Glišić kaže da su Draža i njegov brat Moma (otac Mirjane Marković, Miloševićeve žene, prim. nov.) Andriju Habuša, ljubavnika komunističkog rukovodioca Kike Damjanovića u toku rata, poslali u zapadnu Srbiju, gde su ga ubili četnici, a da se Draža posle rata oženio Kikom.
Brojne polemike... Narodna skupština SFRJ
Venceslavu Glišiću takođe dugujemo i podatak da je jedan drugi komunistički funkcioner, Milan Mijalković Čiča iz Jagodine, bio kažnjen kad je ustanovljeno da istovremeno živi sa Canom Babović i sa udovicom Vidom Milosavljević, majkom petoro dece, koja su sva bila u partizanima. Pričalo se za Čiču, inače, da je imao običaj da muža pošalje na partijski zadatak, a da ostane sa njegovom ženom.
Ordenje i ulice
Posle rata, i Mijalković i Cana Babović proglašeni su za narodne heroje, po njima su nazivane ulice i škole, Vida je dobila orden, dva njena poginula sina proglašena su narodnim herojima, ali je jedna njihova sestra imala tragičnu sudbinu.
Ljubinka Milosavljević, rođena 1917. godine, rano je prišla komunističkom pokretu. Kao dvadesetdvogodišnjakinja postala je rukovodilac komunističke omladine cele Srbije, a 1941. je kao ilegalac učestvovala u oslobađanju Aleksandra Rankovića iz nemačkog zatvora. Borila se na Neretvi i Sutjesci. Posle rata bila je sekretar Narodne skupštine Srbije i član rukovodstva komunističke partije.
Ljubinka je u ratu stupila u ljubavnu vezu sa četiri godina mlađim Momčilom Čupićem, ali se on posle oslobođenja oženio drugom. Njegova karijera tekla je uobičajenim tokom: funkcije u Komunističkoj partiji na opštinskom nivou, pa „prelazak u Beograd“... da bi postao savetnik u ministarstvu teške industrije. Sve to vreme održavao je vezu sa Ljubinkom dok ga ova 11. aprila 1955. godine - u nastupu ljubomore ili zbog neispunjenog obećanja - nije ubila hicima iz pištolja.
Prećutano ubistvo
Jugoslovenska štampa je ovo ubistvo prećutala, ali je vest o zločinu predstavljala pravu poslasticu za zapadne medije. Američki magazin Tajm objavio je veliki članak pod naslovom „Drugovi i ljubavnici“, a Špigl je Ljubinku Milosavljević svrstao u ličnosti koje su obeležile sedmicu - uz albanskog kralja Zogua, slikara Dijega Riveru i Merilin Monro!
U avgustu 1955. zvanični list Borba objavio je kratku vest da je Ljubinka Milosavljević osuđena na dvanaest godina robije...
U zvaničnoj istoriji komunističkog pokreta u Srbiji, ovaj se zločin uz njeno ime - ni danas ne pominje!
Sutra: Peko Dapčević
Hijerarhija I U LJUBAVI PREDNJAČILI RUKOVODIOCI
Malo je istorijskih dokumenata o seksu u partizanima. Jedno od retkih svedočanstava ostavio je Sredoje Urošević, komandant 2. proleterske brigade, koje glasi: „U brigadi se pojavila ljubav kao posledica odmora i redovnije ishrane. Nezgodno je što u tome prednjače rukovodioci četa i bataljona. Zbog toga se danas (22. avgust 1943. godine) održava sastanak svih drugarica.“