Posle pobede u Drugom svetskom ratu, neki članovi Komunističke partije nastavili su borbu i u miru
1. Stevan Vukomanović Tempo Žrtvovao brata zbog partije
Tito mu nikad nije oprostio rečenicu „Pa ako radnicima nije dobro, neka štrajkuju!“ u jednom intervjuu na televiziji
Svetozar Vukomanović Tempo rodio se 1914. godine u Crnoj Gori. Pod uticajem starijeg brata koji je 1927. preminuo od posledica mučenja u zatvoru, opredelio se za komunistički pokret. Drugi njegov brat Luka, zbog siromaštva porodice, morao je da upiše bogosloviju, a kasnije je doktorirao na teološkim naukama.
Tempo je 1931. godine otišao na studije prava u Beograd i vrlo brzo postao jedan od organizatora štrajkova na univerzitetu. Brat Luka, kad je saznao za njegovu komunističku delatnost, prestao je da ga izdržava.
U vreme napada Nemaca na Jugoslaviju Tempo pripada najužem komunističkom rukovodstvu. Između ostalog, 4. jula 1941. godine Tito, Aleksandar Ranković, Milovan Đilas, Ivo Lola Ribar, Sreten Žujović i on doneli su odluku o ustanku protiv okupatora.
U prve dve godine rata zadužen je za organizaciju partizanskih odreda u Bosni, a od Tita ima ovlašćenja da strelja svakog za koga misli da loše radi. Isti zadatak i ista ovlašćenja ima i tokom 1943. i 1944. godine u Makedoniji i na Kosovu.
Od sindikata do ministra
Posle rata bio je zadužen za ideologiju u Jugoslovenskoj armiji i tada je formirao klub Partizan. Svojeglav i naprasit, nije se uklapao u novu vladajuću klasu čiji su pripadnici uglavnom ćutali o problemima, bili nabusiti prema potčinjenima i ponizni prema nadređenima. Tiho je sklonjen iz najuže vladajuće garniture.
Bio je ministar rudarstva i potpredsednik vlade, pa od 1958. do 1967. predsednik (jedinog) sindikata. U to vreme je u jednom intervju na televiziji, kad se govorilo o lošem položaju radnika, iznerviran rekao: „Pa ako radnicima nije dobro, neka štrajkuju!“, što je u ono vreme bilo svetogrđe. Tito mu to nije oprostio i Tempo se 1970. godine povukao iz političkog života.
Knjiga njegovih sećanja „Revolucija koja teče“ izazvala je 1971. godine, kada je objavljena, pravu buru u političkom životu Jugoslavije. U njoj je Svetozar Vukomanović Tempo stilom koj je odudarao od dosadne zvanične propagande izneo niz detalja o ponašanju rukovodilaca tokom rata, njihovim greškama i nečasnim postupcima.
Upleten Rajko Mitić
Gotovo celokupan bosansko-hercegovački vrh osudio ga je, a ni albanski političari s Kosova nisu bili manje ljuti... Da se oglasi demantijem, osetio se pozvan i fudbaler Rajko Mitić, o čijoj je želji da iz Zvezde pređe u Partizan Tempo pisao: „Kategorički tvrdim da se s vama, druže Tempo, nikada nisam sastajao. Tada - pa ni do danas - s vama nisam imao prilike da razgovaram!“ Proslavljeni fudbaler iskazima svedoka brzo je bio uteran u laž.
Svetozar Vukomanović Tempo umro je 2000. godine. Po sopstvenoj želji, sahranjen je u rodnom selu pored brata Luke.
Luka je na kraju rata, kao i desetine drugih sveštenika Mitropolije crnogorsko-primorske, s četničkim jedinicama bežeći od partizana, pošao u Austriju. Partizani su ga zarobili, ali je Tempo odbio da interveniše za njega. „Šta je tražio, to je našao!“, rekao je. Luka Vukomanović je streljan, a Tempo je pred kraj života otvoreno izražavao grižu savesti zbog toga.
2. Dobrivoje Vidić Baja Predsednik radio za Nemce
Naredio je da se strelja Andrija Mirković, koji je mogao da posvedoči o izveštajima Abvera u vezi s njim
Dobrivoje Vidić Baja rođen je 1918. godine u Čačku. Kao đak učiteljske škole u rodnom gradu priključio se naprednoj omladini, pa je zato bio isključen iz škole. Pohađao je učiteljsku školu u Banjaluci, Aleksincu i Osijeku, a studirao je na Filozofskom fakultetu u Skoplju. Tu je rukovodio radom komunističke omladine i bio u najužem rukovodstvu Komunističke partije Makedonije.
U ratu je obavljao dužnost političkog komesara u nekoliko brigada, a od oktobra 1944. do novembra 1945. godine bio je sekretar Okružnog komiteta KPJ za Užički okrug, što je u ono vreme značilo najvišu vlast.
Posle rata bio je na čelu komunista Vojvodine do 1951. godine, a zatim je službovao kao ambasador u Londonu, Burmi, dva puta u Moskvi, i kao stalni predstavnik FNR Jugoslavije u Ujedinjenim nacijama.
Bio je predsednik Srbije od 5. maja 1978. do 5. maja 1982. godine.
Prevodilac
Istoričar partizanskog pokreta Venceslav Glišić tokom rada na knjizi o Slobodanu Peneziću Krcunu naišao je na dokumenta obaveštajne službe Abver koja otkrivaju da je „student Dobrivoje Vidić“ na početku okupacije radio kao prevodilac za Nemce u Užicu. Glišić, Užičanin kao i Krcun, tvrdi da je to bilo poznato i Andriji Mirkoviću, ratnom gradonačelniku Užica, i da je to bio razlog što je Vidić, kao sekretar Okružnog komiteta, 1944. tražio da se Mirković strelja jer je njegov rad za okupatore morao da ostane tajna.
Andrija Mirković tokom rata pomagao je partizanskim porodicama, između ostalog skrivao je i sestru Slobodana Penezića Krcuna, pa se, kad je uhapšen, mnogo njih javljalo partizanskim vlastima s molbom da bude oslobođen. Vidićeva je bila poslednja.
Novo hapšenje
Andrija Mirković odveden je u Valjevo i tamošnji sud mu je oduzeo 90 odsto imovine, ali ga je oslobodio svake druge krivice. Vratio se u Užice i živeo kao slobodan čovek dok u aprilu nije opet uhapšen i odveden u zatvor, gde mu se gubi svaki trag.
„Revolucionarnu strogost“ Dobrivoje Vidić Baja pokazao je i kad je naredne godine prešao u Vojvodinu. Prema rečima istoričara dr Momčila Pavlovića, direktora Instituta za savremenu istoriju, upravo je on bio ključna figura prinudnog otkupa poljoprivrednih proizvoda. Oko 100.000 seljaka prošlo je kroz zatvore, gde su prebijani i mučeni. Naredbe lokalnim vlastima izdavao je sekretar Pokrajinskog komiteta Komunističke partije Dobrivoje Vidić. Umro je 1992. godine. Sahranjen je u Aleji zaslužnih građana.
3. Veljko Vlahović Revolucionar koga je pojela revolucija
U Parizu se prvi put susreo s drugom Titom i od tada je jedan od njegovih najbližih saradnika
Veljko Vlahović rođen je 1914. godine na severu Crne Gore. Gimnaziju je pohađao prvo u Podgorici, pa u Beogradu, gde se još kao srednjoškolac uključio u komunistički pokret, a kao student postao je jedan od njegovih istaknutijih rukovodilaca. Zbog organizovanja velikih studentskih štrajkova februara 1935. i 4. aprila 1936. godine na Beogradskom univerzitetu, isključen je s Tehničkog fakulteta. Nekoliko puta je zatvaran.
Slobodna Jugoslavija
Polovinom 1936. godine, po odluci partijskog rukovodstva, da bi izbegao novo hapšenje, seli se u Prag. I tamo nastavlja politički rad, a krajem januara 1937. godine, s grupom od 26 jugoslovenskih studenata, iz Praga se ilegalno prebacio u Španiju, gde su se internacionalne brigade borile protiv fašističkog režima Franciska Franka. Ubrzo po dolasku ranjen je u nogu i od tada se kretao sa štapom. U internacionalnim brigadama obavljao je mahom političke dužnosti, a nakon poraza od Franka i povlačenja u Francusku, u Parizu je organizovao štampanje lažnih dokumenata za povratak u zemlju jugoslovenskih dobrovoljaca iz Španskog građanskog rata.
U Parizu se prvi put susreo s drugom Titom i od tada je jedan od njegovih najbližih saradnika i najvernijih sledbenika.
Od 1939. do 1944. godine je u Moskvi kao predstavnik Jugoslovenske komunističke partije. U vreme nemačke opupacije, po Titovom nalogu je, zajedno s Đurom Salajem, u Moskvi osnovao radio-stanicu Slobodna Jugoslavija, čiji je zadatak bio da na nekoliko stranih jezika svet obaveštava o partizanskom pokretu. U ratu su mu u partizanima poginula dva brata, a treći brat, sestra i majka takođe su bili borci.
Posle rata bio je u rukovodstvu partije, zamenik ministra inostranih poslova i direktor zvaničnog lista Borba.
Veljko Vlahović je uživao veliki ugled među mladima zbog svoje revolucionarne prošlosti i nespornog ličnog poštenja posle rata, pa ga je Tito poslao da se obrati studentima u pobuni juna 1968. Bezazleni sukob studenata i učesnika radne akcije u Studentskom gradu 2. juna 1968. godine izrodio se u oštar sukob s policijom. Narednog dana povorka studenata uputila se s Novog Beograda prema centru grada, ali ih je kordon milicije zaustavio.
Veljko, vodi nas
Načelnik beogradske policije Nikola Bugarčić izdao je naređenje miliciji da studenti ni po koju cenu ne smeju da prođu. Tu su se, između dve strane, našli Vlahović i Miloš Minić, predsednik Skupštine Jugoslavije. Vlahović se popeo na kabinu parkiranog kamiona i održao govor pobunjenoj omladini. Masa mu je skandirala: „Veljko, vodi nas!“ i „Veljko, seti se Španije!“, ali Veljko više nije bio studentski vođa kao pre rata, već deo Titovog aparata.
Neposredno pošto je završio govor, policija pod šlemovima izvršila je brutalan juriš na studente, a iza njih je ostao veliki broj povređenih.
4. Mihailo Švabić Čovek koji je izmislio radne akcije
Posle nemačke okupacije s grupom ilegalaca vršio je sabotaže i diverzije. Upravo je on organizovao akciju oslobađanja ranjenog Aleksandra Rankovića
Mihailo Švabić rođen je 1919. godine u okolini Aranđelovca. U Beogradu je završio zanat i zaposlio se kao grafički radnik. Kao mladić je prišao komunističkom pokretu i bio hapšen i zatvaran. Uz Lolu Ribara bio je najistaknutiji rukovodilac komunističke omladine.
Posle nemačke okupacije ostaje u Beogradu i s grupom ilegalaca vrši sabotaže i diverzije. Upravo je on organizovao spektakularnu akciju oslobađanja ranjenog Aleksandra Rankovića iz nemačke bolnice. U leto 1941. odlazi u partizanski odred za komesara, maršira preko Igmana u čuvenom maršu na 32 stepena ispod nule, 1942. biva ranjen u borbi s četnicima, a zatim se vraća političkom radu s omladinom. Član najužeg omladinskog rukovodstva ostaće i posle rata, i sa te funkcije pokrenuće masovne radne akcije u Jugoslaviji.
Porušena zemlja
Omladinske radne akcije bile su čisto politički projekt, bez ikakvog ekonomskog opravdanja: zemlja je bila porušena, ni postojeće pruge nisu popravljane, a omladinci su 1946. pokrenuli izgradnju nove - između Brčkog i Banovića, gde se kopao ugalj.
„Imao sam pedeset hiljada omladinaca uključenih u male akcije. Ovde opravljen most, onde zakrpljena škola... Mislio sam: kad već radimo, daj da bude nešto veliko!“, pričao je kasnije.
O građenju pruga ništa nije znao - računao je: ako se bukvalno na svakih deset metara stavi dovoljno ljudi, pruga može da se napravi za deset dana. Inženjeri su mu se smejali, ali je on terao svoje. I pre nego što je odluka o gradnji železnice Brčko-Banović doneta, on je formirao brigade.
Učesnici akcije mogli su da budu samo najbolji omladinci, odlazak na rad bila je nagrada. Ali nije sve išlo glatko: zbog opasnosti od tifusa, glavna mera predostrožnosti bilo je šišanje do glave i zaprašivanje DDT-jem. Na ulazu u naselje izbila je pobuna, devojke iz Slovenije vikale su: „Ne damo da se naši momci šišaju!“ Švabić se tada popeo na ogradu, skinuo kapu i pokazao svoju ošišanu glavu i uzviknuo: „Ja sam član Centralnog komiteta komunističke omladine! Skojevci, istupite napred, na šišanje! To vam je partijski zadatak!“ Poslušali su ga i tada je dvadeset brica s mašinicama ušlo među akcijaše.
Brčko-Banovići
Pod Švabićevim rukovodstvom, za šest meseci, od 1. maja do 7. novembra 1946. godine, izgrađeno je 90 kilometara pruge Brčko-Banovići s dva tunela od 667 metara i 22 mosta ukupne dužine 455 metara. Učestvovalo je 62.268 omladinaca, a pruga se najviše gradila ručno jer je bilo vrlo malo alata i nimalo mehanizacije. Od prevoznih sredstava najviše je bilo drvenih kolica.
Mihailo Švabić docnije je bio ministar i potpredsednik u vladi Srbije, inicijator izgradnje Beogradskog sajma, ambasador...
Umro je 2002. godine u Beogradu.
5. Koča Popović Kako se komandant vratio na Sutjesku
Posle napada Nemaca javio se u Vojsku Kraljevine Jugoslavije, zarobljen je, ali je pobegao i priključio se partizanima
Koču Popovića nisu pozvali na proslavu. On je seo u svoj auto marke „spaček“ i sam otišao na Tjentište
Koča Popović rođen je 1908. u poznatoj i bogatoj beogradskoj porodici. Stric mu je tokom Prvog svetskog rata liferovao brašno za vojsku, ali je otkriveno da je u džakove sipao i pesak da bi bili teži, pa mu je suđeno, a familiju su prozvali „peskarima“. Kao dečak jedno vreme je živeo u Švajcarskoj (zbog toga je prvo naučio francuski, pa tek onda srpski jezik), gimnaziju je završio u Beogradu, a u Parizu je na Sorboni studirao i 1932. diplomirao filozofiju. Od tada pa do rata 1941. godine bavio se pisanjem poezije i filmskom kritikom. Iako iz bogate porodice, uključio se u komunistički pokret 1933. U vojsci je završio školu rezervnih artiljerijskih oficira, što mu je pomoglo u Španskom građanskom ratu, u kojem je imao čin poručnika.
Prvi general
Posle napada Nemaca 6. aprila 1941. godine, javio se u svoju jedinicu Vojske Kraljevine Jugoslavije, ali je zarobljen negde kod Ivanjice. Uspeo je da odmah pobegne i priključio se partizanima, a u decembru 1941. godine postavljen je za komandanta Prve proleterske brigade, prve regularne vojne jedinice nove Jugoslavije. Zahvaljujući Popovićevoj odlučnosti i iskustvu, partizanske snage s Titim na čelu izbegle su poraz na Sutjesci. Zajedno s Kostom Nađom i Pekom Dapčevićem proglašen je za prvog partizanskog generala.
Na desetu godišnjicu osnivanja Prve proleterske brigade, preživeli borci, većinom oficiri i visoki funkcioneri, na svečanom ručku s Titom priredili su prave demonstracije skandirajući „Koču za narodnog heroja“. Tito je bio besan, tvrdio je da je to izražavanje sumnje u njegov sud, ali je Koča Popović dve godine kasnije dobio ovo zvanje.
Posle rata, od 1948. do 1953. godine bio je načelnik Generalštaba JNA, a od 1953. do 1965. godine ministar inostranih poslova. Odigrao je presudnu ulogu u uspostavljanju dobrih odnosa komunističke Jugoslavije sa SAD.
Žuri na tenis
Protivio se Titovoj samovlasti i prevelikoj ulozi Saveza komunista Jugoslavije u državi.
Uoči Titovog osamdesetog rođendana, odbio je da za Front, list JNA, da izjavu o slavljeniku. Glavnom uredniku, koji ga je nagovarao, rekao je da žuri na tenis, što se izrodilo u politički skandal. Kada je u jesen te godine Tito smenio srpsko političko rukovodstvo s Markom Nikezićem na čelu, Koča Popović podneo je ostavku na sve funkcije. U junu sledeće, 1973. godine, obeležavano je 40 godina od bitke na Sutjesci. Koču Popovića nisu pozvali na proslavu. On je seo u svoj auto marke „spaček“ i sam otišao na Tjentište. Za funkcionere je bio obezbeđen smeštaj u hotelu, a njega su smestili u veliki zajednički šator. Sutradan, u redu za hranu pred kazanom, jedan policajac koji ga nije prepoznao izdrao se na njega. Koča Popović, ratni komandant sa Sutjeske, seo je u auto i napustio proslavu.
Do kraja života, 1992. godine, živeo je u Beogradu, izvan politike. Za sobom je ostavio knjigu sećanja.
6. Veljko Mićunović Naš čovek u Moskvi
Bio je šef beogradske Ozne, zamenik ministra unutrašnjih poslova Aleksandra Rankovića, a Tito ga je lično 1956. poslao za ambasadora u SSSR
Veljko Mićunović rođen je 1916. godine u okolini Cetinja. U Beogradu je studirao prava. Kao jedan od rukovodilaca studentskog pokreta organizovao je štrajkove na Beogradskom univerzitetu.
Bio je jedan od organizatora ustanka protiv Italijana 13. jula 1941. godine, a posle ostaje na okupiranoj teritoriji da organizuje rad ilegalaca. U proleće 1943. prelazi u partizanske jedinice i bori se na Sutjesci, a 1944. godine postavljen je za načelnika Ozne, odnosno za šefa crnogorske službe bezbednosti.
Posle oslobođenja bio je ministar unutrašnjih poslova Crne Gore, pa šef beogradske Ozne, zatim zamenik ministra unutrašnjih poslova Aleksandra Rankovića, a s mesta pomoćnika ministra spoljnih poslova Tito ga je lično 1956. godine poslao za ambasadora u SSSR.
Kazačok za Staljina
Mićunović je službovanje počeo u vreme posle Staljinove smrti, kad je trebalo normalizovati odnose između dve zemlje. Vrlo brzo uspostavio je lične prijateljske odnose sa Staljinovim naslednikom Hruščovom. Ruski lider pozivao ga je i svojoj kući, i tu mu otvoreno pričao kako ga je Staljin terao da mu igra kazačok, a on nije smeo da ga odbije jer bi time potpisao svoju smrtnu presudu. Kad se 1958. godine spremao za povratak u Jugoslaviju, Hruščov ga je ceo dan zadržao u svojoj letnjoj rezidenciji. Kupali su se na plaži, a Hruščov je plivao koristeći šlauf.
Po povratku u Beograd obavljao je dužnost zamenika ministra inostranih poslova Koče Popovića. U tom svojstvu s Titom je bio na dvomesečnom krstarenju brodom „Galeb“ po Mediteranu i duž afričke obale. Zbog nekih teškoća u organizovanju Pokreta nesvrstanih zemalja, Tito se grubo obratio Mićunoviću, a ovaj mu je uzvratio. Njihova svađa trajala je duže od sata, a Mićunović je zabeležio u svom dnevniku: „Ovaj razgovor kasnije se pretvorio u sukob, u pravu svađu, u kojoj je svaki onome drugome rekao veoma neprijatne stvari, koje će ga jače zaboleti...“
Neću Titovu ruku
Nekoliko dana kasnije, dok je plovidba još trajala, Tito i Jovanka su Veljku Mićunoviću poklonili skupoceni dar s posvetom. A nakon povratka u Beograd Tito je poslao Veljka Vlahovića s pozivom da izglade lične razmirice. „Nikada, neka zapamti! Nikada mu neću privatno pružiti ruku! Doslovce, svaku reč da si mu preneo, kao i to da ću za interese svoje zemlje raditi kao što sam i do sada radio, i za njega kao šefa moje države.“ Tito mu se nije izvinio... Kucajući samo desnom rukom, priredio je za štampu dve knjige svojih dnevnika „Moskovske godine“.
7. Blagoje Nešković Broz mu je pretio Sibirom
Nešković je posle smene pričao: „Povodom otkupa mogu da kažem da su Srbiju krvavo opteretili“
Blagoje Nešković rođen je 1907. godine u Kragujevcu, a gimnaziju i Medicinski fakultet završio je u Beogradu, gde je 1935. godine postao član Komunističke partije Jugoslavije (KPJ). U Španskom građanskom ratu od 1937. do 1938. godine učestvovao je kao borac i kao lekar, a kad se vratio, postavljen je na čelnu funkciju KPJ za Srbiju. Prve dve godine rata proveo je u okupiranom Beogradu, odatle rukovodeći borbom.
Srpskim komunistima rukovodio je i posle Drugog svetskog rata, a uporedo je bio i predsednik vlade Srbije, sve do 1948. godine. Obavljajući tu funkciju, došao je u sukob s Titom. Da bi prehranila gradsko stanovništvo, komunistička vlast tada je, naime, naredila prisilan otkup žita i stoke od seljaka. Milicija je praznila ambare i štale, ne ostavljajući seljacima ni mrvice. Od Srbije su zahtevane najveće količine.
Objašnjavajući svoj sukob s Josipom Brozom, Nešković je posle smene pričao: „Povodom otkupa mogu da kažem da su Srbiju krvavo opteretili da je davala dve trećine celokupnog otkupa u Jugoslaviji... Na toj raspravi o otkupu Broz mi je pretio Sibirom.“
Komisija
U jesen 1952. godine, u skladu s pravilima tadašnjih političkih obračuna, rukovodstvo KPJ formiralo je komisiju da ispita „slučaj Blagoja Neškovića“. Predsedavao je Milovan Đilas, a članovi su bili funkcioneri iz Srbije Aleksandar Ranković, Spasenija Cana Babović i Dušan Petrović Šane.
Nas kraju svog rada, između ostalog, ova komisija je zaključila: „Blagoje Nešković se duboko ne slaže s politikom naše partije u nacionalnom pitanju i stalno prikazuje kao da je ona na štetu srpskog naroda. Svoj velikosrpski šovinizam on je ispoljio bezbroj puta, čak i na beznačajnim sitnicama, kao što su, na primer, natpisi latinicom u Beogradu. Kad su, na primer, drugovi iz Oblasnog komiteta s Kosova i Metohije diskutovali o tome da njihova oblast treba da dobije autonomiju zbog mnogobrojne šiptarske manjine, Nešković im je rekao da Kosovo i Metohija treba da budu običan okrug u okviru Republike Srbije. “
Treći svetski rat
U pozadini ovoga bio je jedan razgovor koji je 1952. vodio s Titom. Pričalo se o mogućnosti trećeg svetskog rata koji bi započeo sukobom SSSR i SAD, i Tito je Neškovića pitao da li bi Srbi ratovali protiv Rusa. Rekao je da bismo ako bi nas napali, ali ih sami ne bismo dirali. Blagoje Nešković je te godine isključen iz KPJ. Nešković se po odlasku iz politike posvetio naučnom radu na Medicinskom fakultetu. Umro je u Beogradu 1984.