LUKA ADŽIĆ ZA KURIR: Nisu me zbog tate gurali u Zvezdi

Nije lako nositi breme oca Ivana, koji je bio kapiten, i dede Šabana Šaulića, poznatog pevača, otkriva mladi fudbaler

Luka Adžić (18) mogao bi da bude budućnost Crvene zvezde, mladić oko kojeg bi u narednim godinama trebalo da se vrti igra nekadašnjeg prvaka Evrope.

Momak koji je tek postao punoletan igra na mestu klasične „desetke“, oporavio se od povrede ukrštenih prednjih ligamenata i uskoro bi trebalo da konkuriše za prvi tim Crvene zvezde.

Koliko je teško biti sin oca (Ivan Adžić, op. aut.) koji je bio kapiten Crvene zvezde?
- Navikao sam na očeve kritike. Tata je takav, nikad ne voli da hvali, što je meni motiv da bolje igram. Daje mi mnogo saveta, ukazuje mi na greške. On je moja savest, znam da mi želi dobro i kad me kritikuje. Svestan sam tereta koji nosim, jer je tata bio kapiten Zvezde. Znam svoju dužnost i odgovornost. Težim da budem i bolji od njega.

Da li ti smeta senka oca koja te prati?
- Kad sam bio mlađi, mnogo mi je smetalo. Čuo sam šta pričaju... To je Adžin mali... Guraju ga zbog ćaleta. Onda kažem sebi, sad im pokaži na terenu, pa neka i dalje pričaju. A na terenu se najbolje vidi koliko vrediš.

Tu je i deda, poznati pevač Šaban Šaulić. Kako se nosiš i s tim pritiskom poznatih?
- Ne mogu da sakrijem ko su mi otac i deda. Naučio sam da živim s tim bremenom. Ne opterećuje me.

Šta želiš da uradiš u karijeri? Gde sebe vidiš?
- Želim da s Zvezdom ostvarim sve što je moguće. Hoću ovde, na Marakani, da ostvarim ime, pa tek onda da odem u inostranstvo. Želim titulu, duplu krunu i ulazak u Ligu šampiona.

Kako si i kada počeo da igraš fudbal?
- Fudbal igram od svoje četvrte godine, a od šeste sam u Zvezdi. Prvi trener bio mi je Mile Vjetrović, a Toma Milićević je moj fudbalski učitelj. Pravilno me usmerio na poziciju polušpica i video u meni plejmejkera.

Koliko ti znači što igraš na poziciji centralnog veznog igrača? Zvezdinu „desetku“ nosili su Kule Aćimović, Piksi Stojković, Dejo Savićević, Rambo Petković, Deki Stanković...
- Samo igrač koji prihvata da na sebe preuzme odgovornost može da nosi „desetku“. On je taj koji mora da stvori razliku na terenu, da napravi višak, da loptu za gol, postigne pogodak kad treba.

Kakva je generacija omladinaca Crvene zvezde u kojoj igraš? Možete li da zamenite Grujića, Jovića, Jovanovića, Rajkovića?
- Baš dobra! Pojedinačno smo jači nego ekipno. Mešali su nas s generacijom ‚97, a sada su nam došli mlađi iz ‚99 - Sale Stanković, Stefan Cvetković, Lazar Romanić, Nikola Peković, Luka Ilić. Ti momci su Zvezdina budućnost. Uz Vanju Vučićevića, Milana Panovića, koji je imao maler da slomi nogu, i Uroša Račića, Zvezda ima lepu perspektivu.

Kojeg domaćeg, a kojeg stranog igrača najviše voliš?
- Aleksandar Katai je odličan, igra na mojoj poziciji i imam mnogo sličnosti s njim. Cenim i Dušana Tadića. U svetu, moj izbor je Nejmar!

Imaš li nadimak?
- Imam. Adžinjo! Ha-ha-ha... Zbog driblinga koje rade Brazilci. Dao mi ga je jedan drug iz reprezentacije i to je ostalo.

Šta ti znači derbi i mečevi s Partizanom?
- To su mi omiljene utakmice! Još od detinjstva. Ti mečevi me posebno inspirišu i uvek odigram dobro. Na poslednje dve utakmice dao sam gol. Jedva čekam seniorski derbi.

Kakav je tvoj odnos s trenerom Grofom Božovićem?
- Kod njega sam debitovao protiv Ludogoreca. Fenomenalan osećaj koji ću pamtiti dok sam živ. Pred ulazak mi je rekao: „Mali, samo uđi, igraj kako znaš i biće sve u redu“. Kod Grofa sam prvi put u životu video takav pristup i odnos prema igračima. Napravio je porodičnu harmoniju u svlačionici.

S kim se najbolje razumeš od saigrača u prvom timu Crvene zvezde?
- S Donaldom! Sjajan momak. Pre njega najbolje sam se razumeo s Ibanjezom, bio je pravi prijatelj.