Rusija se ne protivi širenju EU na Zapadnom Balkanu, ali priča sa širenjem NATO je nešto drugo, ocenjuje politikolog dr Igor Peličijari. Moskva ne inicira postupke Republike Srpske, ali je podržava.
Koji su interesi Rusije na Zapadnom Balkanu, naročito u Bosni i Hercegovini i kako biste ih Vi opisali?
Mislim da se Rusija poslednjih pet do deset godina vratila kao globalni igrač i zato ne bih rekao da postoji ijedna geopolitička teritorija na celoj zemaljskoj kugli na kojoj Rusija nema svoj interes. Što se tiče konkretno Zapadnog Balkana, mislim da tu Rusija nije mnogo promenila stav koji ima od samog početka. Ona želi da se slede isti standardi za sve države i narode koji žive na Balkanu. Dejtonski sporazum nastao je u periodu kada Rusija nije bila igrač kakav je danas i neke vizije tamo su, u najboljem slučaju, bile jednosmerne. Danas bi nekako trebalo imati u vidu i ono što su zahtevi Rusije koji, recimo, nikako nisu bili uzeti u obzir kada je bilo odlučivano o pitanju Kosova.
Rusija je jedina članica Saveta za implementaciju mira u BiH koja je podržala aktuelni referendum u Republici Srpskoj za koji većina posmatrača smatra da je samo probni balon za referendum o odvajanju. Vlasti tog entiteta su, kao što znamo, referendumom o nezavisnosti RS neprestano pretile poslednjih godina. Da li bi Rusija, prema Vašoj proceni, bila spremna da podrži nezavisnost Republike Srpske?
Ono što sam ja mogao da vidim navodi me na zaključak da će Rusija teško sama da preduzima takve korake. Druga stvar je da može da ih podrži ukoliko se oni autonomno odvijaju na lokalnom planu. Opet se vraćam na Dejton. Nije Rusija kriva što se 15 i više godina govori o nedostacima Dejtonskog sporazuma i potrebi za Dejtonom 2. Što se tiče Rusije, sigurno je da ona podržava pozicije, prinicipe i zahteve onih država koje su njoj bliske, ali bilo bi mi vrlo čudno da Kremlj radi na tome, odnosno da on te ideje pokreće. Više smatram mogućim da, u generalnom kontekstu, gde Rusija predstavlja svoje stavove u generalnom odnosu prema američkoj spoljnoj politici, dakle u tom mozaiku tema i situacija, da upadne i ta situacija na Balkanu, pa i u Republici Srpskoj.
Kada je konkretno reč o Dodikovoj poseti Moskvi, mislim da je on bio tamo da bi na Balkanu pokazao da ima Putinovu podršku. A to da bi Putin bio taj koji daje takt Dodikovim potezima – mislim da se to jednostavno ne dešava na takav način. Moskva može biti predstavnik interesa Republike Srpske na međunarodnom planu. Naravno da je Moskva spremna da podrži RS, ali pogrešno je misliti da je Moskva ta koja to pokreće.
Pitanje se i odnosilo na diplomatske aktivnosti. Recimo, ako Vladimir Putin utiče na Milorada Dodika da ne prihvati članstvo BiH u NATO, za to mu zaista nisu potrebni tenkovi
Da, ali kao što ste videli u slučaju Mila Đukanovića, ta diplomatija ponekad i nema efekta. Dakle, zašto se bojati te diplomatije. Znate, ono što je Rusiju u vezi s Crnom Gorom najviše pogodilo, emocionalne je prirode, a ne političke, jer Crna Gora nije tako strateški važna. Ako je NATO već došao do Dubrovnika, to što sada dolazi do Kotora i nije neka ogromna, strateška prednost. Ne govorimo o Albaniji tokom Hladnog rata, gde je ogromna prednost bila biti u Albaniji u tom periodu. To što je Đukanović zbog sopstvenih, političkih razloga, i nakon što je i sam dolazio u Moskvu i neprekidno tražio pomoć i podršku od Rusije, doneo odluku da na međunarodnom planu okrene leđa Moskvi – to je najviše pogodilo Rusiju, sa emotivne tačke gledišta.
Naravno da Rusija pokušava da zadrži one partnere s kojima su odnosi dobri. Glavni partner je, naravno, Srbija – iako su i odnosi sa Hrvatskom dobri, sa Slovenijom takođe, a i sa Bosnom i Hercegovinom. Naravno da će Rusija pokušati da instrumentima međunarodnog prava koji joj stoje na raspolaganju uveri te države da ne padnu, ne u EU – pazite Rusija nikada nije imala problem da Srbija uđe u EU – ali ne u NATO. Ali danas ući u Evropsku uniju, praktično je isto kao i ući u predvorje zgrade NATO.
(Dw.de)