Epska pesma koja se smatra prvom na ovim prostorima, nije u spevana u desetercu, jer tad nije postojao ovakav stih u junačkim pesmama. Postojale su bugarštice koje su se pevale natpevavanjem, bez pratnje muzičkog instrumenta, tzv. srpskim načinom. Pripadale su običnom, prostom narodu, neobrazovanom.
Dakle, prva srpska epska pesma je tzv. bugarštica Orao se vijaše, o despotu Đurđu Brankoviću i Sibinjanin – Janku, iz XV veka. Od svih epskih pesama usmenog postanja, ona je među Srbima i Hrvatima apsolutno najranije zapisana. Ostale srpske epske pesme zapisane su tek šest decenija kasnije.
Istorijski događaj o kome peva jeste tamnovanje ugarskog vladara Sibinjanin – Janka (Janka Hunjadija, kapetana Beograda sredinom 15. veka i oca Matije Korvina) u Smederevu, posle njegovog strahovitog stradanja na Kosovu od 17. do 19. oktobra 1448. Hunjadijeva vojska bila je malobrojna i rđavo opremljena, te je njen poraz protiv Turaka bio neminovan. Despot Đurađ nije želeo da se pridruži takvoj vojsci i učestvuje u tom Hunjadijevom poduhvatu, jer je znao krajnji ishod.
Iz osvete što se Despot nije pridružio ratnici Sibinjanin – Janka su, odlazeći na Kosovo, nemilosrdno pljačkali srpsku zemlju. Despot Stefan uhapsio je i pritvorio u tamnicu Sibinjanin – Janka, kako bi primorao Ugarsku da nadoknadi učinjenu štetu Srbiji.
Ugarski spisi svedoče da se tada prema utamničenom Janku postupalo s poštovanjem i da je brzo pušten, već o Božiću 1448.
Radnja pesme: Vojvoda Janko, iz tamnice u kojoj čami, doziva orla koji se vije nad Smederevom i zaklinje ga da pođe smederevskoj gospodi; neka se za njega mole slavnome despotu Đurđu da ga otpusti iz tamnice, pa ako mu u tome Bog pomogne i slavni despot oslobodi, obećava da će orla nahraniti crvenom turskom krvi i belim viteškim telom.
Kako je zabeležena i gde je nastala?
Postojbina joj je Smederevo. Nije izvođena, niti zabeležena od strane nekog našeg guslara, već ju je zapisao jedan skromni italijanski pesnik, Rođeri de Pačienca. Izvedena je od strane “nekakvih Slovena” na dvoru jednog barona, u gradiću Đoja del Kole, u cilju zabave napuljskoj kraljici Izabeli del Balco. Radnja se dešava 1. juna 1497. Sloveni su pred kraljicom izveli svoj ples, pili i gromkim glasom pevali pesmu.
Zapisivač ove pesme čak je i imenom i prezimenom pobrojao sve koji su tom prilikom učestvovali kao zabavljači pred kraljicom, pa se tako pominju naša stara imena: Ratko, Milica, Vučeta, Stana, Vukašin, Raško, Ruža, Vuk…
Odakle ovi Sloveni u gradiću Đoja del Kole – u XV veku u njemu je postojala slovenska kolonija, kao što su je onda imali i drugi italijanski gradovi. Kolonije su bile sačinjene od svih Slovena iz Srbije, Bosne, Hercegovine i sa Primorja koji su bežali pred turskim zavojevačem. Ovu pesmu morali su iz svoje postojbine, Smedereva, doneti upravo Srbi. A, da nije bilo ovog skromnog italijanskog pesnika da je otrgne od zaborava, danas ne bismo tačno znali koliko daleko u prošlost seže nastanak naših junačkih pesama.
Orao se vijaše nad gradom Smederevom.
Nitkore ne ćaše s njime govoriti,nego Janko vojvoda govoraše iz tamnice:
„Molim ti se, orle, sidi malo niže
da s tobome progovoru:
Bogom te brata jimaju
pođi do smederevske [gospode] da s’ mole
slavnomu despotu da m’ otpusti iz tamnice smederevske;
i ako mu Bog pomože i slavni despot pusti
iz smederevske tamnice, ja te ću napitati
črvene krvce turečke, beloga tela viteškoga.“